Lazar, najbogatiji Srbin svoga doba

OVE godine, 13. jula, navršilo se 98 godina od upokojenja Lazara Dunđerkog (1833-1917), koji je krajem 18. i početkom 19. veka na porodičnom stablu Dunđerskih predstavljao krunu moći i ugleda te čuvene veleposedničke familije.

Bio je treći i najmlađi sin Gedeona Gece Dunđerskog i njegove žene Perside, rođene Letić. Imao je dva brata, Aleksandra i Novaka, i tri sestre. Ali samo Lazar je uspeo da od prezimena Dunđerski načini sinonim za bogatstvo i moć.

Bio je veliki industrijalac, najveći prodavac i trgovac žitom u Austrougarskoj, pivar, liberal po političkom opredeljenju, član upravnog odbora Matice srpske, dobrotvor i vlasnik dvoraca u Kulpinu, Čelarevu i u Sokolcu. Najbogatiji Srbin svoga doba.

ZAVRŠIO je srpsku osnovnu školu u mestu rođenja Sentomašu (današnji Srbobran u Bačkoj), a potom se školovao u Vrbasu, Sremskim Karlovcima. U Požunu (danas Bratislava) je maturirao 1853, a potom prešao u Beč, na studije prava.

Tamo se družio sa srpskim i hrvatskim intelektualcima: Jovanom Jovanovićem Zmajem, Đorđem Popovićem Daničarem, Jovanom Ruvarcem, Davidom Milankovićem, Stevanom Todorovićem, Stevanom Pavlovićem, Jovanom Boškovićem. Zbog slabog zdravlja vratio se kući u Sentomaš već naredne 1854. godine.

Po povratku iz Beča, zdravlje mu se popravilo, pa mu je otac Gedeon dao novac da započne posao. Iskusni Geca dao je sinu zadatak da proda lađu zobi. Ali, Lazar, tada dvadesetogodišnjak i još nedorastao takvom poslu, izgubio je 4.000 forinti i pretrpeo - bankrot. Dobra strana te propale trgovine bio je nauk koji je dobio od oca:

- Ako si nešto izgubio, idi tamo gde si izgubio, pa ćeš to tamo i naći - savetovao je Geca svog najmlađeg sina, koji nikada docnije, nijedan svoj trgovački gubitak nije shvatao tragično.

Sa 22 godine, leta gospodnjeg 1855, Lazar se oženio Sofijom Georgijević, kćerkom paroha sentomaškog. Njegov tadašnji imetak bio je jedva nešto malo veći od miraza njegove žene. Brak sa Sofijom potrajao je šest decenija, a od njihovih 11 dece preživelo je petoro - tri ćerke (Olga, Milka i Jelena - Lenka) i dva sina (Đorđe i Gedeon).

ZAPOČEO je poslovanje kapitalom od 240 lanaca oranice u Srbobranu. Za kratko vreme kupio je ogromne zemljišne posede (blizu 7.000 jutara zemlje): spahiluk Crnu Baru u Banatu i sa industrijskim preduzećima u Čebu (danas Čelarevo) u Bačkoj, potom spahiluk Kamendin u Novom Sadu, spahiluke u Hajdučici i pustari Kirta, zatim Kulpin, Novi Bečej i veliki spahiluk u Peštanskoj županiji.

Posedovao je dve pivare - u Čebu (današnjem Čelarevu) i u Bečkereku (Zrenjaninu), od kojih je poslednja imala sopstvenu fabriku leda kapaciteta 1.800 tabli dnevno i hladnjaču od 100 kvadrata koja je zapošljavala 100 radnika.

- Moi mili Otac zdravo je bojažljiv bio, a ja sam za kupovinom Čeba (Čelareva) ludovao, šta više mojoi Soki naglašavao sačuvaj me Bože da mi dete umre, samo to ću većma zažaliti od Čeba ako ga ne kupim... - zapisao je Lazar u svom dnevniku.

Njegove su bile i dve fabrike špiritusa - u Čelarevu i Srbobranu, dva mlina na paru - u Novom Sadu i Inđiji, uljare u Srbobranu i Čelarevu, te pilana u Srbobranu.

SKROMNU ćilimaru u Zrenjaninu uspeo je dobrim poslovanjem da pretvori u Srpsku fabriku tepiha i tkanine za nameštaj "Lazar Dunđerski", sa preko 300 radnika. Držao je nekoliko hiljada lanaca zemlje pod najmom (Sirig, Bač-Almaš, Jaša Tomić u Banatu), a uzgajao je i svinje, marvu i ovce.

Bio je najveći ekonom i jedan od najvećih trgovaca hranom i stokom u Ugarskoj. Posedovao je brodove za transport hrane na Dunavu, Tisi i Begeju. S godinama je proširio rad i svoje posede i u Srbiji i Bosni. U vlasništvu je imao veliki broj privrednih i industrijskih preduzeća, krečanu, trgovinu kožom i vunom, gostionice.

Za razliku od svog starijeg brata Aleksandra, koji je svaki novčić zaradio teškim radom, baveći se poslovima koji nisu zahtevali rizik, Lazar je uvek kovao planove za nešto novo i drugačije.

Za njegovo ime vezano je i osnivanje više srpskih novčanih zavoda: Srpske banke u Zagrebu i Prve sentomaške štedionice u Srbobranu, u kojima je bio i predsednik, kao i Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu i Opšte privredne banke u Somboru.

OSTAO je zapamćen i kao veliki dobrotvor srpske sirotinje po svim našim krajevima i veliki mecena srpskog ženskog podmlatka. Poklonio 380.000 kruna kako bi 1898. bila podignuta trospratna zgrada doma Srpskog pravoslavnog devojačkog vaspitavališta u Budimpešti - "Angelineum". Poklonio je 50.000 kruna za lečenje tuberkuloznih bolesnika u budimpeštanskom Sanatorijumu kraljice Jelisavete. Tokom balkanskih ratova Crvenom krstu u Srbiji i Crnoj Gori darivao je 30.000 kruna.

Kao član Patronata, Srpskom privrednom društvu "Privrednik" poklonio je 100.000 kruna. Bio je ktitor i priložnik Tekelijanuma u Pešti i Fonda svetog Save (5.000 forinti). Njegovim novcem (150.000 kruna) izgrađena je 1906. zgrada internata za Srpkinje na školovanju u srednjim školama u Budimpešti, kao i Srpska veroispovedna ženska škola u Kulpinu.

LAZAR, taj vanserijski čovek, bio je mecena i prijatelj mnogih umetnika. U svom domu u Novom Sadu i u dvorcu u Čelarevu, Lazar, a kasnije njegov sin Gedeon Geda ugošćavali su Uroša Predića, Lazu Kostića, Mihajla Pupina, Mihajla Polit-Desančića, Zmaja, Jovana Boškovića, Stanoja Stanojevića, Paju Jovanovića, kralja Aleksandra Karađorđevića, kraljicu Mariju i njihovu decu, kneza Pavla i kneginju Olgu, i mnoge druge istaknute ličnosti 19. i 20. veka.

Važio je Lazar Dunđerski za veoma uticajnog člana Liberalne stranke, grupe intelektualaca koja se okupila posle raspada Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke. U porodični posao uveo je svog sina Gedeona Gedu (1875-1939) koji je za razliku od oca najpre diplomirao, a u 21. godini i doktorirao na pravnim naukama u Budimpešti.

LENKA, MUZA I DOBROTVORKA

VELIKO prijateljstvo vezivalo je Lazara Dunđerskog sa imenjakom, pesnikom i boemom Lazom Kostićem. Znali su Lazar i Sofija da je poeta naklonjen njihovoj najmlađoj kćerki Lenki, školovanoj na engleskim licejima u Beču i u Pešti. Govorila je engleski, francuski, nemački i mađarski, školovala glas i svirala na klaviru. Priređivala je humanitarne koncerte. Kostića je upoznala u leto 1891. i od tada postala njegovo pesničko nadahnuće. Posvetio joj je dve pesme "Gospođici Lenki Dunđerskoj u spomenicu", "Santa Maria della Salute" i roman "Dnevnik snova",

Mlada muza imala je tragičan kraj - upokojila se 1895. u Beču od tifusne groznice u svojoj 25. godini. Počiva u kripti porodične grobnice na groblju u Srbobranu. Dvorac u Sokolcu, Lazar Dunđerski bio je namenio svojoj mezimici Lenki, ali posle njene prerane smrti taj miraz dobila je njena sestra Emilija. Na zamolbu ucveljenog Kostića, na desetogodišnjicu Lenkine smrti, Uroš Predić je naslikao njen portret, koji, nažalost, nije sačuvan.