Očevi rokenrola odlaze u istoriju

RIFOVI rokenrola, afirmisani na prvoj beogradskoj "Gitarijadi" 1966. godine, bez prekida su odjekivali Jugoslavijom pune dve decenije. Na talasu energije prvih rok bendova pedesetih i šezdesetih, osnovano je na stotine domaćih muzičkih grupa koje su sve do pojave novog talasa davale dominantni ton alternativnoj, pa i zvaničnoj, kulturnoj sceni. Muzika se, međutim, ubrzano menjala, bendovi su se smenjivali, žanrovi prestizali jedni druge, ali duh pobune i umetničkog eksperimenta nije gubio na značaju.

IZ KORENA zasađenog pre tačno pola veka na koncertima "Silueta", "Zlatnih dečaka", "Elipsi", "Crnih bisera" i drugih nikao je šaroliki muzički svet koji je obeležio sedamdesete godine u Beogradu i drugim gradovima. Pokazaće se da je era domaćeg rokenrola bila i prirodna uvertira za eksploziju panka i alternativne energije koja je stigla deceniju kasnije. Učesnici prve "Gitarijade", održane na Beogradskom sajmu, koju su organizovale "Večernje novosti", stekli su, tako, pravo da se smatraju očevima rokenrola u Jugoslaviji.

VEĆINA prvih grupa rođenih u Beogradu ugašena je tokom iste decenije u kojoj je i stvorena. One su bile izraz težnje za promenom dotadašnjeg poimanja muzike i zabave, pod snažnim uticajem Zapada. Međutim, tokom sledećih desetak godina promenila se muzika, ali su se promenili i Jugoslavija i svet. Granice su otvorene, inostranstvo se primaklo nadohvat ruke. Stigli su vrhunski instrumenti, oprema, garderoba, najaktuelnije ploče, a prvobitne sumnje i osporavanja gotovo da su nestali. Rokenrol je prestao da bude čudo i oruđe kapitalističke propagande, a i deca prvih rokera vaspitavana su u istom duhu.

SCENA, međutim, više nije bila ista. Sa nje su postepeno sišli svi bendovi koji su se čvrsto držali početaka rokenrola. Kulminacijom rata u Vijetnamu, novom fazom Hladnog rata, razvojem tehnologije i medija, Amerikom i Evropom brzo se raširio hipi pokret, s kojim su stigli potpuno nova filozofija, ikonografija, moda i muzički ukus. Dogodila se i buna nove generacije 1968, odjeknulo je ime Če Gevare, a reč "revolucija" dobila je potpuno novo značenje.

MUZIKA "Šedousa", "Mankiza", Elvisa Prislija ili Litl Ričarda novoj generaciji zbog svega toga postala je jednostavna, stilski i suštinski tesna. Ni "Bitlsi" niti "Rolingstonsi" nisu bili isti kao na početku. Svetski tokovi doneli su nešto sasvim novo - energične i rokerski raskošne grupe "Led cepelin", "Blek sabat" i "Dip parpl", kao i Alisa Kupera, Dženis Džoplin i "mađioničara" Dejvida Bouvija.

U JUGOSLAVIJI je početkom i sredinom sedamdesetih na delu bila smena muzičke generacije. "Elipse", "Iskre", "Zlatni dečaci", "Siluete", transferom ljudi i ideja, postali su "Indeksi", "Korni grupa", "Džentlmeni", "Pop mašina"... Bazično rokanje i rolanje klizilo je ka, kako se tada govorilo, progresivnoj muzici i hard roku. Da je evolucija rokenrola neminovna, bilo je jasno već krajem šezdesetih godina, kada je dobar deo bendova, poput pobednika prve "Gitarijade" - "Elipsi", elemente bluza, džeza ili kantrija počeo da zamenjuje soulom ili fankom.

SVAKA nova generacija ima isti zadatak - da u svoju sredinu donese nešto novo. Zato su se ovim prostorom raširili muzika i imidž "Led cepelina". Ta vrsta estetike kod mladih je poprimila tolike razmere da je čovek u svakom, čak i manjem mestu u Srbiji mogao da sretne po najmanje jednog Džimija Pejdža ili Roberta Planta. Njegova kosa, hod, stav tela - to se tada strašno primilo - setio se ranih sedamdesetih rok novinar i voditelj antologijskih radio-emisija Žikica Simić.

ROKENROL veterani složiće se da je rok uže s mnogo čvorova. Svaki sledeći se vezuje na prethodni, bez koga njegovo postojanje nije moguće. U Jugoslaviji je tih godina na delu bio još jedan fenomen - paralelan rad muzičara koji su po stilu i žanru pripadali potpuno različitim generacijama. Mile Lojpur je u baštama beogradskih kafana i dalje prašio rifove Litl Ričarda ili Fetsa Domina kada su koncertne prostore uveliko punili potpuno drugačiji "Korni grupa", "Laboratorija zvuka", "Buldožer", pa i "Bijelo dugme". Đorđe Marjanović, već etablirana pop zvezda, doživljavao je vrhunac svoje slave, a Jugoslavija je polako upoznavala virtuoznost kragujevačkog gitariste Radomira Mihajlovića Točka.

SEDAMDESETE godine su epoha mirnijeg razvoja rokenrola, ali i mogobrojnih muzičkih eksperimenata kojima su novi bendovi težili razlikovanju od svojih uveliko poznatih prethodnika. Pod uticajem Boba Dilana, Donovana i Sajmona i Garfankela, ili Lenarda Koena, pojavljuje se niz akustičkih sastava u kojima su glavnu reč neretko vodili ženski vokali. To je bilo nešto sasvim drugačije u odnosu na bučnu "eleketričarsku" muziku sviranu svega nešto više od decenije ranije.

NA MUZIČKOM nebu Jugoslavije pojavljuje se niz ličnosti koje će trasirati dalji put domaćeg rokenrola i koje i danas diriguju ovdašnjom scenom. I dok je uporni Zoran Miščević s različitim postavama "Silueta" pokušavao da ovom bendu vrati nekadašnji sjaj, neminovno klizeći ka muzičkoj margini, afirmišu se neke drugačije grupe i muzičke ličnosti. Pojavljuje se i niz talentovanih, svežih i originalnih ličnosti, poput Dušana Prelevića Preleta, Olivera Mandića, Josipe Lisac, Zlatka Manojlovića, Bore Đorđevića, Gorana Bregovića...

GENERACIJA koja je nasledila pionire rokenrola otvoriće vrata Jugoslavije nekoj sasvim novoj deci. Pod uticajem panka, londonske scene i globalnih gibanja u Evropi, silovito, maštovito i na novi, dotad neviđen način, Jugoslaviju će zapljusnuti bujica kreativnosti kasnije jednostavno nazvana - novi talas. Nova energija okupiće drugi i poslednji put celu generaciju tadašnje države i krenuće u obračun s dotadašnjim kulturnim i etičkim vrednostima, afirmišući potpuno novi obrazac muzike, zabave i kulture uopšte.

Sedamdesete su još trajale, a pred vratima su već stajali "Pankrti", "Film", "Pekinška patka", "Prljavo kazalište", "Haustor"...

PREMIJERA "KOSE" U BEOGRADU

Da se svet muzički nepovratno menja bilo je jasno već 1968. godine, kada je u Beogradu održana premijera legendarnog mjuzikla "Kosa". Originalni komad su Mira Trailović i Zoran Ratković gledali na Brodveju, odakle su doneli ideju da ga, u adaptaciji Bore Ćosića, postave u Ateljeu 212.

Ansambl je okupljao pedesetak učesnika, među kojima su bili i Dragan Nikolić, Miša Janketić, Branko Milićević Kockica, Mirjana Peić, Seka Sablić i Nada Blam. Glavne solo numere izvodio je Dušan Prelević.

Beogradska premijera bila je održana 23. maja 1969, a kritika je visoko ocenila tu predstavu. Bilo je to prvo izvođenje posle praizvedbe na Brodveju i postavke na Vest Endu u Londonu.

Zapamćeno je i da su glumci čuvenu numeru "Daj nam sunca" pevali - bez odeće. Bila je to, kažu, prva golotinja na pozorišnim scenama bivše Jugoslavije. Fotografija Broza sa beogradskim "plemenom" obišla je svet. Svojevrsna zanimljivost je i činjenica da je Atelje 212 tada odbio da gostuje sa "Kosom" u Trstu jer su Italijani tražili da je cenzurišu.