Crveni teror u Nemačkoj

FRAKCIJA Crvene armije, odnosno RAF, poznata i kao grupa Bader-Majnhof, pored italijanskih Crvenih brigada, bila je jedna od najuticajnijih levičarskih militantnih organizacija. Delovali su u zapadnoj Nemačkoj između 1970. i 1998. godine. Smatrali su sebe antiimperijalističkom gradskom gerilom po južnoameričkom uzoru. Ubili su više od 30 ljudi, uglavnom bankare, biznismene i američke vojnike.

RAF je iznikao kao jedan od nusprodukata studentske pobune, 1968. godine. Ekstremno krilo protesta "hranilo se" policijskom represijom i marksističko-lenjinističkom literaturom, ali i finansijskom pomoći istočnonemačke tajne policije Štazi. Osnivači grupe bili su novinarka Ulrike Majnhof i Andreas Bader, jedan od retkih članova grupe bez fakulteta, svojevremeno čak izbačen iz srednje škole. Pre osnivanja RAF već je imao iskustva sa kriminalom.

CELA priča počela je na studentskim protestima 1968, kada je tokom nereda zapadnonemačka policija ubila jednog demonstranta. I za vreme kasnijih demonstracija protiv rata u Vijetnamu policija je bila izuzetno brutalna. Vođa ovih protesta Rudi Dučke je ubijen, a demonstranti su odgovorili podmetanjem požara u nekoliko stanica policije. Grupu pobunjenika u početku su predvodili Bader, Torvald Prol, Horst Zenlajn i Gudrun Enslin. Ubrzo su uhapšeni.

Nemačka omladina, u to vreme, nije se mirila sa nacističkom prošlošću svojih roditelja i pitala se zašto su mnogi bivši nacisti i dalje deo sistema i policije koja napada njihove drugove. Mnogi su izgubili veru u demokratski potencijal i okrenuli se oružanoj borbi.

ANDREAS Bader i njegova devojka Gudrun Enslin, 1968. godine, do temelja su spalili veliku robnu kuću u Frankfurtu, pričinivši materijalnu štetu od 675.000 tadašnjih maraka. Iza sebe, na zidu obližnje zgrade, ostavili su grafit: "Bolje spaljivati robne kuće nego kupovati u njima". Pronađeni su i uhapšeni. Andreas Bader je u zatvoru ostao do maja 1970, kada je na spektakularan način pobegao uz pomoć poznate novinarke Ulrike Majnhof. Ona je pisala o studentskim protestma i kritikovala brutalnost policije.

U SARADNjI sa Baderovim advokatima, Majnhofova je dobila dozvolu da ga intervjuiše, i u biblioteci Berlinskog centralnog instituta, gde su stražare dočekali naoružani levičari i oslobodili ga. Ulrike Majnhof je postala jedna od vodećih ličnosti ovog pokreta, napustila je muža i dvoje dece, i prešla u ilegalu. Tako je nastao RAF.

Do kraja 1970. godine RAF je opljačkao tri banke u Berlinu i ukradenim novcem, preko Istočnog Berlina, njegovi čelnici stigli su do jordanske pustinje. Tu su pohađali vojnu obuku u kampu Al fataha. Kupili su oružje za dalje akcije i počela je njihova dugoročna saradnja sa PLO.

SLEDEĆE godine pljačkali su banke širom Nemačke, a pljačke su zvali "eksproprijacijom kapitala". Ulrike Majnhof je napisala njihov zvanični manifest na kojem se prvi put pojavila petokraka i preko nje "kalašnjikov", uz natpis RAF. Kasnije je AK-47 zamenjen automatom "hekler", omiljenim oružjem grupe.

Mnogo mladih širom zemlje odobravalo je ono što radi RAF. Tadašnje ankete pokazale su da bi svaki treći omladinac pružio utočište RAF-ovcima u bekstvu. Njihove akcije inspirisale su osnivanje sličnih grupa, pa su grupe "2. jun" i "Revolucionarne ćelije" počele napade na banke i policiju. U saradnji sa IRA, "2. jun" je podmetnuo bombu u britanski jahting-klub. Celu Nemačku je tresla groznica "crvenog terora". Formirane su specijalne policijske jedinice za obračun sa teroristima.

SREDINOM 1972. specijalna policija saznaje za skrovište RAF u Frankfurtu. Izvršili su prepad, nisu pronašli ljude, ali jesu ogromne količine eksploziva. Ispraznili su kutije eksploziva i ozvučili ceo prostor ne odajući da znaju za njega. Andreas Bader i Holger Majns stigli su, 1. juna, u ukradenom "poršeu". Došlo je do obračuna i Bader je bio ranjen u nogu. Obojica su uhapšeni, a sutradan se iza rešetaka našla i Gudrun Enslin. Dve nedelje kasnije "pada" i Ulrike Majnhof. Bio je to kraj delovanja tzv. prve generacije RAF-a.

Od slobodnih članova i novih simpatizera formirana je druga generacija, koja je izvela napad na ambasadu u Stokholmu, otmice aviona, napade na pravosudne organe. Cilj im je bio oslobađanja članova prve generacije iz zatvora. Postojale su i treća, četvrta, pa čak i peta generacija.

ŽAN-Pol Sartr dobio je dozvolu, 1974. godine, da poseti Badera u zatvoru "Štamhaim", u Štutgartu. Iako je ocenio vođu RAF kao idiota, ipak se pobunio protiv nehumanih uslova u kojima su ovi politički zatvorenici držani, izolovani od bilo kakvih kontakata. Loši uslovi promenili su se tek posle njihovih štrajkova glađu i protesta.

Ulrike Majnof pronađena je mrtva u svojoj ćeliji, 9. maja 1976. Zvanični zaključak je bio da se obesila. Ipak, ostale su nerazjašnjene sumnjive okolnosti pod kojima se to dogodilo.

GODINU dana kasnije, njeni ideološki naslednici ubili su, 30. jula 1977. godine, Jirgena Ponta, vlasnika Drezdner banke, dok su pokušavali da ga kidnapuju. U septembru iste godine kidnapovan je Hans Martin Šlejer, bivši oficir SS trupa i jedan najmoćnijih industrijalaca u Zapadnoj Nemačkoj. U pismu sa zahtevima poslatim vladi traženo je oslobađanje svih 11 pripadnika RAF-a. U Bonu je organizovan krizni štab čiji je vođa bio kancelar Helmut Šmit. Njegov plan je bio da odugovlači dok se ne sazna pozicija talaca.

MESEC dana se ništa nije događalo, a onda su četvorica pripadnika PLO kidnapovala "Lufthanzin" avion na letu 181, iz Palma de Majorke ka Frakfurtu. Ispostavili su iste zahteve kao i RAF, plus 15 miliona američkih dolara i oslobađanje dva Palestinca. Avion je najpre preusmeren u Italiju, pa prema Kipru, Bahreinu i Dubaiju, da bi na kraju sleteo u Mogadiš. Tamo su otmičari ubili pilota. Nemačka tajna služba GSG 9 tokom akcije ubila je tri otmičara i spasla taoce.

Pola sata pošto je na radiju objavljena vest o neuspehu otmice, Andreas Bader i Gundur Enslin, kao i Jan-Karl Raspe, nađeni su mrtvi u ćelijama. Zvanično objašnjenje je bilo da je u pitanju kolektivno samoubistvo. Međutim, u javnosti je "procurilo" da su Bader i Raspe ipak ustreljeni pištoljem u glavu. Dvoje ljudi je uhapšeno zato što su im, navodno, doturili oružje. Sledećeg dana RAF je ubio Šlejera.

NjIHOVA poslednja velika akcija bila je podmetanje bombe i rušenje zidova ženskog zatvora u Vieterštadu, 1993. godine. Potpuno su se razišli tek 1998, i o tome obavestili novinsku agenciju Rojters.

Poslednji uhapšeni RAF-ovac bila je Verena Beker, uhvaćena tek 2009. godine, zbog umešanosti u tri ubistva od pre 30 godina. Jedno od njih je ubistvo Zigfrida Bubaka, nemačkog javnog tužioca, njegovog vozača Gebela i tužiočevog telohranitelja, policijskog oficira Georga Vurstera. Na njih je pucano 7. aprila 1977.