Crtač stripa tvorac detektora laži

ZAKLjUČAK da određene psihičke i fiziološke procese u trenutku dok izgovara laž čovek ne može da kontroliše postavio je jasan cilj - trebalo je konstruisati uređaj koji bi na osnovu ovog nalaza umeo da otkrije trenutak kada na postavljeno pitanje čovek daje neistinit odgovor. Put do ovog sredstva vodio je preko složenih aparata koji prate krvni pritisak, puls i ritam disanja, ali i jednostavne istine, da bi gotovo svako imao strah da će biti uhvaćen u laži.

Novi zamah radu na poligrafu dalo je izbijanje Prvog svetskog rata, koji je tadašnje službe bezbednosti stavio pred potpuno nove izazove. Veliki korak napred napravila je vojna obaveštajna služba SAD, a on će se kasnije pokazati ključnim za ulazak detektora laži u operativnu upotrebu.

Amerika je u Prvi svetski rat ušla 1917. ali su tajne pripreme počele dosta ranije. Jedan od vodećih američkih psihologa i pravnika Vilijam Marston, koji se aktivno interesovao za načine usavršavanja poligrafa dobio je poziv Nacionalnog odbora za istraživanja. Od njega je traženo, da radi suzbijanja nemačke i japanske špijunaže, testove istine primeni za otkrivanje laži po obaveštajnoj liniji, Vojne obaveštajne službe i Ministarstva pravosuđa.

MARSTON, koji je više poznat po svom pseudonimu Čarls Molton, prihvatio je zadatak, iako je u tom trenutku imao sasvim drugačija interesovanja, zahvaljujući kojima će, pokazaće se, dodatno usavršiti rad poligrafa. Čovek bujne mašte, iako po profesiji psiholog i pravnik, Marston je bio veliki zaljubljenik u crtanje i stripove, a tvorac je i jednog od najpopularnijih ženskih strip superheroja toga vremena - Vonder Vuman. Amerika je tih decenija ludovala za crtanim superherojima, čije su se avanture štampale u milionskim tiražima. Tako je i Vonder Vuman, žena neverovatnih moći, nalik ženskom Supermenu, obučena u kostim sa motivima američke zastave, preko noći osvojila američke čitaoce. Pod promenjenim imenom Molton je crtao i osmišljavao njene pustolovine. Ispostavilo se da će i ova strip heroina neočekivano dati svoj doprinos razvoju detektora laži.

Marston je tokom rata radio na saslušavanjima nemačkih zarobljenika, mereći im pritom krvni pritisak. Tako se i sam uverio u vezu između promena u radu srca i laganja. Legenda kaže da je to uočio zahvaljujući svojoj supruzi, muzi i inspiraciji, Elizabet Marston, koja je redovno ponavljala da joj skoči pritisak kada se iznervira ili uzbudi. Svoja razmišljanja o iznošenju istine, krvnom pritisku i detekciji neistine, Marston je pretočio u moćno oružje kojim je opremio svoju strip junakinju. Tako je Vonder Vuman dobila magični laso, koji je mogao da prati disanje i koji je navodio uhvaćene da slušaju i kažu istinu. Ovaj neobični čovek dosta kasnije je napisao knjigu "Test detektora laži", a 1938. godine se pojavio u reklami za brijače kompanije "Džilet", u kojoj je tvrdio da je na poligrafu dokazano da su žileti ovog proizvođača bolji od ostalih.

IAKO je Marston svojim radom usavršio sve do tada poznate metode, pravim tvorcem poligrafa u modernom smislu, ipak, smatra se drugi čovek. Ocem detektora laži nauka smatra Džona Larsona. Još kao student medicine 1921. godine, na Kalifornijskom univerzitetu, on je počeo da koristi odvojene aparate za merenje disanja, krvnog pritiska i pulsa i električnog otpora kože. S obzirom na to da se rad pokazao veoma uspešan, on je sve ove sprave objedinio u jedan uređaj.

Na svetlo dana toga trenutka izašao je prvi poligraf, koji se uz tehnička i tehnološka usavršavanja, koristi i danas u policijama širom sveta.

Ohrabren dobrim rezultatima ovog aparata dr Larson je sve do 1928. posvećeno radio na istraživanjima u policiji države Ilinois, gde je u međuvremenu postavljen za državnog kriminologa. Zahvaljujući svojim dostignućima njegovo ime upisano je zlatnim slovima u istoriji kriminologije i psihologije primenjene u rasvetljavanju najtežih krivičnih dela.

LARSONOV rad nastavili su njegovi učenici, među kojima se rano izdvojio Leonard Kiler, koji se proslavio na komercijalnom polju instrumentalnog otkrivanja laži, dajući svoje usluge ne samo policiji, već i industrijskim trustovima, bankama, osiguravajućim kućama, kao i svuda gde se tražilo jasno razdvajanje istine od laži. Kiler je nastavio i tehničko usavršavanje Larsonovog poligrafa. Zaslužan je za primenu takozvanog principa metalnih bubnjeva. Detektori laži kojima je dao ličnu notu dugo su nosili njegovo ime, a sve do osamdesetih godina Kilerovi detektori laži bili su korišćeni i širom tadašnje Jugoslavije.

Snaga Amerike dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, uprkos recesiji, prohibiciji i cvetanju kriminala bila je u prihvatanju inovacija i njihovoj brzoj primeni u svakodnevnom životu. To je uticalo i na popularizaciju poligrafa koji je odmah izazvao interesovanje mnogobrojnih aktera iz sfere pravosuđa, ali i industrije i privrede. Logično, za njegovo korišćenje najviše je bila zainteresovana policija, tužilaštvo i sudovi. Ne treba zaboraviti da je to vreme naglog uspona i omasovljenja Amerike, čija je prateća pojava bila i povećana stopa kriminaliteta. Detektor laži izazvao je pažnju i FBI, koji je u njemu video prečicu za otkrivanje kriminalaca, ali i klimavih stubova u sopstvenim redovima.

NIJE slučajno zato što je prva laboratorija za instrumentalno otkrivanje zločina osnovana je na Univerzitetu Nortvestern u Čikagu 1930. godine, da bi kasnije postala samostalna jedinica u nadleštvu čikaške policije. Statistički izveštaji iz tog vremena govore da je od 2.171 osumnjičenog na Nortvesternu bilo svega 12 pogrešnih nalaza. Na Kilerovu inicijativu 1938. godine kompanija Asosijejt risirč tadašnjem detektoru laži pridodala je i segment koji je registrovao elektrodermalne promene, čime se procenat otkrivanja neistine uveliko povećao.

Poligraf je, posle decenija truda, istraživanja i razrade postojećih zaključaka, konačno bio kompletan.

Instrument za detekciju laži ubrzo će postati omiljeno sredstvo FBI i policija većine američkih država. Iako je njegovo korišćenje postalo masovno, njegova funkcija, način rada, pa i sam izgled dugo je bio skrivan i obavijan velom mistike.

ŠIROKA javnost tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina znala je ponešto o postojanju uređaja koji razotkriva laž, ali je na raspolaganju imala veoma malo detalja. Mistifikaciji ovog uređaja naruku je išla činjenica da je srazmerno mali broj Amerikanaca imao kontakt sa ovim uređajima. Kako je doživljavan poligraf u širokoj javnosti, pouzdano svedočanstvo nam pružaju filmovi, u to vreme izuzetno popularnog krimi žanra. Oni najbolje svedoče o misterioznoj auri kojom je ovaj uređaj bio zaogrnut.

Poligrafska testiranja prikazana u američkim filmovima toga vremena obiluju napetim scenama uvođenja osumnjičenog, njegovog prikopčavanja na uređaj i saslušanja.

UREĐAJ POD VELOM TAJNE

Iako je stvarnost bila drugačija od slike u krimi filmovima, snagama bezbednosti Amerike odgovarala je mistifikacija izgleda i rada poligrafa. Na filmu, kao i u javnim pominjanjima detektora laži potenciralo se da je reč o svemoćnom uređaju koji je u stanju da vidi svaki detalj ljudske psihe. Namerno je isticano da je poligraf nemoguće slagati, niti na bilo koji način prevariti. Pravi metod rada lovca na laž bio je poznat samo uskom krugu kriminologa, psihologa i pravnika, koji su bili upućeni u jednostavnu činjenicu da se njegov rad bazira na urođenoj reakciji organizma, kada se njegova psiha suočava sa činjenicom da laž koja se iznosi može biti otkrivena.