Otpor duhovnoj okupaciji

ŽIVOJIN Perić je bio protivnik "demokratskih krajnosti" i konzervativac. On je u srpskoj javnosti zauzimao donekle usamljen, proaustrijski stav. U poređenju sa Skerlićem i Cvijićem došao je do potpuno suprotnih zaključaka o posledicama ovih kretanja po srpski nacionalni pokret.

"Balkanske zemlje, u tom pogledu, mogle bi se uporediti sa kolonijama azijskim i afričkim, gde evropski imperijalizam dela bez odmora i milosrđa" - pisao je Perić. Krajnji cilj bila je, prema njegovom mišljenju, "duhovna okupacija". Nemci su, čak, naseljavali balkanske zemlje onako kao što su se druge kolonizatorske nacije selile u Ameriku ili Afriku. Pri tome, Francuska i Britanija na Balkanu su nastupale u ime demokratije i "prava čovekovih", dok su Austro-Ugarska i Nemačka "podlegle uticaju Karlajla i Ničea i misle da pored naroda i prema njemu postoji jedan čovek ili grupa ljudi koji su, obdareni višim intelektom, Bogom određeni, ako ne da svoju volju svuda nametnu narodu, a ono bar da kontrolišu njegove težnje a, po potrebi, i da ih suzbijaju".

PERIĆ je bio, naime, uveren da je srpskom "demokratizmu koji naginje revolucionarizmu" neophodan upravo takav, konzervativan, nemački i austrougarski uticaj. Jer, srpski "demokratizam" svodio se na bezvlašće i krajnji individualizam, zbog čega je ugrožavao "ideju nacionalnog ujedinjenja" i "pojam o otadžbini". "Demokratizam se zanima više čovekom, dok je konzervativizam taj koji je čuvar snage državne", zaključio je Perić.

SRPSKI intelektualci su bili spremni da priznaju postojanje imperijalizma i tamo gde su tražili svoje ideološke uzore. Perić je, u ime konzervativaca, osuđivao nemački imperijalizam, ali je prihvatao nemačke političke ideje. Ali i oni koji su davali ton srpskoj kulturi i politici - stari radikali, samostalci i liberali - svi oni koji su zastupali okretanje Francuskoj i Britaniji, umeli su da razlikuju kulturna i politička dostignuća ovih zemalja od njihove sebične spoljne politike i njihove jagme za kolonijalnim carstvima.

NAŠI liberali i verovatno najznačajniji anglofili svoga doba, Vladimir i Slobodan Jovanović osuđivali su "brutalnu filozofiju" Radjarda Kiplinga, Džozefa Čemberlena, Bendžamina Dizraelija i ostalih britanskih imperijalista, prema kojoj "ovim svetom vlada sila". Vojislav Veljković, liberal i prijatelj Slobodana Jovanovića je 1901. godine, u izveštaju sa međunarodne mirovne konferencije održane dve godine ranije u Hagu, sa mešavinom neverice i ironije prepričavao zahteve britanskih delegata da se dozvoli korišćenje "dum-dum metaka" van Evrope, u ratovima sa "divljacima":

"Vojnik civilizovanih naroda, govorio je engleski delegat, kad je ranjen, prestaje ići napred i povlači se u ambulanciju; dok, međutim, divljak, ako je i nekoliko puta pogođen zrnom maloga kalibra, nastavlja juriti napred, i pre nego što bi mu čovek mogao objasniti da radi protivno odlukama Konferencije mira, on svome protivniku odseče glavu."

Veljković je podsećao svoje čitaoce da konferencija nije sprečila "divljaštva" Engleza nad Burima i evropskih kolonijalnih trupa u gušenju "Bokserskog ustanka" u Kini. "Irci, Finci, Jermeni, Makedonci, Starosrbijanci", uzalud su molili konferenciju za pomoć. Veljković je zato primetio da su "ovake pojave" upozoravajuće "za nas male narode", koji sve svoje nade polažu u iščekivanje "pobede velikih ideja međunarodne pravde i pravice". "Ali dokle to vreme ne dođe - ako uopšte ikada dođe - Konferencija mira pruža nam jedan nauk, a taj je da nam mač bude vazda oštar, a barut vazda suv" - zaključio je Vojislav Veljković.

Predstavnici današnje "škole realizma" u teoriji međunarodnih odnosa sa odobravanjem bi primili ove Veljkovićeve reči. U svakom slučaju, one su odražavale nastojanje da se sopstveni položaj i stanje u svetskoj politici procene hladno i realno. Sve što će Srbija, naime, učiniti posle 1903. godine, od ekonomskog otpora u Carinskom ratu, do Balkanskog saveza i jugoslovenske politike, uključujući stvaranje "Narodne odbrane" i "Crne ruke", biće posledica rešenosti da se od Austro-Ugarske odbrane teškom mukom stečene država i nacionalna nezavisnost.

Svodeći rezultate srpske spoljne politike u 19. veku Slobodan Jovanović nije slučajno, u isto vreme kada je Veljković prenosio "nauk" haške mirovne konferencije, u prvom broju i prvoj svesci "Srpskog književnog glasnika" iz 1901, pisao da je Tajna konvencija kneza Milana Obrenovića dovela Srbiju "u položaj jedne države pod protektorstvom, stojeći prema Austriji otprilike u onim odnosima u kojima na npr. Tunis prema Francuskoj". Radikal Ljubomir Jovanović je, u istoj svesci "Glasnika", u osvrtu na "nacionalno-politički život srpski" u 19. veku, tvrdio da je, s početkom novog prodora Austro-Ugarske ka jugoistoku (1878), ona, umesto Turske, postala glavni protivnik Srba, kao i da će "XX vek moći videti mnogu borbu između nje i srpstva".

Politički, diplomatski, ekonomski i, na kraju, vojni sukob Srbije sa Austro-Ugarskom od 1903. do 1914. predstavlja velikim delom istraženu temu. Istorija ideja bi, međutim, mogla da bude podjednako zainteresovana za srpski otpor austrougarskom kulturnom imperijalizmu, kroz uobličavanje nacionalne kulture i odbijanje da se prihvati ono što je Živojin Perić nazivao "duhovnom okupacijom", a Antonio Gramši "kulturnom hegemonijom".

Borbeni tekstovi Vojislava Veljkovića, Slobodana Jovanovića i Ljubomira Jovanovića, objavljeni u prvoj svesci "Srpskog književnog glasnika", imali su i unutrašnjopolitičku funkciju; njima je izražavan opozicioni stav prema proaustrijskoj politici poslednjih Obrenovića. Oko ovog časopisa okupila se, naime, grupa intelektualaca, školovanih uglavnom u Francuskoj i Švajcarskoj, koja je započela sveobuhvatnu, osmišljenu i dalekosežnu politiku odbijanja do tada preovlađujućih austrougarskih i nemačkih uticaja; umesto njih, sistematski su usvajani francuski i britanski kulturni obrasci. Sa padom Obrenovića ova grupa intelektualaca je, po rečima jednog od njih, Milana Grola, "došla na vlast", stekavši značajan uticaj u srpskoj kulturi i politici.