U čemu je tajna vitamina B17

ZA ĆELIJSKU medicinu, borba sa kancerom je u stvari samo nastojanje da se on "uspava" (učauri). Zato alternativna medicina deluje u dva pravca: da zaustavi dalji proces nekontrolisanog rada ćelija i uspostavi alkalno-kiseli balans čitavog organizma. To znači da se lečenju kancera pristupa holistički.

Ovaj metabolički i biohemijski disbalans mnogi pacijenti koji su se izlečili od raka samo promenom ishrane, očito su sami otklonili. Ostaje samo pitanje kako ukloniti malignu izraslinu, odnosno kako da imuni sistem pristupi ćeliji koja je prestala da "prima poruke" i naloži joj spavanje ili programiranu "smrt" (apopotozu) kako to voli da opisuje konvencionalna medicina.

POŠTO smo videli kako i zašto rak nastaje, predstavićemo neke od alternativnih terapija koje su se pokazale veoma efikasnim, ali za koje Svetska zdravstvena organizacija uporno tvrdi da nisu dokazane i dovoljno ispitane. Napomenimo odmah da se svaka terapija kancera mora vršiti po strogo utvrđenim protokolima, a oni su nastali na bazi iskustava koje su njihovi stvaraoci imali. I sve ove terapije su smislili i primenili edukovani lekari. Dakle, nijedna od njih nije produkt nadrilekarstva. I sve imaju holistički pristup u lečenju.

Do sada je smišljeno više hranljivih formula koje uglavnom imaju cilj da u anaerobnu malignu ćeliju ubace kiseonik i poremete je.

VELIKA medijska pompa u medicini izbila je šezdesetih godina 20. veka i nastala je tvrdnjom američkog lekara, Ernsta T. Krebsa, da je pronašao lek protiv raka te da se lek za kancer nalazi u običnim košticama od kajsije, odnosno u bademu koji je bogat supstancom nazvanom vitamin B17.

Terapija vitaminom B17, odnosno "laetrilom" ili "letrilom" (kako je nazvana ova supstanca koja "ubija" kancer), bila je i najviše osporavana terapija. Ovaj alternativni lek "naučni krugovi" (koji preferiraju alopatsku terapiju) prikazali su u medijima kao "otrovan i opasan" tretman. Po njihovom mišljenju je kasnije postalo opasno i samo jedenje koštica od kajsije, a teorija doktora Krebsa o delovanju "laetrila" na kancerozne ćelije okarakterisana je kao "šarlatanstvo i prevara".

Način kako su se oficijalne federalne institucije u SAD borile protiv ovog alternativnog leka šezdestih godina, razotkrio je i čitav sistem funkcionisanja etabliranih i uglednih "naučnih krugova" koji se rukovode u svojim "naučnim" tvrdnjama isključivo na profitu i lobiranju za privatne farmaceutske kompanije.

NAIME, sva istraživanja koja su vršena na "laetrilu", rađena su tako da dokažu da je otrovan. Nijedno istraživanje koje bi pokazalo njegovu efikasnost nije rađeno ili nije odrađeno temeljno i po datim protokolima dr Krebsa. O svemu ovome i perfidnom zataškavanju leka od farmakomafije podrobno je i detaljno zapisao Evdvard Grifin u već pomenutoj knjizi: "Svet bez raka" (koja je nedavno prevedena i na srpski jezik).

Šta je dr Krebsa navelo da se bavi proučavanjem koštica kajsije i da ih poveže sa lečenjem kancera?

Još 1802. izvesni francuski hemičar Bon (kako to tvrde zagovornici ove terapije) otkrio je da se za vreme destilovanja vode iz gorkog badema oslobađa hidrocijanidna kiselina (a koja je uvek u molekulu sa vitaminim B17). Vitamin B17 je u velikim količinama upravo prisutan u gorkom bademu. Veoma brzo, mnogi istraživači postali su zainteresovani da analiziraju taj ekstrakt. Tako je prvi put izolovana bela kristalna supstanca koja je nazvana amigdalin - od grčkog naziva amigdala. Engleski naziv za badem je almond, francuski - amandula.

Upotreba amigdalina datira još od 1843. godine, mada se, kažu, u drevnoj Kini može naći podatak da je korišćen gorak badem koji sadrži izvesne supstance kojima su lečene pojave tumora pre više od 3.000 godina. Čak i jedan egipatski papirus od pre 5.000 godina navodno pominje korišćenje akva amigdaloruma za lečenje tumora na koži. Biće da se ipak radi o starorimskom papirusu. Ali, sistematizovana studija o vitaminu B17 nije rađena sve do pedesetih godina prošlog veka.

VITAMIN B17 je zapravo pročišćen iz amigdalina i to je 1952. godine učinio dr Ernst T. Krebs mlađi. Nazvao ga je laetril (laetrile ili letril) što je skraćenica od laevo-mandelonitrile-beta-glucuronoside i farmakološki je naziv za nitriloside (beta-cijanoforične glikozide). Da se radi o vitaminskoj supstanci, nazvanoj vitamin B17, zvanično je prihvaćeno 1952. Reći za nešto da je vitamin, znači da se radi o supstanci koja je od vitalnog značaja u ishrani i da mora da bude prisutna u metaboličkom procesu kod ljudi i nekih životinja. Dakle, oficijelna nauka je ovo prihvatila.

Dr Krebs je otkrio da se u molekulu vitamina B17 nalaze čak dva toksična elementa. Jedan je cijanid, a drugi benzaldehid. Pored njih nalaze se i dve jedinice glikoze. Sve ovo je u molekulu laetrila "zaključano", a da bi se cijanid i benzaldehid (koji su zajedno još jači otrov) aktivirali, molekul laetrila se mora adekvatnom hemijskom reakcijom "otključati".

U organizmu se kao nadležni enzimi za "otključavanje" ovog molekula laetrila nalaze rodenaze (mitohondrijski enzim), koje imaju zadatak da neutrališu cijanid i benzaldehid iz molekula i konvertuju ih ("svare") u bezopasane produkte i beta-glikozidaze, koje ih puštaju da deluju otrovno, formirajući otrovni hidrocijanid (HCN). U laetrilu samom (vitaminu B17) ne postoji hidrocijanid, kao što su iz američke Federalne agencije za lekove (FDA) u početku tvrdili nastojeći da ga proglase opasnim i otrovnim, već se on mora napraviti u samom organizmu. Za pravljenje otrova je zadužena pomenuta beta-glikozidaza.

Rodenaze i beta-glikozidaze nalaze se u čitavom ljudskom organizmu, ali najveća koncentracija beta-glikozidaza je, verovali ili ne, u malignom tumoru. I to do sto puta veća nego u zdravim ćelijama. Tako se praktično otrovni hidrocijanid formira samo na mestu gde je kancer, a to ima za posledicu razaranje ovih kanceroznih ćelija. Najzanimljivije je što maligne ćelije od ovoga uopšte ne mogu da se brane, jer se drugi enzim, rodenaza, u njima uopšte ne nalazi.

I dr Krebs je počeo da uviđa da je na tragu formule koja ubija kancer.

AGRONOMI UNOSE ZABUNU

POSTOJANjE beta-glikozidaze koja u varenju formira otrovni hidrocijanid otkrili su još australijski agronomi pedesetih godina prošlog veka, nakon što je došlo do jednog masovnog trovanja ovaca hidrocijanidom na ispaši. Supstanca za koju su verovali da je bila glavni uzročnik ovog trovanja je nitrilosid. I on se inače nalazi u mnogim travama i biljkama.

Tako su agronomi u strahu da se ovce ne otruju izvršili modifikaciju semena deteline i drugih trava koje pasu ovce i izbacili iz njega sve nitriloside. A u njima se upravo nalazio vitamin B17. Niko, međutim, nije posumnjao da je možda došlo do trovanja nekom drugom otrovnom biljkom koje su neke ovce slučajno zahvatile. Činjenica je i da se nisu sve ovce koje su jele pomenutu detelinu otrovale. Ipak, sve australijske ovce od tada su ostale bez značajnog izvora vitamna B17.