Zločinima privlače pažnju

POSLE serije terorističkih napada, gde su ekstremisti koristili nove metode, oružje, ali i mete, poput ruskog čarter-aviona, svima je jasno da je svet ušao u novu bezbednosnu fazu, o kojoj se čak govori kao o planetarnom ratu. Suprotstavljanje globalnom zlu poprimilo je nov oblik, na teror se udarilo istim oružjem.

Prošlonedeljna dešavanja u Parizu i pogibija više od 130 ljudi, dovela je do serije novih napada francuskih bombardera na položaje terorista u Siriji. Dan kasnije svoja dejstva iz vazduha pojačala je i Rusija, posle saznanja da je za pad aviona, koji je uzleteo iz Šarm el Šeika sa 224 turista i članova posade, kriva bomba koju su postavili teroristi.

Iz svega se da zaključiti da je svet prinuđen da na teror odgovori terorom. Celu situaciju dodatno komplikuje i reka izbeglica sa Bliskog istoka koja se već mesecima sliva u Evropu. Među njima su i mnogi teroristi i islamski ekstremisti, koji se vraćaju sa ratišta u Siriji kako bi u srcu Starog kontinenta izazivali haos.

- Terorizam je smišljena upotreba nezakonitog nasilja ili pretnje nezakonitim nasiljem radi usađivanja straha, sa namerom prisiljavanja ili zastrašivanja vlasti ili društva kako bi se postigli ciljevi koji su uopšteno politički, verski ili ideološki - ovako glasi jedna od definicija terorizma. Oblici borbe su se menjali kroz vekove, ali ga je uvek karakterisala jedna stvar - ekstremno nasilje i stradanje običnih ljudi, nevinih građana.

ODGOVOR na pitanje kako je i zašto Francuska postala meta i meka savremenih terorističkih napada i terorista krije se u njenoj prošlosti. Pre prošlonedeljnog pariskog masakra, na pravoslavni Božić 7. januara ove godine, Francuska je već doživela veliki teroristički napad. Meta je bila redakcija satiričnog nedeljnika "Šarli ebdo", opet u Parizu. Naoružani napadači pobili su dvanaestoro ljudi, a francuski predsednik Fransoa Oland je odmah osudio nasilje kao "kukavičko ubistvo i akt terorizma".

U stvari, verski motivisani incidenti učestali su od prošlog decembra, kada je 10 ljudi, od kojih dvoje teže, povređeno uoči katoličkog Božića, 25. decembra. Tada je kombi namerno uleteo među kupce na pijaci u Nantu, a vozač je zatim pokušao samoubistvo. U Dižonu je samo dan ranije povređeno 13 osoba kada je čovek, vičući "Alahu akbar " (Bog je najveći), automobilom uleteo među pešake.

POLICIJA je u decembru ubila napadača koji je, uzvikujući istu parolu, nožem ranio tri policajca u mestu Žue-le-Tur, u centralnom delu Francuske. Žrtava je bilo i u martu 2012. godine - ukupno sedam u tri napada. Četiri osobe ubijene su 19. marta u napadu naoružanog motocikliste u Tuluzu ispred jevrejske srednje škole: rabin, njegova dva sina i jedna devojčica, a tadašnji predsednik Nikola Sarkozi incident je nazvao nacionalnom tragedijom.

Osumnjičeni za ubistvo tih ljudi, kao i još tri vojnika u Tuluzu i Montobanu, Muhamed Merah (23) ubijen je 22. marta 2012. u akciji policije prilikom upada u njegov stan. U oktobru 2012. pariski tužilac Fransoa Molen izjavio je da su pohapšeni osumnjičeni islamski ekstremisti deo "aktivne terorističke ćelije" koja predstavlja najveću pretnju Francuskoj od sredine devedesetih, kada je alžirska GIA "očišćena". Sedmoro od 12 pritvorenih bili su francuski državljani stari između 19 i 25 godina.

Vraćajući se dalje u prošlost u istoriji terorizma u Francuskoj, dolazimo i do eksplozije bombe, 25. jula 1995, u metrou, u centru Pariza. Tada je osam ljudi izgubilo život, a 119 je povređeno. Napad je pripisan alžirskim islamskim ekstremistima i bio je najsmrtonosniji u nizu od devet terorističkih akcija tog leta, kada je ukupno ranjeno više od 200 ljudi. Krajem 1996. godine u napadu eksplozivom na stanici metroa, opet u Parizu, poginule su četiri osobe, a 91 je ranjena.

TERORISTIČKO nasilje inače ima dugu istoriju u Francuskoj. Sam termin skovan je još prvih godina Francuske buržoaske revolucije kako bi opisao krvavu kampanju jakobinske vlasti protiv kontrarevolucionara. Jakobinci su zagovarali revoluciju i težili uspostavljanju "vladavine terora", a sebe su s ponosom nazivali "pravim teroristima". Cilj im je bio da zastraše kontrarevolucionare i ostale koje su smatrali narodnim neprijateljima. Brutalno su se obračunavali sa političkim protivnicima, plemićima, njihovim porodicama i simpatizerima, ali i sa običnim građanima.

Vođa Francuske revolucije Maksimilijan Robespjer je povezivao teror sa idealima vrline i demokratije. Govorio je da je vrlina pokretač vlasti u miru, ali da se tokom revolucije mora udružiti sa terorom, da bi na kraju trijumfovala demokratija. Tako je Revolucionarni sud za prvih pedeset dana izrekao 1.380 smrtnih kazni, a za oko dve godine, koliko je trajao teror, ubijeno je čak 40.000 ljudi, a uhapšeno oko 300.000. Apsurd je da je stradalo najviše običnih građana i seljaka, dok je plemića i sveštenika ubijeno tek 15 odsto.

TERORISTIČKIM aktima tretiraju se i akcije francuskih anarhista u 19. veku, čije su žrtve često bili civili. Tako je, na primer, u februaru 1894. Emil Anri bacio bombu u luksuzni pariski restoran, a zatim pobegao. U 20. veku, pošto je Alžir upao u građanski rat, početkom devedesetih, najradikalnija islamistička grupa Korpus islamističke armije (GIA), počinila je napade na teritoriji Francuske da bi "kaznila Francusku za njenu imperijalističku prošlost". Njihove najpoznatije akcije su otmica aviona na Božić 1994. godine i pomenuti bombaški napad na metro stanice u Parizu, posebno Sen Mišel, gde je poginulo osmoro ljudi.

Francusko sučeljavanje sa islamističkim terorizmom nastavilo se i posle napada na Njujork, u septembru 2001. godine, a zemlju nisu zaobišli ni napadi Islamske države. Planinar Erve Žurdel otet je i pogubljen u Alžiru prošlog septembra.

KRIS Milington, profesor istorije na Univerzitetu u Svenseu, smatra da je francusko iskustvo sa terorizmom indikativno i da je preciznije govoriti o terorizmima nego o terorizmu. Posebno, kako kaže, zato što su istraživači, iako se uglavnom slažu oko toga da teroristi zločinima nastoje da privuku pažnju javnosti, saglasni oko malo toga od suštinske važnosti za definisanje ovog fenomena.

Posledično, za aktiviste FLN-a u Alžiru tokom pedesetih godina, Francuzi su ti koji su počinili akte terora protiv urođeničkog stanovništva koje je jednostavno želelo da oslobodi svoju zemlju strane vladavine. Nakon oslobođenja 1944. terorističko nasilje je i dalje morilo Francusku. Građanski rat u Alžiru tokom pedesetih godina iznedrio je alžirski Front za nacionalno oslobođenje (FLN).

Ova nacionalistička organizacija reagovala je na represiju napadima na francuske policajce i državne zvaničnike. Proimperijalni evropski doseljenici formirali su, s druge strane, Tajnu oružanu organizaciju koja je počinila brojne zločine na teritoriji Alžira pre nego što je premestila sedište u samu Francusku.