Marš na Drinu za ispraćaj Rankovića

NA proslavi Dana mladosti 1966. godine u Domu omladine, pred Titom su svirale i čuvene "Elipse". Svirka je već bila gotova, Tito je izašao iz sale, a za njim su krenuli i ostali partijski funkcioneri po "starešinstvu". U jednom trenutku "čovek u crnom" je prišao "Elipsama" i tražio od njih da sviraju "Marš na Drinu". U tom trenutku pored njih je prošao Aleksandar Ranković, u to vreme još uvek zvanično drugi čovek Jugoslavije, koji je važio za zaštitnika srpskih interesa. Samo je nakratko zastao, pomalo začuđen, zatim mahnuo bendu i produžio napolje. Čim je on izašao, bendu je prišao drugi čovek u crnom i drsko pitao: "Ko vam je rekao da svirate 'Marš na Drinu'?". "Pa neki čovek u crnom", zbunjeno su odgovorili članovi benda. I na tome se, bar koliko je njima bilo poznato, sve završilo.

- Ni do danas mi nije jasno ko je bio onaj prvi čovek u crnom - priča Zoran Simjanović, čuveni filmski kompozitor i klavijaturista "Elipsa". - Da li je to bio neko od Rankovićevih ljudi ko je želeo da mu se umili, ili neko iz suprotnog tabora ko je želeo da mu "namesti" još jednu aferu?

KAKO bilo, ispostavilo se da će to biti jedno od poslednjih zajedničkih pojavljivanja Tita i Rankovića u javnosti. Tek nešto više od mesec dana kasnije odigrao se čuveni Brionski plenum, na kojem je Aleksandar Ranković politički "odstreljen".

Teško da je ova epizoda imala ikakvog uticaja na Rankovićevu sudbinu, koja je već bila zapečaćena, ali dobro oslikava kako se politička situacija prelamala i kroz odnos prema rokenrolu. Godina Brionskog plenuma bila je prelomna i za rokenrol koji je upravo u to vreme "institucionalizovan" i prihvaćen od strane režima kao zvanična muzika omladine Jugoslavije. Presudnu ulogu, kao što smo već govorili, u toj "institucionalizaciji" odigrala je prva Gitarijada koju su početkom te godine u Begradu organizovale "Novosti".

Pre toga, a i još neko vreme nakon toga, u partiji su stavovi o rokenrolu bili podeljeni. Bilo je onih koji su smatrali da "električare" treba zabraniti i sa njima se obračunati, ali i onih koji su to videli kao priliku da se ta "zaraza" rokenrolom iskoristi kako bi se mladi još čvršće vezali za partiju. Onima koji su odluku doneli, a prevladalo je očigledno drugo gledište, bilo je jasno da put zabrana i izolacije kojim su krenule zemlje Istočnog bloka, nije bio rešenje. Mladi su, uostalom, već prihvatili rokenrol. Električne gitare, duga kosa, mini-suknje, zabave i tvist zanimali su ih mnogo više nego Marks, Lenjin, "Kapital", radne akcije i kozaračko kolo.

RADINA Vučetić navodi istraživanje koje pokazuje da je 1966. godine 96 odsto omladine slušalo zabavnu muziku, i da je čak 86 odsto radnika volelo ovu muziku i slušalo "električare".

Jedan od ljudi koji su najzaslužniji za ulazak rokenrola u institucije bio je Nikola Karaklajić. On je već 1961. godine na Radio Beogradu pokrenuo prvu emisiju posvećenu isključio rokenrolu "Sastanak u 9.05". Pet godina kasnije napravio je "Muzički automat", a onda 1968. godine i jednu od naslušanijih emisija Radio Beograda u istoriji - "Veče uz radio". Karaklajić je kao aktivni šahista, putovao po svetu i donosio ploče. Uz pomoć svojih kolega iz Šahovskog saveza i drugih sportista uspevao je da svake nedelje nabavi najaktuelnije singlove, pa su se "Bitlsi" i "Stonsi" u Jugoslaviji slušani istovremeno kada i u Velikoj Britaniji i u Americi. Naravno, nije sve išlo tako glatko. Samo godinu dana posle pokretanja emisije "Sastanak u 9.05" našao se na meti partijskih dužebrižnika. Zamerili su mu, kako piše Ivan Ivačković u knjizi "Kako smo propevali", što je puštao samo Engleze i Amerikance "kao da ne zna gde živi i kao da ne zna da neko možda radi protiv politike ove zemlje". Karaklajić je pokušao da se izvuče objašnjavajući da ne može da nađe nijednog Bugarina ili Rusa koji su snimili ploču, ali bez uspeha. Ostao je bez emisije, pa je neko vreme odlazio u Radio samo da popije kafu i vraćao se kući. Na kraju je sasvim odustao i posvetio se poslu u Šahovskom savezu, gde je postao sekretar. Međutim, kada je sledeće godine u Budvi slučajno sreo direktora Radija, ovaj ga je pozvao da se vrati. Bez ikakvih uslova. Bilo je jasno da se stvari menjaju.

KARAKLAJIĆ, svetski čovek, veoma obrazovan i inteligentan, shvatao je da, kako piše Ivačković, "ukoliko želi proboj na Radio Beogradu mora rokenrol povezati sa sistemom vrednosti koji je priznavao establišment". To je značilo da rokeri počnu da obrađuju i revolucionarne pesme i na taj način spoje rokenrol sa tekovinama NOB.

"Znajući koliko vlast drži do radnih akcija, Karaklajić je 1967. godine u okviru svoje emisije 'Dežurni studio' pokrenuo akciju Tražimo najboljeg druga i onda na osnovu odjeka te akcije, predložio da se formira omladinska radna brigada", piše dalje Ivačković. "Nazvana Najbolji drugovi, brigada je bila sastavljena od rok muzičara i desetak vojnika. Tri godine kasnije, kada je ova akcija već stekla malu tradiciju, brigada je u Informatoru RTB nazvana čuvenom, a Karaklajićeva akcija proglašena je ponosom Drugog programa radija."

USLEDIO je novi revolucionarni potez - zajedno sa TV rediteljom Jovanom Ristićem, Karaklajić je pokrenuo emisiju "Koncert za ludi mladi svet". Odjavna špica emisije uz koju su svaki put bili "prikovani" milioni gledalaca, bila je rok obrada brigadirske pesme "Na prugu, na prugu" koju su izvodili "Zlatni dečaci". To nije bio jedini znak novonastale simbioze rokenrola i samoupravnog sistema. U jednoj od emisija pojavio se, primera radi, sastav sačinjen od vojnika snimljenih u tenku. Gostovao je i VIS "Žeteoci", koji su činili katolički sveštenici, što je trebalo da demonstrira poštovanje verskih sloboda Hrvata i otopljavanje odnosa na liniji Beograd - Vatikan.

SLEDEĆI veliki poduhvat Nikole Karaklajića, i znak da pred rokenrolom u Jugoslaviji više nema prepreka (dok god ne bude išao protiv ideoloških osnova društva) bilo je osnivanje legendarnog časopisa "Džuboks". Prvi broj, piše Ivačković, štampan je u 100.000 primeraka i prodat je za sedam dana. Zainteresovao se i Gradski komitet SK, koji je poslao delegaciju da vidi o čemu je reč, ali bez većih posledica.

Tada su čak i najniži omladinski funkcioneri videli da rokenrol može da im bude od koristi. Počeli su da dovode bendove da sviraju na političkim tribinama kako bi sakupili što više mladih i tako sebi zaradili više poena u partijskim strukturama. Zauzvrat, rokeri su dobili priliku da vežbaju i sviraju u mesnim zajednicama, domovima kulture i omladine.