Rokenrol iza gvozdene zavese

KLAVIJATURISTA "Elipsi", pobedničkog benda sa Gitarijade i kasnije jedan od najuspešnijih filmskih kompozitora, Zoran Simjanović, u knjizi "Kako sam postao (i prestao da budem) roker" seća se epizode kada je ta grupa svirala u Bugarskoj na "Festivalu mira". Bila je to 1968. godina, a događaj je zamišljen kao veliki festival "naprednih", levičarskih zemalja i partija. "Elipse", kao predstavnici Jugoslavije odmah su okupirale pažnju omladine iz istočne Evrope koja se okupila u Bugarskoj.

NA glavnom događaju nastupali su na velikoj bini u parku u centru grada zajedno sa "Mladim levima" iz Ljubljane. Svirali su bukvalno zajedno - svi skupa na bini sa dupliranim instrumentima. Publika je u početku bila zbunjena, ali su se ubrzo opustili i počeli da pljeskaju u ritmu.

- Odjednom, neko komešanje i mi vidimo kako bini prilazi ogromna grupa policajaca sa konjima i psima - seća se Simjanović. - Ništa nisu gledali, samo su "ubijali" od batina. Mi prestanemo da sviramo i gledamo, pokušavamo da ih zaustavimo, ali ne vredi. Kao vuci su se bacili na onu decu. Jedna mala plavušica u prvom redu sedi i gleda nas i odjednom, udarac pendrekom po glavi.

OVAJ događaj, iako ekstreman, zgodna je ilustracija represije kojom su zemlje Istočnog bloka pokušavale da uguše rokenrol. Suočene sa novom muzikom koju nisu razumeli, ali su je shvatali kao virus podmetnut od dekadentnog Zapada, većina država iza "gvozdene zavese" oslonila se na zabrane, pritiske i progone. Neki su, kao što smo već pisali, pokušali da "podvale" izmišljanjem svojih verzija moderne muzike i plesa, koje se, treba li reći, nisu primile.

STRAH i neprijateljstvo koje su komunistički režimi gajili prema rokenrolu ne iznenađuje. S jedne strane, osnovna vrednost rokenrola bila je sloboda, što je nešto što totalitarne istočnoevropske države nisu bile spremne da tolerišu. S druge strane, NATO stratezi takođe su prepoznali subverzivni potencijal rok muzike i nastojali su da ga iskoriste kao oružje protiv komunističkih režima. Njihova logika je bila jednostavna - što više rokenrola, to manje Marksa.

"GVOZDENA zavesa", ipak, bila je suviše porozna da bi sprečila prodor rokenrola (izuzetak je Albanija koja je u to vreme bila najzatvorenija država sveta). Jedan od trojanskih konja bili su upravo festivali poput ovog koji smo opisali na kojima su mladi iz liberalnijih zemalja širili virus rokenrola među vršnjacima koji žive pod rigoroznijim režimima poput sovjetskog ili istočnonemačkog.

Upravo to se dogodilo i u Moskvi 1957. godine. Tamošnji režim želeo je da čitavom svetu demonstrira koliko se promenio SSSR posle Staljinove smrti, pa su se prihvatili organizacije Šestog svetskog festivala omladine i studenata. Ono što se desilo nisu očekivali. Kako piše Radina Vučetić u knjizi "Koka-kola socijalizam" - desetine hiljada sovjetskih omladinaca zauvek su postale inficirane zapadnim tekovinama masovne kulture, džinsom, džezom, bugi-vugijem, rokenrolom, bitničkom poezijom, modernom umetnošću, ali i slobodom govora.

UBRZO na ulicama su se pojavili "bitnici" čije su uniforme bile džins i patike, a "himna" - rokenrol. Pošto ih je uzdrmao prvi udar rokenrola, cenzore i odane partijce u Sovjetskom Savezu šokirala je pojava "bitlmanije" koja je polovinom šezdesetih godina zahvatila i njihovu omladinu. Za tamošnje rokere paralela samizdat knjigama disidenata bile su "ploče na rebrima". Reč je o gramofonskim pločama koje su u zemlju stizale ilegalno, a potom se isto tako nezakonito umnožavale i preštampavale na - rendgenskim snimcima.

PRITISAK je bio neizdrživ i vlast je morala da, s vremena na vreme, otvara ventile. Tako je u Sovjetskom Savezu, tačnije u Rigi, 1961. godine formiran prvi rok bend - "Osvetnici", na čijem repertoaru su bile pesme Elvisa Prislija, Bila Hejlija i Litl Ričarda. Slično kao njihovi vršnjaci svirali su na "sam svoj majstor" gitarama. Tek dve godine kasnije osnovani su "Juniori" u Estoniji, a Lenjingrad i Moskva su na prve bendove morali da sačekaju do polovine šezdesetih. Tada počinju da se otvaraju i prvi "bit" klubovi, na šta vlasti odgovaraju zabranama i zatvaranjem. Uskoro će država pokušati da uspostavi monopol i nad rokenrolom tako što će početi da sama osniva grupe koje su izvodile pesme podobnih sovjetskih kompozitora.

ISTOČNA Nemačka pokušavala je da uspostavi kontrolu uvođenjem kvota, odnosno propisivanjem procentualnog ograničenja za puštanje zapadne u odnosu na muziku sa istoka. Išli su i dotle da su uveli poseban sektor u ministarstvu kulture za nadgledanje rokenrola. Situacija je ipak bila promenljiva, bilo je perioda popuštanja i zatezanja, pa se dešavalo da jedne godine legalno bude objavljen album "Bitlsa", a da nešto kasnije rokenrol bude zvanično zabranjen. Godine 1965. godine čak su organizovane i velike demonstracije protiv muzičkih zabrana na kojima je učestvovalo 25.000 ljudi, ali je sve završeno hapšenjem i zatvaranjem organizatora.

U ALBANIJI, rok muzika je ostala zabranjena sve do 1989. godine. Prvi značajniji bendovi pojavili su se tek devedesetih, a rokenrol na albanskom se zapravo prvi put čuo u Jugoslaviji.

Nešto veće rokenrol slobode, prema pisanju Radine Vučetić, imale su Poljska i Mađarska. Prvi bendovi u Mađarskoj bili su Illes, Metro i Omega. Vlast nije blagonaklono gledala na njih, ali nisu ih ni proganjali. Sve do kraja šezdesetih godina kada je SSSR odlučio da povrati kontrolu, a rokenrol pao kao jedna od žrtava tog zatezanja. Bendu Illes tada su zabranili da snima ploče i nastupa.

U ČEHOSLOVAČKOJ je rokerima dobro krenulo. Čak su se i u školi učile pesme "Bitlsa", "Šedouza", Bila Hejlija i Elvisa Prislija, a 1966. godine pred čehoslovačkom publikom nastupio je Pol Enka. Sve to je prekinuto nakon što su Sovjeti umarširali 1968. godine i uveli upravu "gvozdenom pesnicom". Zanimljiv je, u svetlu ponekad i preteranih priča o neprobojnoj cenzuri iza "gvozdene zavese", podatak da su "Rolingstonsi" svirali u glavnom gradu Poljske 1967. godine. Tek devet godina kasnije svirali su u Jugoslaviji, u Zagrebu. Beograd ih je čekao sve do 2007. godine.