Poslednja pukovnikova volja

SAZNAVŠI od pukovnika Milana Dunjića, komandanta mesta u Solunu, pre podne 11. juna 1917. po starom kalendaru (24. juna po novom), da je presuda postala izvršna i pošto je uputio telegramima Aleksandru i kralju Petru molbe za pomilovanje, pukovnik Apis se u toku dana pripremao za smrt. Napisao je svoju poslednju volju - testament. Zatim je napisao oproštajno pismo svome sestriću u Francuskoj. Sredio je svoje hartije i od njih napravio zaseban zavežljaj. Uredio je svoje lične stvari. Pripremio je preobuku i odelo u kome je želeo da bude sahranjen i za to je izabrao novu, suru, letnju bluzu, koju dotle nije nosio. Po običaju svojih predaka i pukovnik Apis želeo je da bude sahranjen u novom odelu.

Kao ni njegovi drugovi, pukovnik Apis nije znao da je pitanje pomilovanja pre njegove molbe, već bilo rešeno, kao što nije znao ni da se već uveliko čine pripreme da on, Vulović i Malobabić budu streljani, pa iako je bio spreman, da svakog trenutka pođe u smrt, on je poslednja dva dana svoga života proveo u nadi, da će mu život ipak biti pošteđen.

SIGURNOM rukom, čitko, na celom tabaku pisaće hartije pukovnik Apis je napisao svoj testament, koji je nazvao svojom poslednjom voljom i koja glasi:

"MOJA POSLEDNjA VOLjA

I ako osuđen od oba suda pa smrt i lišen milosti Krune, ja umirem nevin i sa ubeđenjem da je moja smrt bila potrebna iz viših razloga Srbiji. Iz ovog mog ubeđenja potiče i moja duševna mirnoća, sa kojom očekujem svoj poslednji čas. Neka Srbija bude srećna i neka se ispuni naš sveti zavet ujedinjenje celog Srpstva i Jugoslovenstva, pa ću i ja i posle svoje smrti, biti srećan i blažen, a bol, koji osećam što ću od srpske puške poginuti, biće mi lakši, u uverenju, da je ta puška upravljena u moje grudi, radi dobra Srbije, radi onog dobra Srbije i Srpskog naroda, kome sam ja bio posvetio ceo svoj život. U tom svome radu, ja sam možda i šta i pogrešno učinio, možda sam se nehotice ogrešio o dalje interese Srbije, ali radeći, ja sam i grešio i ako nikad svesno, već uvek ubeđen, da radim samo za dobro Srbije. Neka mi se oprosti za po neku takvu pogrešku, bar nek mi oproste Srbi, a ja ću se moliti Bogu, da mi On svoju neiscrpnu milost podari.

Sa svojim stvarima i imovinom činim ovaj raspored: Novac koji posle moje smrti ostane molim da se pošlje mom sestriću Milanu Živanoviću, đaku izbeglici u internatu "Grand Lycee neuf" u Nici,

Konja Blihera, molim da se proda državi, prvenstveno, i da se novac dobijen od prodaje pošlje takođe mom sestriću Milanu Živanoviću u Nicu. Konja Zvezdana koji je prestareo, ostavljam na uviđavnost onih, koji imaju nadležno pravo da reše da li je taj konj još sposoban za službu ili ne. Ako je sposoban za ma kakvu službu, onda ga ustupam rado državi, a ako nije molim, da se ubije.

Sve ostale stvari ostavljam da se podele našoj izbegličkoj sirotinji. Konzerve, duvan i uopšte ono što je za jelo molim, da se podeli vojnicima žandarmima, koji su me čuvali u zatvoru, umesto podušja.

Moj džepni sat, uspomena i poklon od moga zeta Živana Živanovića molim, da se pošalje mom sestriću Milanu Živanoviću za uspomenu.

To je moja poslednja želja i volja.

Molim, da se i ova moja poslednja želja, po izvršenju, pošlje, mome sestriću Milanu Živanoviću u Nicu.

11 Juna 1917 god. Dragutin T. Dimitrijević Apis u Solunu"

PRED sudom, kad su se 27. marta - 9. aprila 1917. pojavili optuženi Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić, da su izvršili atentat na Aleksandra kod Ostrova 29. avgusta - 11. septembra 1916, po povratku iz sudnice u zatvor pukovnik Apis rekao je kapetanu Stojkoviću:

"Ovo je državna inkvizicija. Evo šta može da učini perfidna politika, da sarajevske atentatore sudi srpski sud, to je strašno. Znaju li oni da će se o tome pisati. Što ne kažu odmah 20 godina robije, nego prave cirkuse".

U svome raportu, koji nosi datum 28. mart - 10. april 1917. a koji je predao predsedniku suda Mišiću sutradan, pukovnik Apis je pisao.

"Ja ne bih ni u grobu mogao biti miran pri pomisli da sam ma iz kojih razloga mogao dopustiti, da Srpski vojni sud za oficire završi i dovrši presudu Austriskog suda u Sarajevu i da tom prilikom srpskim sudom bude osuđen jedini Srbin Muslimanin (Muhamed Mehmedbašić), koji je bio učesnik u protestu srpskog naroda i omladine u Bosni protiv Austriske tiranije nad Srpskim plemenom".

U pismu koje je 30. marta, odnosno 12. aprila 1917. uputio Aleksandru, pukovnik Apis je pisao:

"Da se ne bi došlo do nesrećne fatalnosti, da Srpski vojni sud za oficire osudi ovu dvojicu srpskih osvetnika (Malobabića i Mehmedbašića), saopštio sam i predočio sudu da moram sve to pred sudom da iskažem, da bih objasnio moje zagonetno zauzimanje za njih, koje je bilo osnovna i polazna tačka za istragu, koja se odnosi na atentat na vaše Kraljevsko Visočanstvo"...

PUKOVNIK Apis bio je uveren da će svojim priznanjem koje je učinio u ova dva svoja pismena akta, da je on odlučio i preko Rada Malobabića organizovao Sarajevski atentat, a iznoseći za Muhameda Mehmedbašića da je bio neposredni učesnik u izvršenju toga atentata, ne samo onemogućiti njihovu osudu već da će na taj način onemogućiti i sam Solunski proces. Kapetan Stojković u svojim izveštajima ostavio je dokaze u njegovim zabeleškama za 30. i 31. mart, odnosno - 12. i 13. april i 5/18 april 1917. godine.

Međutim, srpski vojni sud za oficire u Solunu "dovršio je i završio presudu austriskog suda", a srpska vlada i regent Srbije Aleksandar odbili su pomilovanje za pukovnika Apisa, majora Vulovića i Rada Malobabića i to objašnjavali time, što su imali dokaza, koje im je sam pukovnik Apis pružio, da su njih trojica učestvovali u organizaciji Sarajevskog atentata. Pismenim priznanjem pukovnika Apisa o Sarajevskom atentatu, prvo su tajno, diplomatskim putem pred savezničkim vladama, a zatim su i otvoreno pravdali svoju odluku da njih trojicu streljaju. Nisu nikada smeli da priznaju da su njihovu smrt odlučili, da bi se i njome poslužili, ako dođe do separatnog mira sa Austrougarskom. Nije bilo teško uveriti pukovnika Apisa, da u interesu Srbije i njenog tadanjeg međunarodnog i vojničkog položaja ne treba da se posluži javno svojim raportom u odbrani pred sudom.

ČETIRI meseca pukovnik Apis, pre toga raporta, je bio potpuno izolovan u zatvoru, on događaje nije znao niti ih je mogao znati, pa nije mogao kontrolisati ni vesti i obaveštenja, koja su mu o događajima, o toku rata i o međunarodnoj situaciji davana preko kapetana Stojkovića ili možda i drugim putem i preko drugih ličnosti, koje mi ne znamo, od strane Petra Živkovića, iza koga je stajao Aleksandar. Van svake je sumnje da su oni te događaje predstavljali onako kako je njima konveniralo da bi njihova intriga uspela. Rodoljublje pukovnika Apisa bilo je bezgranično i on je na to pristao, održao je dato obećanje i onima, koji su njega i njegove drugove izveli pred sud, olakšao da svoje mračne planove do kraja izvedu.