Izveštaji kapetana Stojkovića

PETAR Živković je izabrao i za nadzornog oficira zatvora postavio kapetana Milana Stojkovića, kao potpuno sebi odanog i pouzdanog čoveka, kome je pored dužnosti nadzornog oficira zatvora, bila poverena i naročiti zadatak uhode i provokatora uhapšenih. On je taj svoj naročiti zadatak morao da obavlja na taj način što je Petru Živkoviću svakoga dana podnosio izveštaj o tome šta je razgovarao sa pukovnikom Apisom i njegovim drugovima u zatvoru. Sem tih pismenih izveštaja, on je podnosio i usmene izveštaje Petru Živkoviću, kao i isledniku pukovniku Milanu Dunjiću, koji mu je kao komandant mesta u Solunu, bio i neposredni pretpostavljeni starešina, jer je kapetan Stojković bio doveden sa fronta u Solun i formalno postavljen za komandira žandarmerijske čete pri Komandi mesta, pa je u tome svojstvu vršio dužnost i nadzornika zatvora za oficire.

POVERENjE, koje je poklonjeno kapetanu Stojkoviću, bilo je potpuno. Po rečima Petra Živkovića, pukovnik Apis nije mogao izaći živ iz zatvora. "Ako zatreba" kapetan Milan Stojković, sa svojim pomoćnikom poručnikom Josifom Protićem, dobio bi nalog da otruje pukovnika Apisa. Ta potreba je otpala, jer je umesto mučkim trovanjem ubistvo pukovnika Apisa i njegova dva druga bilo obezbeđeno presudom Vojnog suda za oficire u Solunu, ali je ipak kapetan Milan Stojković morao uzeti neposredno učešće i u fizičkom ubistvu pukovnika Apisa. Njemu su naredili da komanduje odredom žandarma, koji su iz čete kapetana Stojkovića, kojoj je on formalno bio komandir, bili određeni da izvrše streljanje.

KAPETAN Milan Stojković je opravdao poverenje, koje mu je bilo poklonjeno. On bi postao i mučki ubica, da mu je dat nalog da truje, o čemu je u svojim izveštajima sam ostavio dokaze. Ali pored svega toga kapetan Milan Stojković je znao mnogo. U izvršenju, određeni mu specijalni poverljivi zadaci, on je saznao, pa je čak i napisao u svojim izveštajima istine, koje su oni, koji su te istine preko njega saznavali, želeli da se nikada ne saznaju. Ali kapetan Stojković je znao i mnogo više istina nego što ih je napisao u svojim izveštajima. On nije zabeležio u njima instrukcije koje su mu davane, jer nije imao potrebe da ih saopštava Petru Živkoviću, jer je Stojković te instrukcije od njega neposredno dobijao. Isto i iz istih razloga Stojković u svojim izveštajima nije zabeležio ni poruke koje je usmeno nosio od Petra Živkovića u zatvor pukovnicima Apisu i Milanu Gr. Milovanoviću, kao što nije zabeležio ni njihove odgovore na te poruke. Ali i pored toga, u prvom redu baš blagodareći izveštajima kapetana Stojkovića onakvim kako ih je on napisao, pa ih zatim i sačuvao, omogućeno je da se istina o ovome ubistvu putem suda sa pouzdanjem utvrdi.

PORED toga što se verovalo da će kapetan Stojković te istine koje je saznao sačuvati kao "večitu tajnu", iako je on svojim postupcima, držanjem i službom u Solunu pa zatim u dvoru i u kraljevoj gardi u Beogradu posle 1918. do svoje smrti, do kraja opravdao, poklonjeno mu je poverenje. - Petru Živkoviću i Aleksandru, kojima su bili namenjeni izveštaji kapetana Stojkovića, nisu mogle ostati nezapažene promene u odnosu i držanju kapetana Stojkovića prema pukovniku Apisu. Oni su te promene morali zapaziti iz njegovih izveštaja, koje je on u toku od šest meseci, sa prekidima od samo nekoliko dana, pisao i njima predavao iz dana u dan. U početku izveštaji iz zatvora kapetana Stojkovića nisu bili samo verno beleženje onoga što je on čuo i saznao od pukovnika Apisa i od ostalih njegovih uhapšenih drugova. U njima je on davao izraza i svojim raspoloženjima prema pukovniku Apisu i njegovim drugovima i ona su bila otvoreno neprijateljska. On je u tim prvim izveštajima komentarisao njihove reči, davao svoja mišljenja i činio sugestije. Kapetan Stojković je sa očitim zadovoljstvom u svojim izveštajima u početku isticao svoje držanje prema pukovniku Apisu i drugovima, koje je bilo izazivačko, vređajuće i ponižavajuće. Očevidno on se čak time i hvalio. Nesumnjivo da je takvo njegovo držanje bilo u skladu sa dobijenim instrukcijama, ali je ono bilo i izraz mržnje i osvete i samog kapetana Stojkovića, koji je pripadao istom krugu ljudi, koji su ga i doveli i postavili za nadzornog oficira u zatvoru, jer im je njegova mržnja prema uhapšenima bila garancija da će poverenu mu dužnost "savesno" ispuniti.

TAKAV odnos kapetana Stojkovića prema ostalim uhapšenima ostao je gotovo nepromenjen do kraja, ali vremenom su se odnosi kapetana Stojkovića prema pukovniku Apisu promenili. Pukovnik Apis je tačno znao ulogu i zadatak kapetana Stojkovića. Ali Apisu to ništa nije smetalo i pored svega šta je sve Stojković radio u odnosu prema njemu od prvih dana hapšenja. On je prema Stojkoviću zadržao svoj prirodni i potpuno iskreni stav velikog poznavaoca ljudi, čoveka, koji sve razume, ništa ne zamera i sve prašta. To je bilo u prirodi pukovnika Apisa kao ličnosti i iz toga je izvirala ona njegova moć, kojom je on gotovo čudesno vladao ljudima i koja mu je omogućavala da od neprijatelja stvara prijatelje. Tom uticaju nije mogao da se otme ni kapetan Stojković.

DUŽNOST, koje se rado primio, kapetan Stojković je obavio do kraja onako kako se od njega tražilo. Ali i pored sve njegove obazrivosti, Stojković nije mogao potpuno sakriti metamorfozu u svome držanju i odnosu prema pukovniku Apisu, koja je ubrzo nastupila. Prve svoje izveštaje kapetan Stojković je pisao sa očitom željom, da što jače i vidnije istakne svoje namerno izazivajuće, uvredljivije i ponižavajuće držanje prema pukovniku Apisu. Ukoliko je vreme odmicalo, izazivanja, uvrede i poniženja sve ređe dolaze do izražaja, a njih polako, neosetno, i protiv volje kapetana Stojkovića, zamenjuju izrazi poštovanja. U poslednjim izveštajima koje je kapetan Stojković napisao o poslednjim zatvorskim danima i o streljanju pukovnika Apisa, nije došlo na red i otvoreno divljenje ličnosti pukovnika Apisa, a naročito divljenja njegovoj junačkoj smrti u čijem je pripremanju, pa najzad i u samome ubistvu kapetan Stojković tako predano i sa mnogo umešnosti sarađivao.

PUNIH šest meseci, iz dana u dan, kapetan Stojković je bio jedini čovek, sa kojim je pukovnik Apis u zatvoru, potpuno izolovan od sveta i događaja, lišen čak i dnevnih listova, mogao razgovarati. I oni su dugo i dugo i po danu, naročito noću kada se sve u zatvoru smiri, razgovarali bilo na inicijativu kapetana Stojkovića, koja je bila podsticana od onih po čijim je intencijama i nalozima on postupao, bilo po pozivu samog pukovnika Apisa kome su ti razgovori bili potreba i koji je zbog toga često zvao kapetana Stojkovića na razgovor naročito pri kraju pretresa, odnosno poslednjih nedelja svoga života. Tako je kapetan Stojković postao jedini svedok poslednjih dana života pukovnika Apisa, jedini svedok njegovih misli i osećaja, koje mu je on otvoreno i po prirodi svojoj iskreno, mirne savesti, saopštavao.

Pukovnik Apis je znao da će kad tad taj svedok bilo na koji način morati reći istinu koju je od njega saznao, i nije se prevario.