Slabe tačke detektora laži

SUMNjIVI alibi poznate autorke trilera, zagonetne plavuše Ketrin Gramel, osumnjičene za ubistvo penzionisane rok zvezde Džonija Boza, bio je "skeniran" na detektoru laži. Krivica zgodne spisateljice, međutim, nije dokazana. Glavni inspektor Nik Kuran, zaveden njenim seksepilom oličenim u provokativnom prekrštanju nogu na saslušanju, podlegao je čarima osumnjičene. Njen nesvakidašnji karakter, nepredvidivost i odsustvo empatije učinili su da je i detektor laži ne prepozna kao ubicu.

Ovo je jedan od najpoznatijih slučajeva poligrafskog testiranja. Nije reč, naravno, o istinskom slučaju, već o sceni iz poznatog filma "Niske strasti", kojim je Šeron Stoun postala seks simbol 20. veka. Zabranjena erotska igra inspektora, koga je igrao Majkl Daglas, i fatalne osumnjičene, doprinela je da fiktivni slučaj ubistva ocvalog superstara ostane u magli sumnji, alibija i krivice, koju ni detektor laži nije uspeo da razveje.

UPRKOS bogatoj praksi, tehničkim i tehnološkim inovacijama i razvoju nauke, kontroverze oko prirode i načina korišćenja poligrafa postoje i danas, iako je od njegovog rođenja prošao gotovo ceo vek. U stručnoj i popularnoj literaturi nabrajaju se brojne mane ovog uređaja, koje neretko pod sumnju dovode i njegove nesumnjivo dobre strane, zahvaljujući kojima su rešena brojna najteža krivična dela. Prigovara se i načinu rada uređaja, ali i čoveku koji njime rukovodi.

Sve su to razlozi što detektor laži nikada nije zaživeo kao dokazno sredstvo na sudu. Prva mana korišćenja ovog uređaja leži u jednom od osnovnih principa na kojima počiva njegova upotreba - načelu dobrovoljnosti. Susret sa detektorom laži može da se dogodi samo uz prethodni pristanak ispitanika. Prosta činjenica da on može da odbije testiranje, iako policiji daje smernicu o njegovoj potencijalnoj krivici, dovoljan je temelj za postavljanje pitanja o njegovoj svrsishodnosti.

ODREĐENI tipovi ličnosti, poput psihopata, isključeni su iz kruga ljudi koji mogu biti testirani na detektoru laži, i o tome smo već pisali, ali oni nisu jedini kod kojih je primena instrumenta besmislena. Poligrafskom testiranju teško mogu biti podvrgnuti i srčani i plućni bolesnici. Rad njihovog organizma specifičan je u odnosu na zdrave ljude. Primera radi, uređaj koji u sklopu poligrafa prati ritam i način disanja osumnjičenog, nemoćan je kod astmatičnih bolesnika. Njihovo "hvatanje vazduha" na dijagramu gotovo je isti kao produbljeni ritam disanja koji postoji kod ljudi koji lažu. Slično tome, uređaj je nemoćan i kod turbekuloznih pacijenata, ali i kod osoba sa tahikardijama i drugim kardiološkim smetnjama. Iz sličnih razloga na poligraf ne idu ni duševni bolesnici, kao ni žene u poodmakloj trudnoći.

Još jedna mana lovca na laž, o kojoj se lome koplja u savremenoj kriminalistici, jesu njegova nepouzdanost i nepreciznost, koja opet, zavisi od niza faktora. U središtu svih, međutim, nalazi se čovek. Smatra se da samo jedinstvo i najveća moguća usklađenost čoveka i uređaja mogu da daju upotrebljiv rezultat. Problem koji se ovde javlja i za čijim se rešenjem još uvek traga jeste subjektivizam ispitivača, kod sprovođenja testiranja, ali i kod tumačenja rezultata.

KORIŠĆENjE bilo kog instrumenta u praksi ne podrazumeva i isključivanje njegovih ličnih sklonosti, predubeđenja i subjektivnih stavova. Sve ovo ima veliki uticaj na tumačenje testovnog rezultata i izvođenje zaključka i davanje nalaza i mišljenja. Dugo se smatralo, a donekle važi i danas, da u slučaju poligrafa, uređaj sudi, ali čovek presuđuje. Prema nekim istraživanjima, oko 75 odsto tačnosti utvrđuje se na osnovu grafikona, dok se 25 odsto utvrđene "istine" zasniva na subjektivnom materijalu.

U ovom kontekstu često se ukazuje da je poligrafski rezultat dobar onoliko koliko je dobra sposobnost ispitivača koji vodi testiranje na poligrafu. Tu leži i mana ovog uređaja - korišćenjem pogrešnih, neprilagođenih ili tendencioznih pitanja njegova upotreba postaje obesmišljena. Loše odabrana pitanja kod osumnjičenog izazivaju neadekvatne reakcije na dijagramima, što poligrafiste lako dovodi u zabunu i nastavak testiranja usmerava u pogrešnom pravcu.

U NIZU slabih tačaka poligrafa, izdvaja se i činjenica da se često pojavljuju specifičnosti koje ukazuju na laž kod neutralnih i irelevantnih pitanja. Razlog ove pojave treba tražiti kako kod ispitanika, tako i kod ispitivača. Poligrafista se često nesvesno odaje praveći razliku između ključnih i nebitnih pitanja, bilo putem gestikulacije, pogleda ili intonacije prilikom postavljanja pitanja. Poneka, sasvim nebitna pitanja, kod osumnjičenog bude negativne ili pozitivne asocijativne transfere, što budi burne reakcije njegovog organizma. To dovodi do pitanja - koji su to standardi na osnovu kojih poligrafista može da apsolutno pouzdano proceni da li neko govori istinu ili ne? Ova dilema čini najosetljiviju nit poligrafske tehnike. Nju dodatno tanji izuzetno teško razlikovanje straha nedužne osobe od bojazni krivca da će biti otkriven, što dodatnu odgovornost prebacuje na ispitivača, od čije pripreme, iskustva i talenta zavisi pouzdanost rezultata.

PROTIVNICI poligrafa uporno traže odgovor na pitanje, koje zadire u samu suštinu primene ovog uređaja - da li su specifičnosti zabeležene tokom testiranja posledica lažnog odgovora ili je njihovo poreklo u drugim emotivnim stanjima, koja nisu u vezi sa izrečenom laži ili istinom? Jasnog i kratkog objašnjenja nema, i ono se nalazi u sklopu niza faktora, što sve daje još jedan argument u rukama onih koji osporavaju korišćenje detektora.

U raspravama o manama poligrafa kao dobra osnova, ali i zaključak može da posluži deo iz, u kriminalistici čuvenog rada američkog stručnjaka Aleksa Gregorija iz 1951. godine. U svom izlaganju "Razumevanje testova na detektoru laži" objavljenom u magazinu "Mičigen stejt bar džurnal" on je između ostalog, zapisao:

"Moramo biti sasvim načisto da test za otkrivanje obmane nije lek za sve, niti poslednja reč ma kog tipa istrage. Nikada nije postojala namera da se od njega napravi bilo šta osim istražnog pomagala. Sada ne postoji, nikada nije postojao i verovatno nikada neće postojati nikakav mehanički aparat koji sam kao takav može otkriti laž. Zbog toga je očigledno da instrument tipa detektora laži ne može da postoji...".