Pobeda u kulturnom ratu

U PRVOJ svesci "Srpskog književnog glasnika", u prvoj rečenici kritičkog osvrta Ljubomira Stojanovića, smenjenog profesora filologije na Velikoj školi i potonjeg vođe Samostalne radikalne stranke, na jednu studiju Milana Rešetara, objavljenu u izdanju "Balkanske komisije" Bečke akademije nauka, kaže se: "Izraz 'sfera interesa' tako je postao omiljen u Austriji, da ga austrijski naučenjaci upotrebljavaju i u nauci kad se tiče - Balkanskog poluostrva". Stojanović je, naime, bio izazvan delovanjem i saopštenjima "Balkanske komisije"; ona je, pored ostalog, proglasila da su sistematska istraživanja Balkana "jedan od prirodnih, Akademije dostojnih i prvih naših kulturnih zadataka". Zato se Stojanović poslužio ironijom: "Ne treba smetati s uma da su iz Beča slate i da se šilju naučne ekspedicije i u druge strane sveta (npr. u Indiju, odakle su doneli i malo kuge u Beč), a naučna sfera interesa nije pominjata, ona je rezervisana samo za Balkan, tu ne sme niko da dođe sem njih". Potom je, samosvesno, čak sa određene visine, kritički preispitao domete ovog rada bečkog profesora Milana Rešetara, inače dubrovačkog Srbina katoličke vere.

OTPOR austrijskom tutorstvu u "nacionalnim naukama" nije bio nova ideja. Ljubomir Stojanović je odlučio da se bavi istorijsko-filološkim naukama kada mu je u gimnaziji profesor Momčilo Ivanić rekao: "Prirodne i matematičke nauke obrađuju i drugi narodi, i mi se možemo koristiti njihovim radom; ali nacionalne nauke, ako ih ne budemo obrađivali, stranci nam neće, ili kako valja neće obraditi. To moramo mi sami raditi". Na sličan način, kao u kritici Rešetarove knjige, Ljubomir Stojanović je, nekoliko godina ranije, stupio u polemiku sa svojim bivšim bečkim profesorom, Vatroslavom Jagićem; on je, naime, uzeo učešća u identitetskim eksperimentima koje je u Bosni i Hercegovini sprovodio Benjamin Kalaj.

U PRIKAZU Rešetarove knjige Stojanović se, kao bivši nemački đak, programski potpisao sa: "U Parizu, januara 1901, Lj. Stojanović". Pariski doktor nauka, Mihailo Gavrilović se, sa sličnom kritičnošću, osvrnuo (1910) na "Istoriju srpskog ustanka" Benjamina Kalaja, koju je priredio Lajoš Taloci, Kalajev saradnik i jedan od ideologa austrougarske "kulturne misije" na Balkanu. U Talocijevom tekstu Gavrilović je uočio "više-manje diskretne lekcije Srbima i izvesnu visinu kada govori o njihovim stvarima. Mi se na tome nećemo zaustavljati, taj je manir već postao pravo i mađarskih listova drugoga reda". Mihailo Gavrilović je, zato, u Kalajevom i Talocijevom radu pronašao niz primera političke pristrasnosti, činjeničnih grešaka, nepoznavanja arhivske građe i literature francuskog, ruskog i srpskog porekla, kao i nedovoljnog znanja francuskog jezika.

NAJOTVORENIJI je, kao i uvek, bio Jovan Skerlić. Ličnom sukobu sa Stanojem Stanojevićem, oko profesorskih pozicija na Univerzitetu (1910), on je dao načelan značaj, usmerivši polemiku na pitanje kulturne orijentacije Srbije:

"G. Stanojević zna samo ono što su ga u školi učili, misli da sem nemačke kulture nema druge kulture, i da je Beč Atina našega doba. On nije u stanju da shvati ceo ovaj naš uspešni pokret poslednjih dvadeset godina da se Srbija otrese austrijske polukulture, da ne bude prosta duhovna provincija austrijska. G. Stanojević, sa svojim uskim i primitivnim shvatanjima, ne može da pojmi da se mi danas učimo na pravim izvorima naše književne nauke, kod onih koji druge uče, kod Francuza i Engleza, i da smo mi u našoj emancipaciji od 'slavističkoga' filološkoga praznoslovlja i trome i nesvarene nemačke učevnosti toliko uspeli da se danas istorija srpske književnosti može moderno i evropski učiti i raditi samo u Beogradu, u Beogradu i nigde više!"

ENTONI Smit je ovu vrstu otpora "kulturnoj hegemoniji" susedne, preteće imperije prepoznao u nacionalnim pokretima širom sveta. On ističe da se odgovor na imperijalni izazov najčešće sastoji u uobličavanju nove nacionalne kulture, izgrađene u duhu vremena, kadre da odbrani nacionalnu individualnost; u nju se ugrađuju, pored ostalog, i pažljivo odabrani uticaji sa Zapada. Graditelji te nove, nacionalne kulture, najčešće su intelektualci, koji ulaze u sukobe sa starijim, "umornim" generacijama, u ime nacionalnog preporoda i moralne obnove. Tu obnovu i rekonstrukciju nacionalnog identiteta, u dvostrukom sukobu, sa susednom imperijom i sa starijim naraštajima, Entoni Smit je nazvao "kulturnim ratovima".

NOV srpski nacionalizam, koji su propovedali najuticajniji srpski intelektualci doba 1903-1914. umnogome je odgovarao ovom opisu. Po ugledu na prosvetiteljske ideje Dositeja Obradovića, trebalo je, preko kulture i književnosti, a potom i političkim delovanjem, izvršiti "moralnu obnovu" nacije. Zato je Jovan Skerlić, sećajući se osnivanja "Srpskog književnog glasnika", tvrdio da se "u onom mutnom dobu pred 1903. na taj način stvorila jedna jaka književna i moralna grupa, koja je ne samo udarila temelj ovom časopisu, no bila i od znatnog uticaja na pravac unutrašnje politike". To naglašavanje potrebe za moralom i moralnom obnovom u politici bilo je, u početku, okrenuto protiv političke samovolje i progona, kao i protiv spornog braka kralja Aleksandra Obrenovića. Pokazalo se, međutim, da se to odnosi i na Nikolu Pašića, koji je optužio svoje stranačke prijatelje da bi spasao glavu posle Ivanjdanskog atentata, izgubio autoritet, izazvao rascep u stranci i ušao u "fuziju" sa naprednjacima i kraljem. Radoje Domanović, blizak "Dnevnom listu" i "Glasniku", prvo je objavio "Vođu" (1901), kojim je ciljao na Pašića, pa tek onda "Stradiju" (1902), kojom je udario na kralja Aleksandra

SVESTAN je to bio napor da se Srbija iščupa iz dekadencije fin de sicle epohe i da uđe u novo doba aktivizma, koji su propovedali Anri Bergson, Alber Fuje, Žan-Mari Gijo, Fridrih Niče, Vilijam Džems. I po svom fizičkom izgledu i trezvenom životnom stilu obrijani i uredni pripadnici ove grupe razlikovali su se od boema iz čuvene kafane "Dardaneli", fin de sicle intelektualaca, bliskih "Draginom režimu". Pripadnici Samostalne radikalne stranke, glavnog stuba otpora kralju i Pašiću, sami su sebe nazivali "moralnom žandarmerijom". Moral i nacija za ovu grupu su, dakle, bili nerazdvojni. Nacija se i danas tumači kao moralna zajednica, koja svoje pripadnike obavezuje na solidarnost i uzajamnu brigu.