Suđenje bez dokaza i svedoka

DVADESETI vek nije oskudevao u političkim procesima, a 21. vek već na svom početku želi da mu se priključi. Procesi sa političkom pozadinom ili namerom, jednostavno su slika svog vremena. Pre svedoče o njegovim organizatorima i nosiocima nego što su pouzdana slika događanja ili delatnosti aktera kojima se sudi. Jednom rečju, sudovi nisu ti koji koji pišu istoriju, to je zadatak istorijske nauke kada su u mnogo većoj meri poznate šire okolnosti nekog događanja i neophodni izvori.

Nije retko da se u istorijski promenjenim, političkim okolnostima povedu novi sudski procesi za preispitivanje ranijih sudskih odluka. Mada i sami ti procesi nisu imuni od političke pozadine, bar u širem kontekstu, tokom njihovog trajanja često na svetlo nekada izađu ozbiljni procesni propusti, kršenje svakog prava ili zloupotreba svedoka. Ti svedoci su nekada nekim razlogom ucenjeni od samih organizatora procesa, a potom instruirani u kom pravcu treba da svedoče. Držanje optuženih takođe nije akademska rasprava i naučni intervju. To je razumljiva borba za oslobađanje od optužbi po svaku cenu, a neretko i za sam život. I optuženi prećutkuju ili kazuju ono zašta drže da im ide u prilog.

PRAVNA država nekada vodi procese za teška krivična dela sa političkom pozadinom kao što su veleizdaja, izdaja državnih tajni ili subverzija. Međutim, nekada u datim uslovima nije u mogućnosti da pribavi sve potrebne dokaze ili ih, prema slovu zakona, nema dovoljno te osumnječeni biva pušten na slobodu. Da li je stvarno bilo krivice? Istorija tek naknadnim saznanjima odgovara i ponekad kazuje da je tužilaštvo bilo na pravom tragu i da je krivično delo i te kako postojalo. U poznatom procesu pred vojnim sudom u Zagrebu 1920. suđeno je grupi vojnih lica i civila na čelu sa Alfredom Dijamanštajnom za ilegalno pripremanje pobune i boljševičku propagandu u vojsci. Prema iskazu samog Dijamanštajna, za ovu aktivnost optuženi su bili podstaknuti i novcem pomognuti od tadašnje mađarske boljševičke vlade. Miroslav Krleža, koji je tokom procesa izveštavao za levičarsku "Novu istinu" i napadao državu za progon, posle Drugog svetskog rata priznaje da je država bila potpuno u pravu. I sami nekada osumnjičeni, Nikola Pupovac i Josip Sorić, potvrdili su da je sve što im je stavljano na teret bila istina. Problem države je bio što je imala samo jednog svedoka - Dijamanštajna. Slično je bilo u slučaju istrage protiv Ivana Ferenčaka za pobunu u konjičkom puku i drugim mestima Hrvatske 1919. No, čitaoci su mogli ovo čitati tek šezdesetih, odnosno 1976. godine.

SUDSKI proces pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i drugovima u prvoj polovini 1917. godine, poznat i kao Solunski proces, primer je koji pokazuje obe faze delovanja pravosudnog sistema sa političkom pozadinom. Kada je održan i kada su pripadnici organizacije "Ujedinjenje ili smrt" (Crna ruka) bili strogo osuđeni, od kojih devetoro na smrtnu kaznu (tri su izvršene), a više njih, među kojima general Damjan Popović, na dugogodišnje robije, otvorilo se pitanje njegove zakonske valjanosti. Kako je većina krajem rata pomilovana od daljeg izdržavanja kazni, oni započinju borbu za reviziju tog procesa. Toj borbi su se pridružili i neki optuženi kojima je suđeno u odsustvu jer su u svoje vreme bili u Rusiji sa dobrovoljcima. U tome su neki istrajavali duže, a drugi kraće. Na njihovoj strani su povremeno bili političari, javni radnici. Za reviziju se posebno zalagao časopis "Nova Evropa" i njegov urednik Milan Ćurčin. Do revizije je došlo tek 1953. godine u novim političkim okolnostima. Sestrić pukovnika Apisa Milan Ž. Živanović godinama je prikupljao važan materijal za obnovu procesa. Mnogi savremenici su mu predavali materijale koje su sami prikupljali još od 1917. godine. Rasprava, mnogo šira od jednog procesa rehabilitacije, bila je pretočena u akademsku doktorsku tezu o jednom važno političko-pravnom segmentu srpske istorije. Teza je 1955. godine štampana kao knjiga, na 755 strana i sitnim slogom. Od tada postala je nezaobilazno štivo svih naučnika koji su istraživali i pisali o temama koje su pokrenute. Posle šezdeset godina od prvog izdanja i sto godina posle izbijanja Prvog svetskog rata svedočimo da je postala deo svetske istorijske baštine, ali i kontroverzi koje su i danas na delu.

KNjIGA Milana Ž. Živanovića "Pukovnik Apis" Solunski proces hiljadu devetsto sedamnaeste (Beograd, 1955) otvorila je u svoje vreme mnoga pitanja i nudila odgovore u skladu sa autorovim znanjima i razumevanjem. Autor je veoma temeljno izložio predistoriju procesa koji je zaista imao svoje izvore u sukobima frakcija nekadašnjih drugova zaverenika, naslednika prestola oko koga se jedan broj njih okupio (Bela ruka) i sukoba najčešće vladajućih radikala i jednog broja članova organizacije na čelu sa pukovnikom Apisom. Dok su trajale borbene operacije svi su bili posvećeni osnovnom zadatku, ali kada su se našli na Krfu u izbeglištvu, deprimirani, u uslovima kada se prekim putem tražio "krivac" za slom započelo je srpsko političko strančarenje, padale su i neodgovorne reči i optužbe. Špijuni su se dokazivali beleženjem svega i svačega. Pa ipak, zamah reorganizacije koja je ubrzo nastupila, neumorni rad na pripremi ofanzive i višemesečne borbe zaokupile su većinu na Solunskom frontu. Privremeni zastoj operacija ponovo je dao mogućnost jednoj grupi da se posveti pripremi eliminacije starih protivnika.

PODSTICAN od svoje okoline, surevnjivi i sumnjičavi regent Aleksandar pokušao je već u ranu jesen 1916. godine da likvidira svoje, kako ih je on video, opasne protivnike. Regent je mnogo bio podložan dostavama. Bio je opsednut mišlju da mu Apis radi o glavi i da ga se mora rešiti. Ali, kako? Za redovni sudski postupak nedostajali su dokazi. Tada se došlo na ideju da se donese zakon o prekim vojnim sudovima za oficire, odnosno da se postojeći o prekom sudu koji je bio nadležan samo za vojnike, proširi. Vlada na Krfu se odlučno usprotivila tom presedanu. Za predlog su jedino glasali ministar vojni i ministar unutrašnjih dela (Ljubomir Jovanović). Dakle i sam premijer Pašić je bio protiv. Koalicioni partneri Samostalci pretili su ostavkama (Davidović, Drašković). Prestolonasledniku je bilo krivo i glasine o atentatu na njega su utihnule.