Streljanje pukovnika Dimitrijevića

ZA VREME čitanja presude Dimitrijević se obratio Protiću i dao mu nekoliko pakla cigareta "bastos" da razdeli vojnicima, a docnije kad mu je nestalo cigareta, ovaj mu je dao svojih, čini mi se iz kutije. Meni se takođe obraćao sa molbom da zapišem želju Radinu o novcu, koji pretekne, kako će da se razdeli. "On želi da ostavi srpskoj državi". Tako je i popu Malobabić kazao, ali je slagao i popa i Dimitrijevića, pošto je pred rakom diktovao da pišem kome ostavlja. Ostavio je svojoj familiji.

Kad je počeo rasvitak, Dimitrijević zevnu i pogleda me, dade mi znak očima sklapajući ih i pokazujući glavom na svoju raku.

Vulović je stajao sa prekrštenim rukama, oslanjajući se pozadi na svoj štap i smešeći se slušao presudu, češće govoreći: "Moj imenjače, ajde požuri, trinaestog preskoči malo". Zatražio je i on da pije vode kad je Dabić pio i uzimajući flašu zapita ga: "Da nemaš, imenjače, firciger?" Ovaj mu bezobrazno cinički odgovori glasno: "He, he, dockan ti sad da misliš na to". Malobabić je takođe pravio viceve, ali sasvim šapućući da se teško čulo. (Jednom je opomenut od Dabića: "Kad ja čitam Malobabiću ti ćuti".). Ja sam mogao da čujem kao najbliži ovo: "Kud u čivutski dan baš 13-og da nas streljaju". Kad su u zoru ptice počele da cvrkuću reče: "Pevaće nam ptice ovde". Kad je čitano koliko naknade ima da plati reče: "Oho, gle ti, još ja njima da plaćam. Ha, ha, Temeljko i Đorđe. Na preseku, gde?... He, he," pogleda u Vulovića i Dimitrijevića i značajno se nasmeši, tražio je vode i pio.

DIMITRIJEVIĆ je za vreme čitanja presude više puta pogledao i čuljio uši, čim čuje da se ko kreće u blizini. On je se nadao dolasku pomilovanja. Jednog momenta i meni se učini u daljini zvuk automobila, on podiže glavu u tom pravcu i načulji se pogledavši me značajno. Da bih se uverio da čeka pomilovanje, pogledah ga i ja značajno i brzo izvadih sat gledajući koliko je sati, i po njemu, Dimitrijeviću, kako je gledao upitno, video sam da se nada pomilovanju misleći da ja znam u koliko sati treba da dođe.

Četiri puta se okretao i gledao svoju raku ljubopitljivo, kad je počelo da svanjuje, okretao se i posmatrao okolinu. (Sećam se da sam pri dolasku čuo gde kaže, čini mi se Dabiću "što nam ne dadoste malo izgled na more", ovaj mu je nešto cinički odgovorio).

Kad sam komandovao "o desno rame" pri "presuđuje se..." stao je mirno i sve vreme tako stajao do kraja čitanja. Dunjić je izgovorio reči propisane pri lišenju čina, a Protić skinuo kokarde i epoletuške.

Kad je svršeno čitanje molio je Dunjića, da ih vojnici ne gađaju u glavu, to je i Malobabić molio.

Zatim je Dimitrijević molio da se oproste između sebe, izljubili su se sva trojica "Zbogom Ljubo, Zbogom Dragutine, Zbogom Rade!" Pri tim rečima držeći Malobabića za ruke okrete se i reče: "Ovo je dobar Srbin i pošten čovek, verujte da on nije kriv". Ovaj polazeći raci procedi kroz zube: "Pa opet evo me ovde". "Šta ćeš Rade!" (Ako ko misli, da je ovo lepše izmisliti no što je bilo, može i drukčije da priča - Dabić).

POSLE toga ja sam zapisao želju Malobabića i 2-3 minuta nisam video ni čuo šta su radili Dimitrijević i Vulović. (Znam da je Dimitrijević prišao Dunjiću i rekao: "Gospodine pukovniče, molim vas, recite prestolonasledniku, da"... dalje nisam čuo). Potom je prišao meni, ja sam još pisao adrese koje mi je govorio Malobabić i reče: "Napišite, molim vas, on, znate, hoće srpskoj državi da ostavi". Zatim pruži ruku meni i reče: "Zbogom, gospodine Stojkoviću, opraštam se sad, posle ćete imati posla", rukova se sa Dabićem i Protićem i skoči u raku.

Bio je kao od voska i držao cigaretu u ruci upola popušenu, ali je izgledao podmlađen za 20 godina, odlučan i bujan (podsetio me je na nas mlađe oficire, da smo takvi bili kad smo u turskom ratu u prvim borbama bili bujni sa preziranjem smrti). Stade uz kolac i Protić ga vezivaše konopcem, on reče: "Nemojte me, molim vas, vezivati", no ovaj mu reče da mora radi forme. Tako isto tražio je da mu se ne vezuju oči, ali po odgovoru reče: "Pa dobro kad je po zakonu". Vezan reče: "Ovo je, Boga mi, malo za mene" (raka). Kad mu oči Protić veza reče: "Pa sad ne mogu da pušim", ja mu rekoh: "Pušite, pušite, možete" mislio sam da on misli za maramu preko očiju, koja je padala i do usta, ali tek sam se docnije setio, da je to kazao što ruku nije mogao prinete ustima vezan. Zatim reče: "Zbogom, vojnici, samo dobro gađajte, gađajte samo dobro - slobodno!" Glas mu je bio jasan, malo drhteći. Kakav je izgledao vezan za kolac dok mu marama nije bila preko očiju, nije moguće opisati: taj izraz lica tužnog i upitnog, sa strašnim staklastim očima, koje su smrt pokazivale. Kad su mu oči bile vezane, uzviknuo je: "Živela Velika Srbija, živela Jugoslavija!"

VULOVIĆ pošav raci obrati mi se sa molbom da se postaram da sve njegove stvari budu predate po njegovoj želji, da pozdravim njegovu ženu, Uskokovića, koji će se sa dr Savićem brinuti oko zaostavštine. Zatim reče zbogom, pruži ruku i zaplaka se. Vezao ga je narednik.

Malobabić je već bio u raci i videći da se svi pozdravljaju sa mnom, i on reče iz rake: "Zbogom gospodine kapetane". On se uopšte na njih ugledao i tako vladao isto, sem što nije mogao odoleti ljubopitstvu i podigao je rukom malo, uprazo zvirio ispod marame baš kad je opaljeno.

Kad je bilo sve gotovo dao sam znak 15-torici žandarma koji su prišli na 5 koraka od raka podigao sablju uvis (sablja je bila Dačina, nisam imao svoju), uzeto je na nišan i u momentu baš tom Vulović je izgovorio: "Živela Velika Srbija, pozdravite decu našu kad odete i"... u tom momentu pala je komanda "pali"! Malobabić je na mestu ubijen, nije ni zinuo. Dimitrijević se omlitavio uz kolac sa naslonjenom glavom na levu stranu rake, ali je još mrdao. Vulović je kretao levom rukom. Naredih još jedan plotun za njih dvoje, opet ne behu gotovi, i treći put bi svršeno.

Položeni su lepo, marame metnute preko lica, zatrpani i pop im očita opelo. Lica su im ostala netaknuta. Svi su metci u grudi.

Dimitrijević je bio obučen: letnja sura bluza, čakšire, čarape i čizme.

Vulović u surom odelu sa žutim cipelama i kamašnama.

I tu se završava poslednji izveštaj kapetana Stojkovića koji je pola godine izveštavao o svakoj Apisovoj izgovorenoj reči.

Svojim poslednjim rečima, koje je uzviknuo stojeći u grobu neposredno pred plotun ispaljen iz srpskih pušaka, koji će ga ubiti, "Živela Velika Srbija! Živela Jugoslavija!" - pukovnik Apis je potvrdio jedini smisao celog svog života i rada, koji je bio revolucionarna borba za ujedinjenje srpskog i svih jugoslovenskih naroda. To je bio smisao života i rada i njegova dva druga, koji su kao i on streljani nevini za dela za koja su ih osudili, da bi ih mogli ubiti.

Te reči pukovnika Apisa u isto vreme obeležavale su i kraj nacionalnorevolucionarne borbe koja je iz Srbije u vremenu od 1903. do smrti pukovnika Apisa vođena za ujedinjenje srpskog i svih jugoslovenskih naroda, čiji je organizator, pokretna snaga, energija i stvarni rukovodilac bio pukovnik Apis.

POSLEDNjI IZVEŠTAJ

I ovaj izveštaj sa streljanja Apisa i drugova, kapetana Milana Stojkovića, bio je namenjen Aleksandru Karađorđeviću i Petru Živkoviću. Oni su od njega zahtevali da im napiše istinu o poslednjim časovima i trenucima života pukovnika Apisa, majora Vulovića i Rada Malobabića kao i da im opiše njihovu smrt, na koju su ih oni osudili. I on je to učinio.