Đorđe Marjanović preteča rokera

PUT rokenrola u Jugoslaviji koji je trijumfalno završen na beogradskoj "Gitarijadi" pre tačno pola veka započeo je mnogo ranije. Objavljivanjem fotografije pobedničkih "Elipsi" na naslovnoj strani "Večernjih novosti", čime je nova muzika ušla na velika vrata jugoslovenske i srpske kulture, odato je i svojevrsno priznanje generacijama muzičara koji su domaćoj sredini donosili nove svetske trendove i ritmove. Pojava rokenrola i njegova afirmacija vrhunac je višedecenijskog muzičkog kretanja od narodne, preko šlager i zabavne muzike, pa do diksija, svinga, džeza, bluza...

ROKENROL je, kao univerzalni pokret, gde god se pojavio donosio slobodu i svežinu. Biti roker značilo je biti drugačiji, biti u trendu, moderan i svoj. Momci i devojke od Vardara pa do Triglava, rođeni prvih posleratnih godina, pokolenje je sa težnjom da bude drugačije od prethodnih, raslih i sazrevalih u potpuno drugačijim okolnostima. Pojava roka promenila je dotadašnje duboko ukorenjeno shvatanje slušanja i sviranja, umetnosti i zabave, ponašanja i ophođenja prema drugim ljudima.

U TEKSTOVIMA na to ukazuju i reporteri "Večernjih novosti" koji su ranih šezdesetih godina, živo zainteresovani za tekovine novog vremena, obilazili igranke i žureve na kojima se svirao, igrao i živeo rokenrol. Pomalo uštogljeni i konzervativni novinari nisu krili dozu čuđenja pred eksplozijom buke "električarske" muzike, ali ni divljenje zbog vedrine i neposrednosti novog pokreta.

"Mladost zbijena u gomilu, koja se pokreće u ritmu gromoglasne muzike gitara. Pravila za igru gotovo da nema, svako u sebi traži način kako da uživa. Neko mrdajući glavom gore-dole, neko opet lelujajući levo-desno. Nije malo ni onih koji iz sveg glasa pevaju, niti onih koji prosto vrište. Kovitlac u kome nije važno ko se kako zove niti odakle je. Potrebno je samo biti tu", zapisao je u jednoj od svojih reportaža sa beogradskih "živih" igranki naš novinar Dragan Jelić.

GENERACIJA koja je šezdesetih godina stasavala u Jugoslaviji bila je stešnjena geografskim galimatijasom tada popularne muzike, koju su, pored prepoznatljivih narodnih pesama i starogradskih melodija, činile i italijanske kancone, ruske romanse i koračnice, francuske šansone i američki džez. Beograd u tom pogledu nije bio nikakav izuzetak, iako je i ranije bio otvoren za nove trendove.

ZABELEŽENO je da je još krajem dvadesetih godina u Beogradu gostovala čuvena pevačica i igračica Džozefina Beker. Srpska prestonica tada je upoznala čarlston, a za njim su na prvim gramofonskim pločama stigle i prve "zabavne" šlager i džez numere. Dokazani pevači starogradskih pesama, romansi i sevdalinki, poput Eda Ljubića, Fulgencija Vucemilovića, Milana Timotića, Olge Jančevecke, Sofke Jovanović ili Bore Janjića Šapčanina sve češće prave izlete i u nove žanrove. Muzički nemir nije ugušen čak ni za vreme okupacije, kada su se tražile radio-stanice sa džezom, a na priredbama, pod nazivom "Šareno popodne", nastupali pijanista Bora Simić i trombonista Malden Bobi Guteša.

Među prvim pevačima zabavne muzike, koja je preteča rokenrola u Srbiji, bio je Vojin Popović, kome se pripisuje pesma "Ne brini majčice mila", koja je zaživela još tokom rata.

ISKORAK je napravio i jedan od pionira komponovanja zabavnjaka Darko Kraljić, sa kompozicijama "Zašto si pospan Čo", "Čamac na Tisi", "Hej momci mladi", koje su se pojavile sa prvim danima slobode. Posle oslobođenja, sa dolaskom komunističke vlasti, zabavna muzika preživljava na marginama. Početkom pedesetih godina jedan od najpoznatijih izvođača bio je bubnjar Spasa Milutinović koji je nastupao i svirao džez, ali i zabavnu muziku sa svojim malim sastavom, u kome su pevali Vojin Popović i Lola Novaković.

PREKID tesnih veza sa SSSR i otvaranje ka Zapadu označili su i poboljšanje položaja zabavne muzike. Krajem pedesetih godina javljaju se pevači kao što su Dušan Jakšić, Nada Knežević, a zatim i veoma popularni Đorđe Marjanović. U isto doba nastupa i veoma kvalitetan Vokalni kvartet Predraga Ivanovića, kao i Predrag Gojković Cune, koji je napravio zaokret od meksičke muzike i romansi ka narodnjacima. Tih godina veoma je bio aktivan i kompozitor, klarinetista, dirigent i aranžer Mihailo Živanović Žuti, koji je ostavio veliki trag u zabavnoj muzici na ovim prostorima. Šezdesetih godina, u grupu popularnih pevača ulaze i Ljiljana Petrović, Radmila Karaklajić, Tihomir Petrović, Krsta Petrović...

PORED zabavne muzike, koja je u posleratnoj Jugoslaviji podrazumevala niz žanrova i stilova, sve više je dobijao na značaju džez. Dolazak izuzetno gledanih filmova "Bal na vodi" i "Mladić sa trubom" doneli su i popularnost Glena Milera. On je, inače, u svom stvaralaštvu koristio elemente koji su kasnije postali dominantni u rokenrolu.

NOVINAR i publicista Ivan Ivačković u svojoj knjizi "Kako smo propevali - Jugoslavija i njena muzika" navodi i da su mladi tih godina rado slušali džez muziku koja je bila najbolji beg od surove stvarnosti, nemaštine i revolucionarnog zamaha nove komunističke vlasti.

"U Beogradu, odmah po oslobođenju 1944. godine, u bioskopu 'Avala' davao se američki film 'Serenada u dolini Sunca', a modernim jezikom rečeno, saundtrek tog filma bio je džez. U jezivoj nemaštini, rađao se novi optimizam: još su se nosile drvene cipele, ali su plesne škole bile pune. U prestonici sa oko 250.000 stanovnika, svirali su orkestri 'Utjesov' i 'Strna', a u novootvorenu Američku čitaonicu polako su počele da stižu džez ploče. Međutim, Komunistička partija, koja je preuzela apsolutnu vlast, na džez je gledala kao na 'kapitalističku propagandu'. Na primer, 1947. godine Milovan Đilas, jedan od najmoćnijih ljudi u državi, pisao je ovako: 'Amerika je naš zakleti neprijatelj, a džez, kao njegov produkt, takođe.' Uz to, džez muzičari teško su, ili nikako, dobijali pasoš kada je trebalo da putuju u inostranstvo", piše Ivačković.

ULAZAK rokenrola u srca i uši jugoslovenske, a posebno srpske publike na najbolji način je pripremio Đorđe Marjanović, koji po mnogim muzičkim, scenskim i društvenim elementima može da se smatra pretečom rokenrola.

"On je imao publiku lojalnu do fanatizma: na njegovim koncertima prvi put u Jugoslaviji viđena je histerija, a pošta mu je stizala u džakovima. Njegove obožavateljke ovako su pisale: 'Volimo ga više od oca i majke.' Ili ovako: 'Našu decu ćemo vaspitavati u đokističkom duhu, jer smatramo da treba prenositi ljubav za Đorđem sa kolena na koleno. 'Đorđe je na koncerte ('priredbe') uveo rokenrol ikonografiju: skidao je mikrofon sa stalka, skakao i valjao se po pozornici, svlačio sako i bacao ga u publiku. Reći da je to činio prvi u Jugoslaviji bilo bi nepotpuno i nepravedno; puna istina glasi da je Marjanović sve ovo radio čitave četiri godine pre Mika Džegera i devet godina pre Džima Morisona", smatra Ivačković.