Lovac na laži štedi vreme

BIVŠA Jugoslavija, imajući u vidu epohu rađanja detektora laži, dugo je čekala na primenu poligrafa. Jugoslovensku granicu prvi uređaj je prešao tek 1959. godine. Iz Amerike je nabavljen jedan od standardnih modela trokanalnog Kilerovog detektora, koji je već dobio formu nešto većeg kofera, u kome se nalazio splet uređaja za praćenje reakcija organizma čoveka tokom saslušanja. Dopremljen je za potrebe hrvatske policije. Prvo testiranje na detektoru laži u domaćoj kriminalistici sproveo je novembra iste godine Ivan Babić, tadašnji načelnik forenzičke laboratorije SUP Zagreb. Glavni grad Hrvatske postaće i prvi jugoslovenski poligrafski centar, u kome su se obučavali veštaci iz ostalih krajeva zemlje.

Kao čovek koji je poligrafska testiranja u SFRJ uveo u široku upotrebu zapamćen je Živojin Aleksić (1931-2012), profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Reč je o vanserijskom stručnjaku, cenjenom na svim pravnim fakultetima u bivšoj Jugoslaviji i utemeljivaču više policijskih akademija. Kriminalistiku je specijalizirao 1963. godine u Lozani, kod čuvenog profesora Bišopa, Interpolovog eksperta koji je metodom veštačenja ušne školjke otkrio lažnu princezu Anastasiju Romanov kada se ona pojavila, tvrdeći da nije ubijena i tražeći deponovano blago Romanovih u Švajcarskoj.

PROFESOR Aleksić, između ostalog, veštačio je i identitet Josipa Broza Tita. Vlasti su od njega zatražile da provere navode da su se u liku "najvećeg sina naših naroda" krila zapravo dva čoveka. On je to učinio na osnovu tehnike veštačenja uva, jer se kao istina u kriminalistici uzima da ne postoje dva čoveka sa istim ušima. Ušne školjke imaju oko 50 karakteristika na osnovu kojih se može utvrđivati identitet. Najstarija fotografija Josipa Broza koju je analizirao bila je policijska fotografija iz 1928. godine, kada je Tito uhapšen zbog bombaškog napada u Zagrebu. Veštačenjem uva Aleksić je utvrdio da je pod imenom Tito od 1928. godine do kraja života bio jedan isti čovek. Domaća štampa nije objavila rezultate tog veštačenja, ali su prestali da izlaze feljtoni o dva Tita, koji su se pojavili posle njegove smrti. Svetska štampa prenela je sve detalje i zaključak profesora Aleksića: "U posmatranom periodu bio je jedan Tito, a lično mislim da je i jedan Tito bio dovoljan za Srbe".

Doprinos profesora Aleksića jugoslovenskoj kriminologiji zaista je bio nemerljiv, posebno na planu primene uređaja za otkrivanje laži. Sa prirodom, metodama i načinom rada, kao i značaju ovog uređaja za istražni postupak, on se upoznao još kao postdiplomac. Tome je posebno doprineo njegov boravak u Švajcarskoj, gde je bio na stručnom usavršavanju. Tamo je imao prilike da se upozna sa primenom svih najsavremenijih metoda u rasvetljavanju krivičnih dela.

ISKUSTVO sakupljeno u Švajcarskoj i drugim državama, sa kojima je sarađivao, Aleksić je pokušao da primeni i u domaćoj istražnoj praksi. Nabavka prvog poligrafa, koji je koristila zagrebačka policija, bila je okidač da testiranje osumnjičenih na ovom uređaju postane redovna praksa u Jugoslaviji.

Detektorom laži, snabdeven je ubrzo SUP Ljubljana, a poligrafski centri su ubrzo osnovani i u Beogradu, Sarajevu, Skoplju... Ovaj uređaj ubrzo po prvoj nabavci postao je i omiljeno sredstvo za saslušanje Državne bezbednosti, kojoj je više koristio za eliminaciju osoba koje nisu umešane u krivična dela.

Jugoslovenskoj policiji primena ovog uređaja znatno je uštedela vreme i ubrzala postupke. Istrage su do tada trajale dugo, i bile su praćene dugotrajnim, iscrpljujućim, a često i mučnim, saslušanjima, koja su bila osnova efikasnog policijskog rada. Prema tadašnjim računicama kriminologa i pravnih stručnjaka, više od 80 odsto vremena u pretkrivičnom postupku odlazilo je na razgovore i saslušavanja ljudi. Primenom ovog uređaja postupci su postali brži i jeftiniji.

KOLIKO je testiranje "lovcem na laž" postalo uobičajeno sredstvo u pretkrivičnom postupku svedoči činjenica da su već krajem sedamdesetih godina poligrafski centri punom parom radili u gotovo svim glavnim gradovima jugoslovenskih republika. Do tada poligrafskom testiranju podvrgnuto je više od 30.000 ljudi. Najveći broj njih podvrgnut je testiranju na petokanalnom poligrafu tipa "ambasador", "diplomat 1" ili sonografu "mark" i "PSE 101".

Profesor Aleksić prisetio se, neku godinu pred smrt, jednog od prvih poligrafskih ispitivanja u Srbiji. Reč je o jednom slučaju iz 1964. godine, kada se desilo da je sin ubio oca i da je na testu postavljeno pitanje gde ga je zakopao i tako uklonio tragove zločina. Sin je reagovao na reč "zakopao".

- Napravljena je skica imanja i sa dva metra greške utvrđeno je gde je zakopao leš, iako smo 200 kilometara bili dalje od tog mesta - pričao je svoja iskustva Aleksić, koji je još 1964. godine prvi u Jugoslaviji doktorirao na poligrafu.

IAKO se detektor laži brzo odomaćio u jugoslovenskoj kriminalistici, njegova primena nije se odvijala bez teškoća. Najveći problem je bio nedostatak jedinstvenog sistema obuke. Poligrafski ispitivači nisu imali svoj pravilnik, niti svoje udruženje, stručni časopis... Jedine smernice za svoj rad dobijali su preko, sve u svemu, malobrojnih ekspertskih tekstova domaćih i stranih kriminologa objavljenih u nekoliko stručnih magazina.

Bez obzira na to, međutim, poligraf je postao nezamenljivo sredstvo za rad jugoslovenske policije. SUP Beograd dobio je detektor laži tek 1974. godine. Zanimljivo je da je prvi uređaj nabavljen za potrebe Više škole unutrašnjih poslova, gde ga je jedan od tadašnjih predavača Dušan Putnik, pokazivao studentima u okviru vežbi na predmetu opšta psihologija. Pokazni aparat Putnik je ubrzo ustupio beogradskom SUP-u, koji ga je prosledio tadašnjoj Upravi za suzbijanje kriminaliteta. Broj testiranih je naglo rastao.

U DOKUMENTACIJI beogradskog SUP-a zabeleženo je da je broj testiranih na poligrafu osamdesetih godina neprekidno rastao. Od 1981. do 1985. samo u glavnom gradu je detektoru laži podvrgnuto ukupno 2.251 osoba, među kojima je bilo gotovo 500 žena. Poligrafske laboratorije Beograda koristile su i druge policijske jedinice kao i sudovi iz drugih gradova u Srbiji. Precizna evidencija pokazuje da su za ovu vrstu nalaza posebno bili zainteresovani Okružni i Drugi opštinski sud u Beogradu i Opštinski sud u Mladenovcu.

Najveći broj ljudi testiran je zbog sumnje da su učestvovali u krađama, ubistvima i nanošenjima teških telesnih povreda. Zanimljivo je da se u navedenom periodu na poligrafu našlo čak 250 osoba koje su se sumnjičile za različite paljevine. Na detektoru laži testirane su tri osobe osumnjičene za otmicu aviona, 18 za sabotaže i 13 zbog lažnog prijavljivanja. Sa lovcem na laž početkom osamdesetih suočeno je i 30 osoba kojima je na teret stavljano jedno od u to vreme najtežih krivičnih dela - protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ.

UTEMELjIVAČ KRIMINOLOGIJE

Profesor Aleksić bio je jedan od utemeljivača domaće kriminologije. Bio je pravnik evropskog renomea, a između ostalog i kopredsednik Svetskog udruženja profesora prava, zajedno sa Džoom Hazardom, dekanom Univerziteta Kolumbija. U okviru Ujedinjenih nacija specijalizovao se i radio na borbi protiv zloupotrebe opojnih droga, a u Srbiji se aktivno suprotstavio legalizaciji marihuane. Predavao je na univerzitetima u Americi, Japanu, Kini, Rusiji, Australiji, Nemačkoj, Engleskoj, čak i na Filipinima. Bio je predstavnik SFRJ u Međunarodnom udruženju za krivično pravo, član je Srpskog naučnog društva, a 1971. godine dodeljen mu je Orden rada sa zlatnim vencem.