Važno je bilo da se rokenrol čuje

POČETAK rokenrola u Jugoslaviji, kao i u svetu, generacijska je pojava - priseća se danas kompozitor Zoran Simjanović Simke, koji je pripadao pokolenju koje je prigrlilo i afirmisalo novu muziku u tadašnjoj Jugoslaviji. U Beogradu, u kome je početkom šezdesetih godina živelo oko pola miliona ljudi, svi koji su se otisnuli u novu muziku bili su drugari, išli zajedno u školu, imali zajedničke prijatelje ili familiju, ili su se, u najlošijem slučaju, samo površno poznavali.

VEĆINA njih bili su akteri i jedinstvenog događaja u istoriji pop kulture na ovim prostorima - velike "Gitarijade" koju su 1966. godine organizovale "Večernje novosti". Zajedno sa vršnjacima iz drugih jugoslovenskih gradova, tokom tri večeri prašenja, rokanja i rolanja na Beogradskom sajmu, ozvaničen je novi muzički pravac. To je trenutak kada Beograd i Jugoslavija postaju deo zapadnog, naprednog sveta, koji gotovo u isto vreme otkriva rokenrol, magiju koja koja ni danas ne prestaje.

KORAK po korak, više ili manje nametljivo, koristeći sve prednosti mekog socijalizma, ali i sopstvene prijemčivosti mladom naraštaju, rokenrol je već krajem pedesetih godina stigao u Jugoslaviju. Država "od Vardara do Triglava" u to vreme, daleko od svakog blagostanja, tražila je svoje mesto u svetu. Na unutrašnjem planu to je doba industrijalizacije, prvog ozbiljnijeg mešanja na liniji selo - grad, vreme prvih gastarbajtera i početak obnove uništene srednje klase.

PORED večite ekonomske krize, potmulih turbulencija u državnom vrhu, stoglave Udbe koja je kontrolisala svaki segment života i stalne potrage za ključevima nacionalnog i društveno-ekonomskog pitanja, to je i vreme uživanja u decenijskim plodovima mira. Ratne rane, bez obzira na državnu propagandnu mašineriju, počele su polako da zaceljuju. Zemlja se podizala, život se ubrzavao. Sve je bilo spremno za dolazak prve posleratne generacije, koja će uhvatiti sasvim novi vetar i trajno preoblikovati kulturnu i intelektualnu scenu tadašnje države.

U JUGOSLAVIJI se tih godina, bez obzira na sve, nije živelo ni lako niti bezbrižno. Još od završetka rata nizale su se pretnje i pritisci - od Tršćanske krize, preko razlaza sa Sovjetskim Savezom, spoljne blokade, večito napetih srpsko-hrvatskih odnosa, pa do rudara u Trbovlju i prvih otvorenih pobuna protiv nejednakosti i lošeg životnog standarda. A on je, što se na talasu jugonostalgije danas često zaboravlja, sve do sedamdesetih godina zaista bio izrazito nizak.

"Velika je skupoća, robe je malo. Život je sve teži. Beograd je u polumraku, sve su duža ograničenja struje. Od ministara do penzionera svi se vajkaju na stanje u poljoprivredi. Svi mrze Slovence", zapisao je krajem šeste decenije prošlog veka u svoj dnevnik pisac Dobrica Ćosić.

BESPARICU i efekte više ili manje uspešnih petogodišnjih planova na novčanike svojih roditelja dobro je poznavala i prva generacija jugoslovenskih rokera. Klinci željni gotovo svega, a već dobro zadojeni ritmom i melodijama Elvisa Preslija, Badija Holija, Čaka Berija i Karla Perkinsa, sanjali su najpre gramofone, zatim ploče, pa električne gitare, a onda pojačala, mikrofone, razglase... A toga je svega falilo.

ZANIMLjIVO je svedočenje o prvim godinama rokenrola Vlade Jankovića Džeta, rokerskog barda i člana "Crnih bisera", jednog od bendova koji je krčio put novoj muzici na beogradskoj kaldrmi.

"U tadašnjem Beogradu gotovo niko nije video kako izgleda prava bas gitara. Znali smo čemu služi, manje više i kako se svira, nešto improvizovali. Niko, međutim, nije znao da kaže kako se tačno štimuju žice. Postojale su razna viđenja, svako je izmišljao neku svoju kombinaciju tonova. Vrhunac je ipak bila teorija prema kojoj se bas gitara uopšte ne štimuje, već se svira, onako, 'na sluh'. Dosta je vremena prošlo dok nismo saznali da su tonovi na basu identični kao na poslednje četiri žice na gitari."

U JEDNOM video-serijalu Džet se prisetio kako je godinu dana svirao na svega tri žice. Kada je nabavio gitaru, u Cvejićevoj radnji u Balkanskoj je kupio i komplet žica i namontirao ih. Već na prvoj svirci dugmetom od sakoa je zakačio najtanju ge-žicu i - otkinuo je.

"Odem ponovo kod Cvejića, tražim žice. Tamo mi kažu da nemaju, jer su imali svega tri kompleta žica za bas gitaru, od čega sam ja već kupio jedan. U celoj Jugoslaviji nije mogla da se nabavi žica. Mogla je da se kupi u inostranstvu, ali kako nikoga nisam imao da mi je donese, sledećih godinu dana svirao sam na ukupno tri", ispričao je Vlada Džet, uz sentimentalnu opasku da je u svoj gorčini tog vremena bilo i nečeg primamljivog i slatkog.

SLIČNE generacijske muke, dovijanja i snalaženja prošao je i Zoran Simjanović, član prve postave "Silueta" i sastava "Elipse", koji je i pobedio na beogradskoj "Gitarijadi". U svojoj dnevnoj sobi, na počasnom mestu, i danas čuva jedinstvenu uspomenu na to vreme - svojeručno napravljenu kopiju "fender" gitare. Nastala je 1962. godine, tokom ležanja u krevetu zbog jedne upale nožne tetive.

"Gitarista Ika Stanić doneo mi je šablon za 'fendera', prethodno prekopiran iz nekog stranog kataloga. Tetka mi je preko svoje drugarice koja je radila u 'Tari', a kasnije 'Kopaoniku', nabavila šperploču debljine jednog centimetra. Onako ležeći sam je izrezao i išmirglao. Neki majstor iz 'Skale', koji je u jedinoj firmi za instrumente 'Skala', pravio tamburice, montirao je vrat. Ovakve instrumente smo imali Ika, Zoran Miščević i ja. Njihove su bile crvene, kao što su imali Henk Marvin i Džet Haris, a moja je bila braon, kakvu je imao Brus Velč. Sa njima smo izgledali kao 'Šedouzi'", priseća se Simke.

IMPROVIZACIJA je bila sastavni deo početaka rokenrola. Oprema je bila skupa i do nje se teško dolazilo. "Grunfovski" duh štapa i kanapa, karakterističan za ove prostore, i tada je došao do punog izražaja. Prva postava "Silueta" dobila je 1961. godine poziv da prati već ozvezdanog Đorđa Marjanovića na njegovom trećem koncertu u Domu sindikata, ali uz uslov da umesto jednog - nabave dva pojačala. Kako je njihova nabavka bila ravna kupovini spejs-šatla, Miščević i ekipa su se snašli uz pomoć običnog golog zvučnika, pojačanog magnetom i ko zna gde stečenim uređajem za pojačavanje zvuka u bioskopima. Sklepana aparatura prekrivena je crnim platnom, tako da je originalni sklop ostao daleko od očiju publike.

Važno je bilo da se rokenrol glasno čuje. Svega koju godinu kasnije odjekivao je celom državom.