Nevesela slika Evrope

U AUSTRIJSKOJ okupaciji i aneksiji Bosne i Hercegovine, konzervativac Stojan Novaković video je nastavak tradicionalnih, srednjovekovnih pripajanja susednih teritorija, suprotnih volji lokalnog stanovništva, "osnovnim pravima čovekovim" i duhu savremenog doba. Novaković je pisao o feudalnoj, ali i kolonijalnoj suštini austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini. Povodom aneksije 1908. objavio je tekst pod naslovom "Balkansko poluostrvo ili Srednja Afrika", u kome se kaže:

"Balkanski narodi nisu nikad ni slutili da se s njima tako može činiti. Zna se da se tako postupa sa crncima i divljim rasama u Centralnoj Africi, nekad u Americi i na azijskom kontinentu. Zna se da se tako postupalo s narodima i zemljama od obesnih gospodara u srednjem veku." Austrougarska je, zato, trebalo da "ostavi svoje teorije srednje-afrikanske, da se seti da je u Evropi".

SOCIJALISTA Jovan Skerlić je, kao pripadnik znatno mlađe generacije, još na studijama u Lozani (1900), prikazujući jednu knjigu francuskog istoričara Eduara Drioa, zaključio da je "kolonijalno širenje" bilo "najkarakterističniji pojava pri kraju 19. veka". Tvrdio je da je "manija za kolonizacijom" imala ekonomske uzroke, ali je primećivao i da je "kapitalistička klasa" svojim "polugusarskim željama i težnjama udarila masku interesa civilizacije i hrišćanstva". Kod Drioa je, međutim, Skerlić pronašao i tvrdnju da je, dok su Britanija, Francuska, SAD, Rusija, Nemačka i Italija između sebe delile Aziju i Afriku, austrougarska kolonizacija bila okrenuta ka Balkanu: "Austrija je jedina od velikih sila koja nema kolonija, ali to je samo prividno. Drio tvrdi da je Balkansko poluostrvo u planu da postane austrijska kolonija i put kojim će Nemačka prodirati za Malu Aziju".

"Nikada na kugli zemljinoj sila nije bila brutalnija, slabi bespravniji, a veliki zločini prikrivani krupnijim rečima", zaključio je, sa Drioom, Jovan Skerlić.

SLIČNA tumačenja srpskog nacionalnog pitanja kao nužne samoodbrane od manije za kolonizacijom Austrougarske i velikih sila vidljivo je i drugim Skerlićevim tekstovima. U Omladinskim kongresima (1904), pošto je upozorio na opasnost od polufeudalne i klerikalne Austrije, i utvrdio da će balkanski narodi ili sarađivati, ili će dočekati dan kada će se postati ili ruska gubernija ili austrijska provincija", Skerlić je zaključio "da je Zapad izvor svetlosti i žiža života na zemlji; da za nove narode ima dva puta, ili primiti zapadnu kulturu, kao Japanci, i živeti, ili joj stati nasuprot, i biti pregažen, kao američki Crvenokošci ili australijski crnci".

SKERLIĆ je glavnog protivnika video u srednjoevropskom imperijalizmu; uočljiv je, ipak, i njegov dvosmislen odnos prema Zapadu, pod kojim je podrazumevao, pre svega, Francusku, Britaniju i SAD. U isto vreme, Zapad je uništavao čitave narode i predstavljao izvor svetlosti i žižu života na zemlji". Primanje zapadne kulture tako je postajalo, u isto vreme, i stvar naklonosti i pokušaj da se liči na osvajača, da bi se preživelo. I Skerlićeve predrasude prema Rusiji popustiće posle suočavanja sa stvarnošću u Aneksionoj krizi.

NEVESELA slika Zapada i Evrope, ali bez ove dvosmislenosti, bila je vidljiva i u Skerlićevom uvodniku Svetli dani napisanom osam godina kasnije, povodom pobeda srpske vojske i balkanskih saveznika 1912: Ono što se zove Evropa, a što je u stvari skup međusobno surevnjivih, grabljivih i bezdušnih silnika". I tada je Skerlić, koji je u međuvremenu prešao u tabor samostalnih radikala, naglašavao razliku između reči i dela velikih državnika evropskih sila:

"Evropa, koja je danas zajmodavac, berzijanac, industrijalac"... "...odrekavši se svih svojih tradicija, slala je svoje flote u turske vode kadgod su bili u pitanju bedni interesi njenih koncesionara i liferanata u Turskoj, a ostajala je slepa i gluva kada su se vršili periodični pokolji Staro-Srbijanaca, Maćedonaca i Jermena. I po humanosti hrišćanske i civilizovane Evrope, koja je lažnim interesima mira pokrivala svoju sebičnost i grabljivost, Balkan bi danas bio jedno veliko grobljište".

RAZOBRUČENO nasilje bilo je glavna odlika ovog doba; u takvim uslovima trebalo je preživeti. Skerlić 1913. piše:

"Mi živimo u dobu kulturnog nazatka, oživljavanja mrskog 'prava pesnice', kada su čovečanski ideali, pravo i pravda bačeni pod noge, i kada se u nemilosrdnom gaženju malih i slabih čuje varvarski krik: teško malima, teško pobeđenim. Brutalna sila jedino ima reč, i kancelari velikih sila, kada se radi o pravu na život malih naroda, govore jezikom iz doba kada su tevtonski riteri 'mačem i ognjem' istrebljivali baltička slovenska plemena".

Jovan Skerlić je, dakle, slično Stojanu Novakoviću, uviđao unutrašnju vezu između modernizatorske retorike imperija i njihovih premodernih namera i metoda. Tu dvojnost u austrougarskoj upravi nad Bosnom i Hercegovinom uviđao je i Jovan Cvijić. U brošuri Aneksija Bosne i Hercegovine i srpski problem (1908) on je pisao o "srednjovekovnoj teritorijalnoj politici" Habzburgovaca, koja je Austrougarsku podsticala da "onoga časa kad izgubi suverenstvo nad jednom oblašću, odmah uporno, žilavo traži da proširi svoj suverenitet nad ma kojom drugom oblašću, gde je momentalno najlakše, gde je najmanji otpor". Režim zaveden u Bosni i Hercegovini Cvijić nije nazivao kolonijalnim, ali su sve njegove osobine koje je opisao bile tipične za "doba imperija": birokratija stranog porekla, sa statusom posebne kaste; namerno održavanje lokalnog stanovništva u stanju feudalne potčinjenosti, obrazovne zapuštenosti i siromaštva; tutorski, autokratski politički sistem bez osnovnih sloboda; umesto izgradnje škola, ulaganja u policiju, vojsku, reprezentativne fasade i elegantne hotele; tu su smeštani gosti koje je trebalo uveriti u uspehe "kulturne misije" Austrougarske na osmanskom Istoku. Cvijić je poredio upravu u Bosni i Hercegovini sa vlašću Britanije nad Indijom; jedan engleski političar rekao mu je da je Austrougarska, da bi vladala nad milion i po stanovnika Bosne i Hercegovine, koristila skoro isto onoliko trupa koliko je Britanija imala u Indiji, sa njenih trista miliona ljudi.

TEORIJE O NEJEDNAKOSTI RASA

Na potpuno suprotnom polu od socijalista i samostalaca Skerlića i Cvijića stajao je Živojin Perić. Protivnik "demokratskih krajnosti" i konzervativac, on je u srpskoj javnosti zauzimao donekle usamljen, proaustrijski stav. I on je, međutim, u članku Imperializam i balkanska kriza (1908) pisao o modernom imperijalizmu i njegovim posledicama po Srbe. Pored ostalog, uočio je protivrečnost između brutalnih ratničkih pohoda i njihovog pravdanja "civilizovanjem čovečanstva" i "dužnošću" belaca "da načine srećnim narode koji pripadaju drugim rasama a ne beloj, dajući im mogućnosti da uživaju blagodeti evropske kulture". Iza toga su, međutim, kako je Perić tvrdio, stajala uverenja inspirisana Ničeom, da se čovečanstvo deli na "nad-narode" i ostale, kao i shvatanja o suštinskoj nejednakosti rasa; u osnovi, bila je to "teorija nejednakosti među ljudima, teorija na kojoj su, u glavnom, pre velike revolucije francuske evropske države bile organizovane".