Epoha narodnog preporoda

JOVAN Skerlić je bio istinski prorok "srpske vere" i "kulturnih ratova". Kao što je bio najubedljiviji kada je trebalo obrazložiti otpor "kulturnoj hegemoniji" susedne imperije, tako je najjasnije izražavao i generacijsku samosvest onih koji su, uprkos i nasuprot volji "umornih pokolenja", radili na nacionalnom preporodu. "Mi smo prvi naraštaji koji rade glavom, u jednoj novoj rasi gde se glavom nikada nije radilo, mi buktimo i sagorevamo, i našom dušom i našim nervima iskupljujemo duševnu ravnotežu naraštaja koji će posle nas doći" pisao je 1911. godine. Pred sam kraj života, svoje pokolenje nazvao je "prelaznim naraštajem koji za celu jednu rasu traži svoju ravnotežu i svoj put".

GENERACIJE koje su se u srpskom javnom životu javile posle 1908. Skerlić je hrabrio da uđu u "kulturne ratove", i da izgrade nov identitet, u duhu savremenih ideala smelosti i aktivizma. Zato su njegove kritike "dekadentnih" književnih dela toliko ličile na političke programe. "Novi naraštaj" - pisao je 1913. u članku "Novi omladinski listovi i naš novi naraštaj" - "duboko (je) nacionalan, sa kultom nacionalne energije i akcije." U poređenju sa starijim pokolenjima, pripadnici novog naraštaja su "čvršći i muževniji; to su ljudi od volje i akcije; oni ne stoje i plaču kraj reke života, no se bacaju u njenu maticu. To su sejači i žeteoci jedne velike žetve".

SKERLIĆ je, pozivajući se na najnovije ankete, tvrdio da su se isti nacionalni aktivizam i borbenost mogli pronaći i kod novog naraštaja Francuza. Nije krio svoj konačni cilj: "racionalan, realistički i demokratski" srpski nacionalizam trebalo je da, uprkos "mrskom pravu pesnice", konačno ostvari "svesnu ambiciju da se srpski narod podigne do visine razvijenih zapadnih naroda i da kao ravnopravan i slobodan član uđe u veliku zajednicu moderne civilizacije".

JOVAN Cvijić je bio blizak i "Glasniku" i suparničkom, radikalskom "Delu". Ideje koje je izneo u programskoj besedi "O nacionalnom radu" (1907), pročitanoj pred kraljem Petrom i članicama "Kola srpskih sestara", pokazivale su, međutim, značajnu sličnost sa Skerlićevim tumačenjima "srpske vere" i "kulturnih ratova". Cvijić je tvrdio da je Srbija samim svojim geografskim položajem bila osuđena na neprijateljstvo Srednje Evrope, jer se našla na njenom putu, kao i da je zbog toga Zapadna Evropa bila prirodni saveznik Srbije. Pisao je o "klonulosti" i "gubljenju vere", vidljivom "poslednjih decenija", zahvaljujući udarcima koje su Srbiji naneli Sanstefanski mir, Berlinski kongres i poraz u ratu s Bugarskom (1885). "Uz to je došao uzrujan i težak unutarnji razvitak, koji nas je diskreditovao ne samo pred kulturnim svetom, već u nekoliko i pred nama samima". Na drugom mestu ovo doba nazvao je "periodom poniženja i nacionalnog bola". Usledilo je, potom, doba nacionalne obnove: Jasno se oseća da u poslednjim godinama gotovo u svima srpskim zemljama nastupa novo doba, epoha srpskog nacionalnog i političkog preporođaja.

NAJVAŽNIJI deo besede Cvijić je posvetio tumačenju kako se, u okvirima tog preporoda, od jednog skupa ličnosti pravi narod. Glavnu pažnju trebalo je posvetiti delovanju na odabranu grupu inteligencije i na druge ljude boljih osećanja, pri čemu bi glavna "moralna snaga" ovog pokreta bili Beogradski univerzitet i "pametna žurnalistika". Cvijić je posebno računao na mlade ljude "današnje generacije", koje je, kako kaže na drugom mestu, trebalo sačuvati od štetnih uticaja "malaksalih ljudi starije generacije". Potom je trebalo "i ostalim slojevima inteligencije i celom narodu dati nacionalno i patriotsko čulo, napraviti ih da su u nacionalnom pogledu od jednog kova ili sliva i da pri svakoj svojoj javnoj akciji pomišljaju na interese celine, celoga naroda". Svako "mora da instiktivno stavi narodnu celinu i njene interese ispred sebe i svojih ličnih interesa".

"Treba da uđe u krv da se svaki javni rad vrši samo radi nacionalnih interesa i ničega drugog. I to treba tako da bude da nije stvar razmišljanja već instinkta".

DOMINIK Šnaper citira Maksa Vebera, pripadnika Cvijićeve, Prvim svetskim ratom obeležene generacije: "Oduvek sam politiku razmatrao samo s nacionalnog stanovišta, i to ne samo inostranu politiku, nego svaku politiku uopšte uzev". I Mauricio Viroli primećuje da je u istoriji uobičajeno da, kada se nacija nađe u opasnosti, jezik nacionalizma preuzima "intelektualnu hegemoniju". Ove Cvijićeve izjave trebalo bi, naime, tumačiti u istom kontekstu kao i iskaz Vojislava Veljkovića o "oštrom maču i suvom barutu"; u pitanju je bio refleks samoodbrane i spremnosti na krajnje požrtvovanje da bi se odbranila sloboda i nezavisnost. Godinu dana kasnije, u vreme ratne krize zbog austrougarske aneksije Bosne i Hecegovine i pretnje napadom na Srbiju, Cvijić će otvoreno napisati: "Srpski se problem mora rešiti silom".

U CVIJIĆEVA liberalna i demokratska uverenja ne bi trebalo sumnjati. Već u besedi "O nacionalnom radu" ublažio je ovo podređivanje pojedinca zajednici, primetivši da "patriotska osećanja ipak izostaju iza onih, koja se mogu imati pri pravom naučnom i umetničkom stvaranju", ali i da "ona spadaju u najbolja i najponosnija osećanja, koja čovek može imati kao član društvenih zajednica". Interes zajednice podrazumevao je prevazilaženje sebičnosti, prihvatanje demokratije i verske tolerancije: "U celom našem narodu valja negovati duh prave slobode, težnje za socijalnom pravdom i versku toleranciju, naročito to treba razvijati u ostalim našim zemljama".

ZADOVOLjNO je Cvijić primećivao da je u demokratiji Srbija "odmakla od svih okolnih država". Na njihovim teritorijama "nacionalni rad" je trebalo da bude ujedinjen sa širenjem demokratskih i liberalnih ideja, ili, kako on kaže, "humanih ideja zapadne Evrope":

"Jer svet ne živi samo od nacionalnosti kao pojma. Hoće da je slobodan i osiguran, hoće ničim nesprečenu utakmicu sposobnosti, neće da trpi kućiće i odžakoviće koji ne valjaju, ne voli ni gospodu, ni vlast, ako nemaju dobrih osobina i ako ne misle o njemu i o velikom nacionalnom radu" "Svaka ličnost, i najbedniji seljak, saznaje za svoja prava, počinje ceniti slobodu ličnosti i stupa u konflikt s vlastima i državama koji protivno rade. Te ideje revolucioniraju svet. Uz njih, i kao njihov deo, rasprostiru se i energične nacionalne misli".