Veliki razdor u srpskoj vladi

PRVIH dana Solunskog procesa bilo je govora samo o Crnoj ruci. Onda odjednom pokrenuto je pitanje atentata na prestolonaslednika. Atentat se vezivao za Crnu ruku na ovaj način. Po optužnici, Crna ruka imala je za cilj unutrašnji prevrat, a atentat se mogao u neku ruku smatrati kao početak prevrata. Drugim rečima, pretpostavljalo se da su duhovni uzročnici atentata ti isti ljudi koji su još 1911. osnovali jedno prevratničko društvo. Ima, međutim, jedan fakat koji obara svu tu pretpostavku. Odnosi između prestolonaslednika i Crne ruke bili su 1911. tako dobri, da je prestolonaslednik za njen list Pijemont dao svojih 26.000 dinara. Kako se onda može verovati da je već 1911, kad je radila sporazumno s Aleksandrom, Crna ruka imala prevratničke planove u kojima se i umorstvo samog Aleksandra podrazumevalo? - svedoči akademik Slobodan Jovanović o tim danima na Krfu i Solunu.

POŠTO se atentat kako-tako vezao za Crnu ruku, prešlo se na njegovo dokazivanje. Nađen je jedan čovek koji je tvrdio da je video atentatora kad je ovaj pucao. Taj očevidac bio je neki Temeljko Veljanović, gonjen od policije zbog pokušaja ubistva i potpuno u njenoj vlasti. Njegovi iskazi, pored sve njegove zbunjenosti, sadržavali su jedan podatak koji je, ako ne ceo Odbor Crne ruke, a ono Apisa lično dovodio u nezgodan položaj. Kao atentatora Temeljko je označavao Rada Malobabića, a Apis nije mogao poricati da je s tim čovekom stajao u prisnoj i na prvi pogled nerazumljivoj vezi. Početkom rata policija je Malobabića pritvorila, jer ga je držala za austrijskog špijuna. Apis se založio sav da ga izvuče iz zatvora, i kad je u tome najzad uspeo, držao je Malobabića u svojoj blizini, a pomalo i krio od policije. On je tvrdio da je Malobabić bio njegov izveštač za Bosnu, koji mu je pribavljao podatke o austrijskoj vojsci. Po uveravanju Srba iz prečanskih krajeva, Malobabić je bio jedan oduševljeni nacionalista. Pred samo svoje streljanje to je i Apis želeo još jednom da potvrdi. Za policiju on je do kraja ostao sumnjiv, i, u najmanju ruku, dvostruki špijun, koji je radio i za nas, i za Austrijance.

U TOKU Solunskog procesa, odnosi između Apisa i Malobabića postali su glavna tačka. Priteran uza zid, Apis je izjavio da te odnose, bez nekih prethodnih obaveštenja o Sarajevskom atentatu, nije u stanju rasvetliti. Predsednik Narodne skupštine Andra Nikolić pričao mi je da je onda, pod izgovorom uskršnjih praznika, pretres prekinut, a Apisu poručeno da u međuvremenu razmisli da li će po produženju pretresa ponovo zahtevati da i o Sarajevskom atentatu bude saslušan - svedoči nadalje Jovanović. Apelovalo se na njegov patriotizam da to ne čini, ono što bi imao da kaže neka podnese Sudu napismeno. Apis se odazvao ovom apelu, i dao Sudu napismeno da je on bio umešan u Sarajevski atentat, i da se time objašnjavaju i njegove veze s Malobabićem. Da je to izjavio na javnom pretresu, on bi verovatno stvorio Vladi neprilike, ali bi u javnom mnjenju probudio izvesne simpatije za sebe. Iz patriotizma on nije hteo stvarati Vladi neprilike, i ostavio je na javnom pretresu svoje veze s Malobabićem neobjašnjene.

ZA VREME pretresa obelodanjeno je i to da je 1914. Apis pomišljao na puč u Makedoniji, ali da su ga prijatelji odvratili. Taj slučaj se i mogao, i nije se mogao upotrebiti protivu Crne ruke. S jedne strane, Apis je u jednoj prilici pomišljao na jednu vrstu lokalnog prevrata; ali, s druge strane, crnorukci nisu hteli tim putem poći. Sve je stoga ostalo na razgovoru.

Na kraju krajeva, jedini fakt koji se protivu Apisa navodio, bio je atentat protiv prestolonaslednika. Sve drugo bili su samo planovi, pa i to planovi koje je optužnica proizvoljno tumačila.

Sud je osudio jedanaest lica, od kojih devet na smrt. Među tom devetoricom bili su i Apis i Malobabić. Sud se stavio na gledište da je Crna ruka osnovana 1911. u cilju da obori "postojeće stanje" i ustanovi diktaturu svoje vlastite organizacije. Prema tome cilju, valjalo je ukloniti prestolonaslednika i Pašića, što je i pokušano 1916. atentatom na prestolonaslednika. Ukratko, po nahođenju Suda, Malobabić je bio izvršilac jednog atentata koji je smislio Apis saobrazno programu Crne ruke, zbog čega su uz Apisa i Malobabića trebali da odgovaraju, ako ne svi članovi Crne ruke, a ono bar članovi njenog Centralnog odbora.

PRETPOSTAVKA da je atentat protivu prestolonaslednika ulazio u program Crne ruke, bila je sasvim proizvoljna i uz to još nepotrebna. Ako je Apis doista priredio atentat, bilo je od sporednog značaja da li je radio saobrazno programu Crne ruke ili ne. Jedini dokaz protivu Apisa bila je njegova veza s Malobabićem, a jedino svedočanstvo protivu Malobabića bio je iskaz Temeljka Veljanovića. Apis je osuđen na smrt na osnovu takozvanog sastavnog dokaza. Drugim rečima, Sud je, dovodeći razne činjenice jednu s drugom u vezu, našao da je Apisovo učešće u atentatu verovatno. Po toj oceni verovatnoće Sud je, s čisto formalnog gledišta, mogao osuditi Apisa, ali samo na neku manju kaznu, a ne na smrt. Smrtna kazna mogla se izreći samo na osnovu dokazane, a ne i na osnovu verovatne krivice. Za dokazanu krivicu naš je zakon tražio priznanje optuženoga ili iskaz dva svedoka. U Apisovom slučaju, njegovog vlastitog priznanja nije bilo, a od svedoka našao se samo jedan, i taj jedan nije svedočio protivu njega, već protivu Malobabića.

SMRTNA kazna izvršena je samo nad Apisom, Malobabićem i još jednim oficirom. Svima drugima ona je u putu milosti zamenjena kaznom zatočenja. Na pitanju Apisovog pomilovanja izbila je ministarska kriza. Dva samostalska ministra, Davidović i Drašković dali su ostavku, kad je prestolonaslednik odbio njihov predlog o Apisovom pomilovanju. Pašić je posle toga sastavio čisto radikalnu Vladu, u koju je ušao i stari protivnik crnorukaca Stojan Protić. On nije bio potpuno uveren da je Apis već na Solunskom frontu spremao prevrat, ali nije nimalo sumnjao da bi on, po povratku, nešto pokušao. I kad je tako, govorio je Protić, bolje je da ubijem ja njega, nego on mene.

ZAŠTO se Pašić na Apisovom pitanju odvojio od samostalskih ministara? Zašto je smatrao da je bolje rasturiti koaliciju, nego sprečiti Apisovo streljanje? Ako ikada, koalicija je bila potrebna tada, i to zbog pregovora koji su predstojali između naše Vlade i Jugoslovenskog odbora o budućoj zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca. Zašto je Pašić pred početak tih pregovora razbijao zbog Apisa srpski front? Mene je jedan od radikalnih ministara, Momčilo Ninčić uveravao da je Pašić to učinio pod pritiskom prestolonaslednika. Ovaj je navaljivao da se smrtna presuda izvrši nad svima ovima nad kojima je bila i izrečena. Pašić ga je jedva ubedio da od devetorice osuđenih na smrt šestoricu pomiluje. Apisa je bilo nemoguće spasti: prestolonaslednik je od njegovog pogubljenja pravio svoje lično pitanje.

PRESUDA MIMO ZAKONA

U SVEDOČENjU o Apisu i Solunskom procesu, u knjizi "Moji savremenici" Slobodan Jovanović piše:

- Sa prestolonaslednikom ja sam tek dve godine kasnije imao prilike govoriti o Solunskom procesu. On me je sam pitao šta o tom procesu kao pravnik mislim. Ja sam rekao da na osnovu iskaza jednoga svedoka Apis nije mogao biti osuđen na smrt. Aleksandar je odgovorio da mu to dotle niko nije bio rekao: naprotiv, svi su ga uveravali da je presuda protivu Apisa doneta potpuno po zakonu. "Posle toga", nastavio je Aleksandar, "ja nisam mogao pomilovati Apisa. Pomilovati jednog oficira koji usred rata pokušava ubiti svog vrhovnog komandanta, značilo bi potpuno razoriti vojnu disciplinu".