Milioni dolara od otmica

TOKOM sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka formirane su mnoge anarhističke i grupe radikalnih levičara, koje su se zalagale za vanparlamentarne načine borbe. Tipičan primer je Direktna akcija, koja je počinila mnogo nasilnih napada. Ona je preteča mnogo poznatijih predstavnika antikapitalističkog terorizma, kao što su Frakcija crvene armije u Nemačkoj ili Crvene brigade u Italiji.

Italija je sve više tonula u recesiju, što je izrodilo talas radničkog nezadovoljstva i političke nestabilnosti. Iz loše ekonomske i političke situacije korist pokušavaju da izvuku ekstremne desničarske grupe, poput Ordine nuovo, koje postavljanjem bombi na javnim mestima žele da dovedu do državnog udara. Podršku im pružaju neki pripadnici vojske i bezbednosnih službi. Iz tog haosa nastaju Crvene brigade, najpoznatija levičarska, teroristička grupa u Evropi.

Oni sebe smatraju pravim marksistima i cilj im je stvaranje države utemeljene na Lenjinovom socijalizmu i principima Kulturne revolucije Mao Cedunga. Pošto vide da nenasilnim metodama ne mogu da pridobiju širi krug ljudi za rušenje kapitalizma, oni to pokušavaju nasiljem. Njihova ideja je, takođe, da izazivanjem provokacija dovedu do puča i dolaska profašista, verujući da bi se narod tada pobunio.

JEDNA od prvih akcija bila je 5. oktobra 1970, kada je zapaljen automobil generalnog direktora "Sit-Simensa" Đuzepea Leonija. Sledeću akciju izvode 3. marta 1972, kada otimaju direktora u "Sit-Simensu" Idalga Makijarinija, vezuju ga, oko vrata mu postavljaju karton s ponižavajućim tekstom i fotografišu ga. Fotografije su delili po fabrici.

Makijarini je na kraju pušten na slobodu, ali neće proći mnogo, a Crvene brigade će početi da ubijaju. Prve žrtve pale su već u junu 1974, kada su ubijena dvojica pripadnika neofašističke stranke Movemento Sociale Italiano. U septembru iste godine uhapšeni su lideri Brigada, Renato Čurčo i Alberto Frančeskini, izvedeni pred sud i osuđeni na 18 godina zatvora. Čurčo je uz pomoć supruge Margarite Kagol uspeo da pobegne, ali će nešto kasnije Margarita biti ubijena u sukobu s policijom, a on ponovno uhvaćen 1976. godine.

BRIGADISTI su 1974. kidnapovali Sosija, glavnog tužioca Đenove. Zamenili su ga za dva uhvaćena člana Crvenih brigada, koji na kraju nisu vraćeni, a tužilac koji je zaustavio njihovo puštanje je ubijen.

Iako su ostale bez ključnog čoveka, Brigade nisu postale manje opasne. Naprotiv, njihove terorističke akcije seju strah širom Italije. Suđenje Čurču i ostalim uhvaćenima trebalo je da počne 3. maja 1977. Mada su rekli da ne žele branioce po službenoj dužnosti, predsednik Advokatske komore Fulvio Kroče ipak im je imenovao zastupnike. Na ovo brigadisti poručuju da će kolaboracionisti odgovarati pred revolucionarnim sudom. Neki od advokata odmah su se povukli iz procesa, ali je Kroče ostao dosledan, zbog čega je i ubijen. Predsednik suda Gvido Barbaro na kraju odlaže suđenje, jer nije uspeo da prikupi dovoljan broj porotnika.

Od 1975. do 1978. Crvene brigade su otele oko 300 ljudi, po pravilu, bogataše koji su se javno razmetali bogatstvom. Cene otkupa kretale su se od tri do pet miliona dolara po osobi i za sve otete novac je isplaćen!

ORGANIZACIJA se širila i privlačila nezaposlene radnike, studente i druge. Imali su između 500 i 800 pripadnika pod oružjem. Kada se tome doda logistička podrška, broj se penjao na 2.000. Imali su i veliki vozni park, a na raspolaganju su im bile i vlastite auto-mehaničarske, kao i radionice za izradu lažnih dokumenata. Imali su i hiljade konspirativnih stanova širom Italije. U svojim krojačkim radionicama šili su vojne, žandarmerijske i ostale uniforme koje su im bile potrebne za akcije. Posedovali su čak i računovodstvenu službu!

Novcem od otmica, ali i donacijama država - ideoloških istomišljenika, Brigade su podmićivale zatvorske čuvare i upravnike, pa su njihova uhapšena sabraća mogla nesmetano da komuniciraju sa drugovima na slobodi. Zatvorski čuvari koji su maltretirali uhapšene bili bi premlaćeni, pa i likvidirani. Veruje se da je i sama Koza nostra svojim članovima naložila da izbegavaju sukobe sa njima. Glavno oružje bio im je češki "škorpion", malih dimenzija i praktičan zbog ugrađenog prigušivača zvuka.

PREKRETNICA u istoriji Crvenih brigada bila je 1978. Jedna od prvih žrtava te godine bio je direktor Hemikal banke Marcio Astarti. Dva dana kasnije sa 14 hitaca ubijen je Rikardo Palma iz Ministarstva pravde, koji je radio na modernizaciji zatvora. U martu 1978. ubijaju policajca Rosarija Belardija, koji je učestvovao u hapšenju Čurča.

Ipak, krunski događaj je otmica i ubistvo Alda Mora, italijanskog ministra spoljnih poslova koji je u pet navrata bio i premijer. Otet je 16. marta, posle jutarnje mise, na putu ka parlamentu.

Moro je bio ključni zagovornik istorijskog kompromisa između komunista i demohršićana, kojima je i sam pripadao. Odigrao je ključnu ulogu u pokušajima formiranja vlade "nacionalne solidarnosti", u kojoj je trebalo da se nađu po prvi put i komunisti. Otet je na dan kada je u parlamentu trebalo da bude održano glasanje o poverenju novoj vladi.

VOZAČI "fijata 128" presreli su njegova kola, inscenirali sudar, u akciju se uključilo još devet skrivenih brigadista u pilotskim uniformama, pobili su Morovo obezbeđenje i on je kidnapovan. Mada su ga vlasti tražile po celoj zemlji, tokom 55 dana zarobljeništva držan je u jednom stanu u Rimu.

Dva dana posle otmice objavljeno je prvo pismo Crvenih brigada uz fotografiju na kojoj se vidi Moro ispod crvene zastave sa imenom Crvenih brigada i petokrakom. U tekstu je nazivan "političkim gazdom" Italije. Krajem marta Brigade puštaju u javnost prvo Morovo pismo iz takozvanog narodnog zatvora, naslovljeno na ministra policije Frančeska Kosigu. On traži da započnu pregovori o njegovom oslobađanju u zamenu za slobodu uhapšenih brigadista. Vlada te pregovore odbija.

MORO je nastavio da piše vladi, političkim vođama, glavnom sekretaru UN Kurtu Valdhajmu, svojoj porodici, pa čak i papi Pavlu Šestom, koji će kasnije lično voditi Morovu pogrebnu ceremoniju.

Narodni sud Crvenih brigada osudio ga je na smrt. Morovo telo nađeno je u prtljažniku "renoa 4", ispred glavne rimske policijske stanice, u Ulici Kaetani, blizu sedišta Komunističke i partije demohrišćana.

Usledila je velika akcija hvatanja pripadnika Crvenih brigada. Samo između decembra 1981. i marta 1982. uhapšeno ih je više od 200. Crvene brigade su razbijene.