Ideali nisu u prošlosti

RADIKAL Svetislav Simić, osnivač i "Dela" i "Srpskog književnog glasnika", blizak prijatelj i saradnik Jovana Cvijića i Ljubomira Jovanovića, vodeći srpski autoritet za makedonsko pitanje i poslanik Srbije u Sofiji, na sličan način, poput Skerlića, tumačio je nacionalni identitet. Pozivao se isključivo na francuske pisce, primećivao da su njegovi bugarski oponenti i dalje verovali u "zastarele nemačke teorije" i tvrdio da se "narodnost" "neprestano menja pod uticajem prilika". To je činio i u polemici o identitetu stanovništva Makedonije sa jednim bugarskim publicistom:

"Odavno je izgubilo vrednost mišljenje, postalo u doba romantičarskog zanošenja srednjovekovnom prošlošću, po kome narodnost kao da je nešto nepromenljivo, sa stalnim osobinama koje se ne menjaju u toku istorijskoga procesa; ono je ustupilo mesto novijem i tačnijem gledištu, po kome se i narodnost, kao i sve što je na svetu, neprestano menja pod uticajem prilika koje prate njezin istorijski razvitak".

SLIČNO Skerliću, Simić je tražio da se srpska nacionalna ideja zasnuje, pre svega, na razumnoj proceni sadašnjosti: "Svoj nacionalno-politički ideal ne treba tražiti gotov u prošlosti, nego treba da ga sami stvorimo prema prilikama i duhu vremena u kome živimo i prema snazi sa kojom raspolažemo da bismo ga mogli ostvariti". Jovan Skerlić je oko Dositeja Obradovića izgradio čitav kult; Svetislav Simić je verovao da bi prosvetiteljstvo trebalo da bude osnova obnovljene nacionalne ideologije; Srbi su se "zanosili slavom predaka, zaboravljajući što nas je još neumrli Dositije učio, da slavu treba od sebe počinjati". Konačno, baš kao i Skerlić, Simić je umeo da zaboravi na svoj otpor prema "romantičarskom zanošenju srednjim vekom"; Slobodanu Jovanoviću i Milovanu Milovanoviću je još devedesetih godina 19. veka govorio da bi Srbija trebalo da bude zadovoljna ukoliko bi uspela da postigne granice kralja Milutina.

MILOVAN Milovanović je među Srbima bio verovatno najvažniji propovednik Renanovog učenja o naciji. Slobodan Jovanović je pisao da je naraštaj, koji se u srpskom javnom životu javio sredinom devedesetih godina 19. veka, u Milovanu Milovanoviću video svog "prirodnog vođa". Ovaj naprednjački sin se, ipak, okrenuo Pašiću; od 1908. do 1912. on će, kao ministar spoljnih poslova i predsednik vlade, biti ključna ličnost srpske spoljne politike.

MILOVAN Milovanović je bio u Parizu na doktorskim studijama kada je Renan održao svoje slavno predavanje. Neposredno po povratku u Beograd, kao profesor Velike škole, objavio je brošuru "Načelo narodnosti u međunarodnom pravu i u međunarodnoj politici" (1889), u kojoj je prihvatio ključne ideje "g. Renana". Milovanović se tu pozivao na "slobodnu volju", "plebiscit", i na "zajedničko nasleđe uspomena, zajednički podnošene sreće i nesreće". Tvrdio je da je "narodnosno načelo" neodvojivo od narodnog suvereniteta i demokratije; njegove početke pronalazio je u "Velikoj Franceskoj Revoluciji". Demokratsku suštinu Renanovog shvatanja nacije kao "prava na samoopredeljenje" naglašavao je i u svojim predavanjima na Velikoj školi.

U OVOJ brošuri Milovanović je, međutim, zaključio da "načelo narodnosti" nije bilo usvojeno kao "positivno načelo javnog međunarodnog prava". Berlinski kongres na kome je "srpska Bosna i Hercegovina dosuđena Austriji a rumunska Besarabija Rusiji" potvrdio je da o granicama nije odlučivala slobodna volja građana, nego samovolja "državnika i političara". Milovanović je izrazitu brutalnost velikih sila u nametanju svoje volje, posebno uočljivu u "dobu imperija", tumačio, pre svega, "uplivom militarne hegemonije nove nemačke carevine". Renan je, dakle, objasnio šta je nacija i predložio demokratsko nacionalno načelo, koje je, prema Milovanovićevom mišljenju, moglo da donese pravedniji i bezbedniji međunarodni poredak; stvarnost je, međutim, pokazala da su se rešenja donosila na osnovu sile i veštine. Iz profesora prava na Velikoj školi već te 1889. je provirivao diplomata, spreman da se prilagodi neumitnostima "doba imperija".

KADA je dokazivao srpska prava u Makedoniji, Cvijić je posebno naglašavao istorijska sećanja. I Svetislav Simić je isticao važnost predanja i istorijskih spomenika, koji su, kako je tvrdio, dokazivali srpska prava u Makedoniji. "Zar ovaj momenat nije vredan da se na njega skrene pažnja danas, kad je van svakog spora utvrđeno da je istovetnost u osećanjima, formiranim sećanjem na zajedničku prošlost i težnjama za zajednički život u budućnosti, glavna odlika narodnosti?" - pitao se, na Renanovom tragu, Svetislav Simić. U jednom tekstu on će se i pozivati na spis "Šta je narod". Milovanović, Cvijić i Simić su, u osnovi, imali prilagodljiv stav prema makedonskom pitanju, sračunat na kompromis sa Bugarima. U osnovi, u praktičnim rešenjima, više su verovali u diplomatiju i delovanje države nego u "svakodnevni plebiscit".

BLISKOSTI u stavovima bile su posledica druženja, redovnih susreta i razgovora. Poznavali su se, uglavnom, još iz Prve beogradske gimnazije; Svetislav Simić i Jovan Cvijić išli su u isti razred. Slobodan Jovanović se, tokom poslednje decenije 19. veka, družio sa Milovanom Milovanovićem i Svetislavom Simićem; on svedoči da je Milovanović tada prihvatio Simićevo tumačenje makedonskog pitanja. Njih dvojica će deceniju kasnije, kada Milovanović bude predsednik vlade, a Simić poslanik u Sofiji, to pitanje zajedno i rešavati. Susreti, razgovori i ujednačavanje stavova iz kojih će proizaći dominantno tumačenje nacionalne ideje i srpska nacionalna politika u dobu 1903-1914, odigravali se tokom poslednje decenije 19. veka i prvih godina 20. veka, na potpuno neformalnoj osnovi, između starih, generacijski bliskih poznanika, nezavisno od države i njenih ustanova.

CVIJIĆ je tvrdio da je i Skerlić, posle jednog takvog razgovora, prihvatio njegove stavove o tumačenjima nacionalnog pitanja. Položaj Jovana Skerlića je, ipak, bio izdvojen. On nije pripadao generaciji Slobodana Jovanovića, Milovana Milovanovića, Jovana Cvijića, Svetislava Simića i Ljubomira Jovanovića, rođenoj šezdesetih godina 19. veka, i nije bio lično blizak ni sa jednim od njih.

I SKERLIĆ je pažljivo čitao Renana. U poređenju sa Cvijićem ili Simićem, Skerlić je mnogo više od "zajedničkih uspomena" naglašavao "slobodnu volju". Pored toga, on se, sudeći po njegovim tekstovima, nije oslanjao na moć države da, kako je, pisao Milovanović, "kao testo" mesi nacionalne identitete.