Italijanske olovne godine

SEDAMDESETE i osamdesete godine prošlog veka obeležili su brojni teroristički napadi širom planete. Posebno je stradala Italija, u kojoj su praštale bombe u periodu od dve decenije, poznatom kao Olovne godine, između 1960. i 1980. Terorističke napade su izvodili pripadnici ekstremnih levičarskih Crvenih brigada, ali i neofašističkih grupa, članovi tajnih službi, kao i mafije. Svi oni bili su umešani u talas političkog nasilja, među kojima su i bombaški napad na milanskoj Pjaci Fontani, 1969, i eksplozija na bolonjskoj železničkoj stanici, 1980. godine

Tempirana bomba eksplodirala je 12. decembra 1969. na milanskom trgu Pjaca Fontani, kada je stradalo 13, a ranjeno 100 ljudi. Italijanske vlasti su za zločin osumnjičile pripadnike radikalne levice i uhapsile Đuzepea Pina Pinelija, čuvenog anarhistu. Pineli je bio član milanskog anarhističkog udruženja Ponte dela Gisolfa i sekretar italijanskog Crvenog krsta. Nešto pre ponoći, 15. decembra, "pao" je sa četvrtog sprata zgrade policije, gde je saslušavan. Protiv trojice policajaca, uključujući inspektora Luiđija Kalabrezija, pokrenuta je istraga zbog ovog događaja, ali je ostala bez optužnice. Kalabrezija su 1972. ubili militantni pripadnici organizacije Lota Kontinua.

Pineli je posthumno oslobođen svake sumnje za bombaški napad, za koji su mnogo godina kasnije osuđeni pripadnici neofašističke organizacije Ordine Nuovo.

U EKSPLOZIJI podmetnute bombe, 2. augusta 1980, u čekaonici na stanici u Bolonji, poginulo je 85 ljudi, a 200 ranjeno. Bio je to najkrvaviji napad u istoriji Italije i ujedno najteži teroristički napad u Evropi posle Drugog svetskog rata, sve do skorašnjih događanja u Parizu. Iza njega takođe stoji ekstremna desnica, čija su dva člana osuđena na doživotni zatvor, ali nalogodavci nikada nisu procesuirani.

Posle ovog napada usledio je talas masovnih protesta širom Italije.

Kraj sedamdesetih godina prošlog veka posebno je obeležila čuvena talačka kriza u Iranu. Sve se dešava ujutro, 4. novembra 1979, u pustinji. Oko 3.000 studenata, pristalica ajatolaha Homeinija, zauzelo je kompleks američke ambasade i zarobilo zaposlene. Studentske vođe su kao taoce držale 52 osobe još 444 dana, do smene u Beloj kući, pokazujući tako ograničenost uticaja najmoćnije zemlje na svetu. Odnosi između dve države nepopravljivo su narušeni, a Vašington je objavio da je Iran "deo osovine zla koja preti celom svetskom poretku".

POSLEDNjEG dana svog mandata tadašnji predsednik Džimi Karter pristao je da isplati iranskoj vladi osam miliona dolara do tada zamrznutih sredstava, u zamenu za oslobađanje talaca. Prema sporazumu, Iran je stekao imunitet od daljih tužbi, ali su 2000. godine nekadašnji taoci i njihovi naslednici tužili ovu državu prema zakonu koji američkim građanima omogućava da tuže strane vlade u slučajevima državnog terorizma.

Mada su dobili spor 2002. godine, američko ministarstvo spoljnih poslova zatražilo je odbacivanje sudske odluke, tvrdeći da će ona smetati vladi u budućim pregovorima sa drugim državama.

AMERIČKI interesi na Bliskom istoku postali su povod sve učestalijih terorističkih napada tokom 1983. godine. Američke političke i vojne institucije doživele su tri odvojena napada, a sva tri su bila slična po načinu izvođenja.

Prvi se desio 18. aprila 1983, u Bejrutu, kada su u napadu bombaša samoubice poginule 63 osobe, a među njima celokupan bliskoistočni kontingent CIA. Drugi je bio 23. oktobra, kada su u samoubilačkom napadu kamionom na vojni kompleks u Bejrutu poginula 242 Amerikanca. Istovremeno je 58 vojnika poginulo u sličnom napadu na francusku kasarnu.

Još četvoro ljudi poginulo je 12. decembra kada je samoubica kamionom ušao u kompleks američke ambasade u Kuvajtu. Računajući i napad na francusku vojnu bazu, kada se sve sabere, poginulo je 367 osoba!

ODGOVORNOST za napade je preuzeo Islamski džihad, iako američki obaveštajni izvori tvrde da su napad izveli gerilci Hezbolaha koji su radili i za Siriju i za Iran. Po njima, Džihad je upotrebljen samo kao maska. I Hezbolah, i Sirija, i Iran negirali su bilo kakvu umešanost u napad.

Mnogi stručnjaci u terorističke napade svrstavaju i jedan politički atentat iz osamdesetih godina - ubistvo indijske premijerke Indire Gandi, 31. oktobra 1984. Iza atentata stoje pripadnici Sika, koji su želeli da se osvete za napad na Zlatni hram u Amritsaru, u državi Pendžab, nekoliko meseci ranije.

TOKOM "Zelene revolucije", sedamdesetih godina, dolazi do velike polarizacije između Indijske kongresne partije i glavne partije Sika Širomani Akali Dal. Siki su smatrali da je centralna indijska vlada povećala centralizaciju i diskriminaciju Pendžaba. Zato zahtevaju maksimalnu autonomiju za Pendžab i smanjenje uticaja centralne vlasti. To je odbijeno kao "separatistička tendencija", a kao odgovor, deo Sika (grupacija Babar Khalsa, odnosno Tigrovi istinske vere) se radikalizuje i traži nezavisnu državu Kalistan.

Militanti kreću u napade na Induse i službenike vlade, posle čega se sklanjaju u Zlatni hram. Indijska vojska je u junu 1984. napala taj najsvetiji hram Sika, uz 600 žrtava - što vojnika, što civila. Operacija je nazvana "Plava zvezda" i u njoj je ubijen i vođa Sika - Bindranvale. Zbog ovoga je nekoliko meseci kasnije ubijena premijerka Indira Gandi.

OSVETA se tu nije završila. Samo godinu dana kasnije, 22. jula 1985, avion "boing 747" na letu iz Kanade za Indiju, preko Londona, raznet je iznad teritorije Irske. U napadu je stradalo 329 ljudi, uglavnom Kanađana indijskog porekla, iz oblasti Britanske Kolumbije. Odgovornost je preuzela organizacija Babar Khalsa, u znak odmazde za vojnu akciju na Zlatni hram.

U ono vreme to je bio najsmrtonosniji teroristički napad na neki avion u istoriji. Eksplozivna naprava je u avion uneta u kovčegu. Prema jednoj verziji, bomba na letu 182 trebalo je da eksplodira posle sletanja u London i izlaska putnika. Međutim, let je kasnio i avion se srušio u Atlantik na oko 240 kilometara jugozapadno od Irske.

TRI godine kasnije, 21. decembra 1988, podmetnuta je bomba i na "Pan Amov" let broj 103, iz Frankfurta za Njujork, preko londonskog Hitroua. Avion je eksplodirao iznad škotskog gradića Lokerbija. Poginulo je 270 osoba, njih 259 iz aviona i još 11 na zemlji. Udar aviona u zemlju bio je toliko snažan da su seizmološki uređaji zabeležili podrhtavanje tla od 1,6 stepeni Rihterove skale. Deo aviona koji je pao na Lokerbi stvorio je krater dugačak 60 i širok oko 45 metara.

Za ovaj napad optužen je Libijac Abdelbaset Ali Mohamed al Megrahi. Škotski sud, posebno sazvan u holandskom Zeistu, osudio ga je, u januaru 2000. godine, na doživotni zatvor. Sud je odbacio žalbu na presudu u martu 2002, ali je Al Megrahi uporno tvrdio da je nedužan. Zato se žalio Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i oslobođen je 2009.

Kao drugooptuženi, Al Ahmin Kalifa Fhima ranije je oslobođen optužbe za masovno ubistvo.