Put za Berlin je vodio preko Beča

SRBIJA je iz raznih razloga bila u nepovoljnom položaju kod velikih sila koje su bile najzainteresovanije za ishod rata. Turski pregovarači su posebno bili ogorčeni na Srbiju - sultanovog vazala - koji je neizazvan započeo dva rata (1876. i 1877) protiv svog "suverena". "Nečasna i izdajnička" Srbija bila je posredan krivac za tursko-ruski rat, pa time i za turski poraz. Saveznička Rusija je smatrala da je Srbija prvi rat (1876) pokrenula bez saglasnosti Petrograda, a da je u drugi rat (1877) ušla prekasno, kalkulišući, onda kada je Turska već bila na kolenima. Pogodivši se ranije za podelu uticaja na Balkanu sa Austrijom po liniji istok-zapad, Rusija je nastojala da za sebe (tj. za Bugarsku) zadrži što veći istočni deo poluostrva, u koji Srbija nije spadala. Austrija, tradicionalno nepoverljiva prema Srbiji, mogla je samo da konstatuje da je Beograd od 1876. do 1878. godine vodio ratnu politiku o kojoj je slabo ili nikako obaveštavao Beč. "Vlada srpska nije nikada tražila saveta", rekao je austrougarski ministar spoljnih poslova Andraši Jovanu Ristiću, "pa bi pravo bilo da joj se ostavi da sama i posledice snosi". Što se tiče Engleske, ona se, kao i često u ranijim prilikama, pokazala potpuno nezainteresovana za srpske interese, slično Nemačkoj.

U JEDNOM pismu svojoj kraljici britanski premijer Dizraeli (lord Bikonfild) preneo je komentar kancelara Bizmarka u vezi s predstojećim kongresom: "Mnogo dana biće utrošeno na takvim beznačajnim pitanjima kao što su luka Bar... granice Crne Gore i Srbije i mesta za koja se nikada nije čulo do ovog rata." Jovan Ristić je teškoće Srbije s pregovaračima na Berlinskom kongresu ovako obrazložio: "Ni koja druga državica istočna nije imala da se bori s tako jakim i isprepletanim preprekama kao mi. Dokle su interesi grčki dolazili u sukob samo s turskima, rumunski samo s ruskima, crnogorski s turskima i austrijskima - naši su se interesi sukobljavali i s turskima, i s austrijskima, i s ruskima (tj. bugarskim)..."

Ostavljena od Rusa sama sebi, Srbija je bila prinuđena da se okrene Austrougarskoj. "Bilo je najbolnije za g. Ristića da to učini, s obzirom da je bio dobro poznat ne samo po svom rusofilstvu, već i po austrofobiji, deleći u tom smislu osećanje svakog prosečnog Srbina." (Č. Mijatović)

RISTIĆ, pre nego što će krenuti u Berlin, uputio se za Beč, gde se odmah sastao s grofom Andrašijem, kome je predao pismo kneza Milana. Knez je tražio austrijsku podršku za srpske zahteve, ističući svoju "živu želju da očuva neokrnjen blagonaklon stav susedne Monarhije", što će biti preduslov za "zajedništvo interesa koji nastaju iz dobrog susedstva". Ovo će biti osnova za buduću proaustrijsku politiku kneza Milana. Andraši i Ristić su se saglasili o podršci Austrougarske Srbiji, pod određenim uslovima. Andraši je podržao nezavisnost Srbije, ali ne i posebne međunarodne garantije za tu nezavisnost kako je to Ristić tražio (i kakve je Srbija ranije uživala kao autonomna kneževina).

U POGLEDU proširenja granica Srbije, ona je morala da se odrekne zahteva za širenje ka jugozapadu, odnosno ka Novom Pazaru i Crnoj Gori. Zauzvrat, Andraši je obećao podršku za jug i jugoistok, tj. u pogledu dobijanja Vranja, Pirota i Trna. Ovo je uslovio sklapanjem bilateralnih sporazuma Srbije sa Habzburškom carevinom o trgovini, o izgradnji i eksploataciji železnice kroz Srbiju i o regulaciji Đerdapa. Razgovore sa Andrašijem Ristić je ovako rezimirao: "Stanje stvari... ovo je: ako pristanemo na predloge Austrougarske, imamo potporu susedne monarhije sa izgledima na teritorijalno uvećanje i preko granica Sv. Stefanskih preliminarija (tj. Sanstefanskog ugovora); ne pristanemo li, onda sve dolazi u pitanje, pa i same granice sanstefanske s Nišom."

NIJE, međutim, srpskim političarima, naviklim na oslanjanje na Rusiju i na podozrivost prema Austriji, čije su neprijateljske zadnje namere osećali, bilo lako da preko noći okrenu pravac srpske spoljne politike. Srpska vlada iz Beograda je poručivala Ristiću: "Bojimo se da to uvećanje (Srbije) bude pokriveno teretom (prema Austriji)... bojimo se od austro-ugarske intabulacije (tj. hipoteke) nad Srbijom... da ste u toku zebnji i sumnji koje nas obuzimlju." Srpska vlada nije sasvim grešila u svojim dugoročnijim procenama. Austrijski konzul u Beogradu je govorio da bi buduća "slovenska politika" Austrije podrazumevala u perspektivi i priključenje Srbije bečkoj carevini.

JOVAN Ristić se tako uputio u Berlin s "pomešanim osećanjima" strepnje i nade. Ali on je bio čovek koji je čvrsto, obema nogama, stojao na zemlji i koji se nije lako prepuštao emocijama ili sumnjama. Znao je da ga u politici približavanja Austriji potpuno podržava knez Milan. U vremenu najveće neizvesnosti i teških međunarodnih prepreka Srbija je imala pravog čoveka na pravom mestu. Iza Ristića su bili bogato iskustvo i duga državnička karijera. Rođen 1831. godine u siromašnoj porodici, Jovan Ristić je tokom školovanja pokazao impresivnu inteligenciju i talenat. Stoga je od države dobio stipendiju za studije u Nemačkoj i Francuskoj. Nakon povratka u zemlju, postao je pomoćnik Ilije Garašanina, da bi zatim, u tridesetoj godini (1861), bio upućen za kapućehaju u Carigrad. Taj položaj se u to vreme računao kao jedan od najviših u državnoj službi. Sve do kraja 1867. godine Ristić je u Carigradu prvenstveno vodio pregovore o "gradskom pitanju" (tj. napuštanju srpskih tvrđava od strane Turaka). Njegovoj veštini se pripisivalo da je Porta najzad pristala na povlačenje posada iz Srbije, što mu je u jednom pismu priznao i knez Mihailo.

NAKON ubistva kneza Mihaila (1868), Ristić postaje član namesničkog veća i jedan od najmoćnijih ljudi u državi. Posle punoletstva kneza Milana (1872) bio je više puta predsednik vlade, kao i ministar spoljnih poslova. Na tom mestu je dočekao srpsko-turske ratove, a zatim i Berlinski kongres. S. Jovanović je dao fizički portret Jovana Ristića, čoveka koji nije bio lak za svoju okolinu i saradnike: "Crte lica imao je krupne i tvrde, izraz sumoran i naduven, pogled hladan i nepomičan. U ponašanju je bio studen, govoreći lagano, reč po reč, glasom bez zvuka, nalik na šapat... On je napravio sebi jednu diplomatsku glavu sa zulovima i ukrštenim brkovima Drugoga carstva, i sa velikim bakenbardima... koji su mu kao ugljen padali čak na ramena. Nauvek jednako obučen, redengot i cilindar, on pred svet nije izlazio drukčije nego u toj svečanoj crnini."