Niko neće stvaranje Velike Bugarske

OVAJ feljton je priča o ljudima koji su, u većoj ili manjoj meri, uticali ili pokušali da utiču na društvena zbivanja oko sebe, odnosno na ono što se naziva tokom istorije. Sa sudbinama pojedinih ličnosti prikazane su i prilike u kojima su živeli i okolnosti u kojima su radili. Pojedinac i istorija. Sjaj i beda ljudske sudbine i njegovih dela viđenih u svetlu prolaznog vremena. Vreme diplomatskog uzdizanja i pobeda i vreme neminovnih, neizbežnih nedaća i poraza. Vreme sjaja i vreme tame.

BERLINSKI kongres je predstavljao završnu scenu "Velike istočne krize", koja je godinama tokom osme decenije veka zaokupljala pažnju evropskih diplomatskih kancelarija i više puta zapretila da dovede do opšteg rata između velikih sila - sličnog onom Krimskom. Nakon što je turska vojska poražena u Rusko-turskom ratu (1877) u kome su učestvovale i Srbija i Crna Gora, Rusija je u San Stefanu - mestu blizu Carigrada - zaključila marta 1878. godine mirovni "predugovor" s Portom. Ovim ugovorom, koji nikada nije postao više od nacrta, Turska bi bila skoro potpuno izbrisana s Balkana.

Najavom stvaranja "Velike Bugarske" pod ruskim protektoratom - velike balkanske države koja je trebalo da se prostire od Ohrida do Crnog mora i Egeja (površine od ukupno od 163.000 kvm2, što je bilo četiri puta više od tadašnje Srbije) - uzbuna po evropskim prestonicama, a posebno u Londonu, dostigla je vrhunac. Kako je srpskom agentu u Beču rekao jedan austrijski diplomata: "Ne obazirući se ni na ugovore, ni na naročita svoja obećanja, ni na okolnosti, Rusija je najedamput stvorila na istoku stanje stvari koje nikome u Evropi ne godi... Zato će posle ovako smelog žarenja, doći užasan pljusak." Zaista, nakon San Stefana je sledio "pljusak" iz Evrope koji će "razvodniti" ruske ratne uspehe.

IMAJUĆI u vidu da se Sanstefanskim ugovorom menjalo stanje Otomanske imperije koje je Pariskim ugovorom (1856) dogovorilo šest sila (Britanija, Austrija, Rusija, Pruska, Italija i Francuska) - to je novi mirovni ugovor s Turskom mogao biti sklopljen samo uz saglasnost tih istih država. Alternativa je bio rat sa evropskim silama, u što se vojno i finansijski iscrpljena Rusija nije mogla upustiti. Osim Rusa, Bugara i Crne Gore, niko nije bio zadovoljan Sanstefanskim ugovorom: Austrija je smatrala da je Rusija prekršila njihove ranije tajne dogovore iz Rajštata i Budimpešte o podeli interesnih oblasti na Balkanu; Englezi su već videli Ruse u Carigradu i na Dardanelima, što je za njih predstavljalo casus belli, pa su ka Carigradu hitno uputili svoju flotu; nemački kancelar Bizmark, iako nezainteresovan za Balkan, nezadovoljno je pratio raspad njegovih napora da se postigne evropska ravnoteža putem "Trojcarskog saveza".

POSEBNO su bile ogorčene ruske saveznice u ratu s Turskom koje nisu ni konsultovane o sadržini rusko-turskog sporazuma. Jedino je Crna Gora uglavnom dobila ono čemu se nadala. Rumunija je gubila Besarabiju, za račun Rusije. Kada je reč o Srbiji, u sporazumu o primirju između Rusije i Turske pisalo je da će samo doći do "ispravke granica", a ne do teritorijalnog proširenja Srbije, kako je to Rusija predvidela za Crnu Goru, pa donekle i za Rumuniju. Srpski planovi o širenju na "Staru Srbiju" (Makedonija, Novopazarski sandžak i Kosovski vilajet) pretvorili su se u puste snove. U jednom momentu rusko-turskih pregovora, osim Pirota, Vranja i Trna, došao je u pitanje čak i posed Niša. Uznemireni knez Milan je uputio hitno poslanstvo u ruski štab i pismo pregovaračima: "Ako bi se ostvarilo pripajanje Niša Bugarskoj, ja bih time bio veoma bolno povređen, a sa mnom srpski narod duboko unesrećen." Usmeno je poručio da Srbija može napustiti Niš samo ako bude isterana silom. Sanstefanskim privremenim ugovorom Srbija je ipak trebalo da dobije Niš i Leskovac i da se proširi za oko 150 kvm2. Međutim, istovremeno je trebalo da izgubi teritoriju koju je već zauzela njena vojska i na kojoj su većinom živeli Srbi. Srpski poslanik u Petrogradu je u ruskom Ministarstvu inostranih poslova dobio ovako obrazloženje: "Prvo dolaze na red interesi Rusije, zatim Bugarske, pa tek onda Srbije. Kada bi se imalo popuštati (u pregovorima), popuštalo bi se najpre od srpskih interesa, jer su bugarski interesi istovetni s ruskim." U mesta koja su trebala pripasti Bugarskoj su ušli Vranje i Pirot. Čak je i mala Crna Gora dobijala više od Srbije - oko 200 kvm2 teritorije.

OD MARTA do jula 1878. godine, tj. od potpisivanja Sanstefanskog preliminarnog ugovora pa do završetka Berlinskog konresa, trajala je dugotrajna diplomatska bitka kako bi Srbija konsolidovala bar svoje vojne pobede, ako već očito nije mogla da ostvari dalekosežnije ciljeve, poput zadobijanja cele Stare Srbije ili posedanja Bosne i Hercegovine. Ova borba, koju su vodili knez Milan, njegov ministar spoljnih poslova Jovan Ristić, uz srpske agente i predstavnike u Beču, Petrogradu, Rimu i drugde, odvijala se u okviru mnogo šire i važnije diplomatske igre između velikih sila, a posebno između Rusije, Britanije i Austrougarske. Britanski premijer Dizraeli je pomalo literarno opisivao kraljici Viktoriji: "Diplomatija istočnog pitanja je pravo oličenje demonskog. Scena se neprekidno menja, od Moskve do Carigrada, Bukurešta i Beča, i tu ima onoliko svilenih, zavereničkih niti, koliko i prestonica."

ENGLESKA i Austrija su nastojale da se što više revidira teritorija "sanstefanske Bugarske". Austrija je u prvom redu želela da oblast ruskog uticaja potisne što više prema istoku Balkana, da okupira Bosnu i Hercegovinu, kao i da spreči fizičko spajanje teritorija Srbije i Crne Gore, odnosno da blokira širenje Srbije ka jugozapadu (Novi Pazar) i izlazak Crne Gore (pa time i Srbije) na more (Bar). Pri tome, Austrija je želela i da za sebe zadrži otvoren put za njen eventualni prodor ka jugoistoku - prema Solunu. Prvenstveni cilj Velike Britanije je bio da Rusija (tj. Bugarska) ostane što udaljenija od Carigrada i Dardanelskog moreuza, što je podrazumevalo da Bugarske granice budu što severnije od Egejskog mora. Intenzivni kontakti i pregovori na liniji Petrograd-Beč-London, uz posredovanje Berlina, doveli su na kraju do smanjenja ratne napetosti i do postizanja određenih načelnih dogovora, što je otvorilo put da kancelar Bizmark sazove kongres u Berlinu (juna 1878).

RUSIJA OKREĆE LEĐA SRBIJI

U SVOJIM "Uspomenama balkanskog diplomate" Čedomilj Mijatović opisuje "zapanjenost Srba" kada su čuli za uslove mira u San Stefanu. Srbija se našla u neobičnoj situaciji: njena velika ratna saveznica i istorijski zaštitnik - Rusija - kao da joj je okrenula leđa. Austrijski konzul u Beogradu (Vrede) pisao je svom šefu grofu Andrašiju u Beč: "Srbija koja je isticanjem znamenja 1876. u stvari pokrenula orijentalno pitanje, oseća se duboko poniženom što umesto nje Bugarska ubira plodove njenog dela i čak preuzima vođstvo među Slovenima na Balkanu... Srbija potisnuta u pozadinu mora se sada ponovo brinuti za svoj opstanak... Čini mi se da su iskustva do kojih je upravo došla potpuno izlečila Srbiju od dosadašnjeg slepog praćenja ruske politike..."