Država i stvaranje nacije

SLOBODAN Jovanović je, u stvaranju nacija, određen značaj davao i religiji i jeziku. Ipak, zanimljivo je ovo odsustvo poverenja u "slobodnu volju građana", vidljivo ponajviše kada se Jovanovićevi stavovi uporede sa, na primer, Skerlićevim tumačenjima nacionalnog identiteta.

SLIČNA shvatanja o ulozi države bila su, međutim, uočljiva i kod Stojana Novakovića. U "Grčkim mislima o etnografiji Balkanskog poluostrva" (1890), koje je ponovo objavio 1906, pod promenjenim naslovom, on je pisao da se, zbog izmešanosti i etničke sličnosti balkanskih naroda, Srba i Bugara pre svih, međusobne granice ne mogu povlačiti na osnovu sećanja na sredovekovna carstva, niti na osnovu "etnografskog sentimentalizma". Ključno načelo trebalo je da bude "ravnoteža snaga" između balkanskih zemalja; tek granice uređene po tom principu omogućiće oslobođenje Balkana i stvaranje balkanske federacije. Da bi dokazao da su balkanske države kadre da u jedno spoje etnički heterogeno stanovništvo unutar svojih granica, Novaković se pozivao na primer Francuske: "Neobična tvorna državna snaga spajala je u jedno i opasala jednom državnom mišlju sve ono što je ušlo u geografsku celinu države, ne pitajući niti šta je, niti otkud je, niti koga je roda i plemena (kurziv S. Novakovića)".

PRE nego što dođe do političkog rešenja, trebalo je, po ugledu na italijanski i nemački nacionalni pokret, raditi na kulturnom ujedinjavanju. Osim crkve i škola, Novaković je posebnu važnost pridavao lako dostupnim knjigama i časopisima. Te ideje stajale su iza pokretanja Srpske književne zadruge (1892), čiji je on bio prvi predsednik, i obrazložene su u njegovoj studiji "Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u DžIDž veku". One su činile i suštinu nacionalne misije "Srpskog književnog glasnika". Bliskim novom naraštaju Novakovića je činilo i njegovo uverenje da nacionalnu ideologiju ne bi trebalo graditi na srednjovekovnom nasleđu, nego na tradicijama Dositejeve i Karađorđeve Srbije i naročito na "novoj svetlosti, koju nam otvaraju suvremeni vekovi i primeri velikih naroda".

STOJAN Novaković ne samo što je, tokom nekoliko decenija, bio ključna ličnost srpske nacionalne politike u Staroj Srbiji i Makedoniji; on je imao veliki uticaj na intelektualce koji su bili ključni tumači srpske nacionalne ideje od 1903. do 1914. godine. Kao profesor Velike škole i ministar prosvete, pisao je udžbenike i nastavne programe po kojima su učili i ustrojio gimnazije u kojima su se školovali. Starijima, kao što je bio Ljubomir Stojanović, predavao je na Velikoj školi; u stručnom smislu, on je na Stojanovića izvršio odlučujući uticaj. Bogdanu Popoviću još 1887. je pomogao da dobije stipendiju za Sorbonu. Skerlić je Novakovića posebno cenio, a ovaj je Skerlića 1909. predložio za članstvo u Srpskoj kraljevskoj akademiji. Pavle Popović je Novakoviću nudio saradnju u "Glasniku"; on je to odbio pod izgovorom da ne može da se prilagodi zahtevu za sažetošću, koji su postavljali pisci i čitaoci novih generacija.

OSNIVAČ "Glasnika", Svetislav Simić, za sebe je govorio da, u poslovima "nacionalne propagande", pripada "školi" Stojana Novakovića i njegovog bliskog saradnika, radikala Vladimira Karića. Novaković je pratio njegove tekstove i odobravao njegove ideje. Stojan Novaković je Svetislavu Simiću, Slobodanu Jovanoviću i Jovanu Jovanoviću Pižonu bio nadređeni u Političko-prosvetnom odeljenju Ministarstva inostranih dela, koje se bavilo nacionalnom propagandom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Slobodan Jovanović je marljivo objavljivao prikaze Novakovićevih dela i pisao o njemu sa izrazitim poštovanjem. Njihovo druženje sa, kako smo videli, Jovanom Cvijićem i Milovanom Milovanovićem učinilo je da je teško reći od koga su poticale pojedine ideje koje su ispovedali.

STOJAN Novaković je bio vođa naprednjaka, Slobodan Jovanović i Jovan Jovanović Pižon bili su iz liberalskih porodica, Jovan Cvijić blizak samostalcima, a Svetislav Simić i Milovan Milovanović bili su radikali. Svi su, međutim, verovali u moć države da uobličava identitete "flotantne narodne mase" u Makedoniji. Odricali su se, naime, shvatanja prethodnih generacija srpskih "nacionalnih radnika" da je cela Makedonija imala isključivo srpski karakter. Bili su spremni na različita rešenja, koja bi se postigla u diplomatskim pregovorima sa Bugarskom i Grčkom. Kada je pisao o nacionalnim idejama Milovana Milovanovića, Slobodan Jovanović je, u stvari, mislio na stavove cele grupe: "On nije nosio u glavi jednu geografsku sliku Srbije, od koje kao od živog narodnog tela nije se smelo ništa seći. Naše buduće granice bile su za njega nepoznata količina, koja je tek imala da se dobije putem diplomatskog pogađanja i cenjkanja".

U TOME je, kako izgleda, u celoj ovoj grupi Milovan Milovanović bio najdosledniji. U Aneksionoj krizi je, kao ministar spoljnih poslova, prihvatio pripajanje Bosne i Hercegovine Austrougarskoj i ušao u pregovore o teritorijalnim nadoknadama za Srbiju. Plan o kompenzacijama napravili su Stojan Novaković, Jovan Cvijić, Ljubomir Kovačević i Ljubomir Jovanović. Dok su naprednjaci Novaković i Kovačević i prosamostalski raspoloženi Cvijić podržali Milovanovića, vođa njegove, radikalne stranke Nikola Pašić pružio mu je otpor. U pitanju su bili taktički sukobi oko uticaja u stranci i državi, ali i dublje razlike u nacionalnoj politici. Slobodan Jovanović je tvrdio da je, za razliku od Milovanovića, Pašić bio "više nacionalni agitator, nego diplomat". Pašić je, naime, "uvek imao na umu celokupni nacionalni program, - i zato je odbacivao sve one male dobiti koje bi bile uslovljene delimičnim žrtvovanjem nacionalnog programa". Jovan Cvijić i Slobodan Jovanović tada su dolazili kod Ljubomira Jovanovića da bi ga pitali "zašto Pašić, pa uz njega i on, guraju zemlju u rat". Svetislav Simić je, međutim, u Aneksionoj krizi prešao na stranu Pašića. Ljubomira Jovanovića i Svetislava Simića je, naime, još od studija na Velikoj školi, ova generacija srpskih intelektualaca smatrala svojim vodećim stručnjacima za srpsko nacionalno pitanje; Jovanović se bavio Habzburškom monarhijom, a Simić Osmanskim carstvom.

PAŠIĆEVA NEPOPUSTLjIVOST

U VREME vreme pregovora s Bugarima o stvaranju Balkanskog saveza, Nikola Pašić je optuživao Milovana Milovanovića da je bio isuviše popustljiv; tada su na Pašićevu stranu stali i Stojan Novaković i Jovan Cvijić.

Pašić je, ipak, pripadao starijoj generaciji, i njegov nacionalizam bio je drugačije vrste od onog koji su propovedali Milovan Milovanović, Jovan Cvijić, ili Slobodan Jovanović. Stojan Novaković im je bio bliži. Manje spreman na kompromise, uvek više srpski nego jugoslovenski usmeren, Pašić će se sa njima, zbog svoje nepopustljivosti prema Jugoslovenskom odboru i njegovim britanskim zaštitnicima, sukobiti i u Prvom svetskom ratu.