Fernbahova ukleta palata

NISU, dabome, samo srpski plemići u 18, 19. i početkom 20. veka kupovali ili gradili dvorce. Za takvim iskazivanjem snage svog imetka i ugleda posezale su i druge uticajne ličnosti iz dva razloga - da i savremenicima i potomcima slikovito prikažu svoju moć.

Ono što, verovatno, nisu mogli (ili nisu želeli) da dogledaju, bila je zlehuda sudbina koja je te njihove velelepne spomenike zadesila narednih decenija i vekova. O tome, opet, rečito govori podatak da u Vojvodini danas ima 67 dvoraca, ali da je većina njih u oronulom stanju, prekrivena prašinom i paučinom.

Ali, interesovanje savremenih arhitekata, stručnjaka za graditeljske stilove i turista ne jenjava. Ispod debelog sloja prašine i dalje se nazire prošlost, protkana bajkovitim, a često i oporim detaljima.

DVORAC Karolja Fernbaha u blizini mesta današnjeg naselja Aleksa Šantić, nadomak Sombora, izgrađen je 1906. godine. Fernbahov dvorac, ili kako ga još ovde zovu Baba Pusta, izgrađen je u stilu secesije po nacrtu arhitekte Režea Hikiša.

Fernbah, rodom iz Apatina, imao je titulu velikog župana. Bio je jedan od najbogatijih industrijalaca i trgovaca žitom u južnoj Austrougarskoj.

U svojoj osnovi, dvorac je građen kao reprezentativna porodična zgrada za ono vreme. Lociran je u središtu danas zapuštenog parka, nekada uređenog po principu engleskih vrtova, sa akcentovanom ulaznom fasadom sa portikom i bočno postavljenom četvrtastom kulom zvonarom.

Na zadnjoj strani zgrade dominirala je polukružna terasa sa balkonom na spratu i prizemlju koja je povezana stepenicama sa parkom. U prostorije na spratu se ulazilo iz hodnika, prostrane galerije do koje su nekada vodile mermerne stepenice.

S posebnom pažnjom projektovana je mala porodična kapela, u neposrednoj blizini dvorca. Urađena je sa polukružnim apsidom i kalotom, oslikanom anđelima. Arhitekta je uskladio tada aktuelna secesijska načela sa potrebama vlasnika.

PORODICA Fernbah imala je krajem 19. i početkom 20. veka velike industrijske objekte i ogromne komplekse zemlje u Bačkoj, Banatu i u okolini Segedina. Braća Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj Fernbah imali su nekoliko dvoraca u Vojvodini.

Jožef je imao dvorac u okolini Apatina koji su kasnije od njega otkupili Dunđerski. Balintov je bio letnjikovac u Sonti i na Krivaji. Antal je imao dvorac u Temerinu, a Karolj je bio vlasnik spahiluka i dvorca u Aleksi Šantiću, poznatijeg kao Baba Pusta.

Mada je danas evidentiran kao kulturno dobro, Karoljev dvorac je oronuliji nego palate njegove braće. Zdanje, preciznije rečeno njegovi ostaci, izgleda veoma loše. Dvorac je napušten, bez ikakve namene.

Propadanju doprinosi razvlačenje građevinskog materijala. Sa polovine dvorca je netragom nestao krov. Enterijer koji je nekada bio obogaćen mermerom, drvetom, staklom, lusterima, kaminima i reprezentativni komadima stilskog nameštaja uništen je ili je nestao. Ista sudbina zadesila je i ikone, nekada utisnute u zid hodnika koji vodi u kapelu.

Park oko dvorca koji se prostirao na 10 hektara, danas je neprepoznatljiv. Većina od 165 vrsta reprezentativnog bilja, nestala je ili je jednostavno ustuknula pred nadmoćnim i bahatim korovom.

ZA OBNOVU dvorca bila bi potrebna ogromna sredstva. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da je ovo izuzetan primerak secesijske arhitekture, te da bi bilo neophodno pronaći adekvatnu namenu i staratelja.

- Pažljivim odabirom namene (vraćanjem u prvobitnu funkciju, te pretvaranjem u ekskluzivni ugostiteljski objekat namenjen lovnom turizmu, sportskoj rekreaciji i slično, u dogovoru sa nadležnim institucijama, moguća je isplativost održavanja objekta - ističe Branka Kulić u svojoj monografiji "Dvorci i letnjikovci Vojvodine".

Pri obnovi, naglašava dalje Kulićeva, trebalo bi posebno voditi računa o restauraciji vitraža i zidnih slika u kapeli, kao i o reljefima i ostaloj ornamentalnoj dekoraciji.

Sličnu sudbinu ima i dvorac u Bajši koji je je izgradila plemićka porodica Zako. Posede i plemstvo dobili su od carice Marije Terezije za vojne zasluge. Imali su titulu Zako od Bajše.

PREMA nekim podacima, porodice Zako su poreklom iz Dalmacije. Bili su najpre trgovci, pa slobodni građani, pa plemići. Najistaknutiji njihov član bio je Stevan Zako, iz Stare Kanjiže, kapetan vojnog šanca na Potiskoj vojnoj granici. Njegova deca Petar, Đorđe, Jovan, Alka,Katarina i Julija dobili su 1751. godine plemićki list i grbovnicu.

Za odluku da Stevan uz plemstvo dobije i posed Bajšu, te da pređe u civilnu službu, založili su se grof Antun Gražalković i general Engelshofen.

Dvorac je prvobitno bio sagrađen kao skromna porodična kuća krajem 18. veka iz koje se vodio nadzor nad spahilukom. Imanje i dvorac su bili oko pola veka u vlasništvu plemićke porodice Vojnić kod kojih su se Zakovi zadužili. Potom su uspeli da to imanje otkupe. Dvorac je 1818. godine renovirao unuk Stevanov, Dimitrije Zako u duhu nastupajućeg klasicizma.

DVORAC je prizemni objekat izdužene pravougaone osnove, sa naglašenim trougaonim timpanonom sa karakterističnim nosećim stubovima na glavnoj fasadi koja je okrenuta ka parku i manjim pratećim objektima.

Posede i dvorac u Bajši otkupio je, zatim, Nandor Vamošer u drugoj polovini 19. veka. Danas je dvorac u veoma lošem stanju. Deo u kome je nekada bio bioskop potpuno je izgoreo. Drugi deo u kome je nekada bio restoran sa prenoćištem, sada je napušten i zaključan. U trećem delu koji je i sada u dobrom stanju nalazi se biblioteka. Na obodu parka izgrađen je bazen koji preko leta koriste stanovnici Bajše.

Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja.

DVORAC NAMESNIKA STANKOVIĆA

VILA Radenka Stankovića, kardiologa, ministra prosvete za vreme vladavine kralja Aleksandra Prvog i namesnika kralja Petra Drugog, sazidana 1930. godine, svedoči da nekadašnji dvorci mogu da imaju korisnu namenu u novom vremenu. Atraktivno delo arhitekte Dragiše Brašovana, urađeno u stilu srpskih srednjovekovnih dvoraca, smešteno je u čortanovačkoj šumi na imanju koje obuhvata 35 jutara raspoređenih na šest nivoa - terasa. Danas je često stecište umetnika. Ovde je snimljen film Soje Jovanović "Silom otac" kao i mnoge TV emisije, a svake godine održava se i jedinstveni festival posvećen Šekspiru.