Svetski mir ugrožen zbog Grdelice

KONGRES je otvoren 13. juna 1878. godine u balskoj dvorani palate kancelara Bizmarka. Međutim, predstavnici malih zemalja, o čijoj će se "koži", tj. o državnom statusu i granicama, najviše raspravljati na kongresu, nisu imali pravo učešća na skupu, na kom je formalno učestvovalo, uz Tursku, samo šest velikih sila. Ristić je gorko zabeležio da "pri otvaranju Kongresa mi (tj. male zemlje) nismo pozvani na dvorski ručak zajedno sa članovima Kongresa, no docnije, za sebe." Možda se tada mogao prisetiti prote Mateje Nenadovića koji nije dobio nikakav ručak tokom Bečkog kongresa 1815, dok je danima strpljivo iščekivao po predvorjima bečkih dvoraca neku od "ekselencija" da se vrate sa sastanka ili s bala.

RISTIĆ je zbivanja na kongresu uglavnom pratio iz kuloara i u susretima s pojedinim delegacijama. On je obilazio pojedine delegate velikih sila, savetovao se, iznosio srpske zahteve i najviše pregovarao s predstavnicima Austrougarske, Rusije i Francuske. Njegovom zahtevu da bude saslušan na plenarnoj sednici kongresa, i pored podrške Rusije, ipak nije udovoljeno. S druge strane, Rumunija i Grčka uspele su da se obrate kongresu, što je ukazivalo na izvesnu "antislovensku" (tačnije: antirusku) pristrasnost većine sila učesnica, pa i predsednika Kongresa - Bizmarka. Ristić je 24. juna uputio Kongresu "memoar" u kome je izneo osnovne zahteve Srbije u pogledu nezavisnosti i novih granica, ističući: "Dokle god se povoljno ne reši Srpsko pitanje, iz njega će poticati teške nezgode, ono će ostati ključ Istočnog pitanja... Srpsko pitanje ne može nikada uginuti, opšti interes kategorički zahteva da se to pitanje jedanput reguliše."

KANCELAR Bizmark je vodio kongres energično i nastojeći da što više istakne svoju ulogu arbitra, baveći se u prvom redu dogovorom Rusije s Velikom Britanijom, a zatim Rusije sa Austrougarskom. Ristić duhovito svedoči: "Po svemu što sam o predsedniku kongreskom čuo (tj. o Bizmarku), ja ga zamišljam kao da na kongresu drži bič u ruci." Kada je u jednom momentu britanska delegacija, na čelu s Dizraelijem zapretila da će napustiti Kongres, poručivši i specijalni voz za povratak, ukoliko Rusija ne prihvati njene zahteve oko granica Turske i Bugarske, Bizmark je odigrao ključnu ulogu da se izbegne neuspeh. Pozvao je Dizraelija na privatnu večeru. "Posle večere povukli smo se u drugu sobu, gde je on (Bizmark) zapalio cigaru, a i ja sam sledio njegov primer. Verujem da sam time zadao poslednji udarac svom narušenom zdravlju, ali osetio sam da je to bilo apsolutno neophodno. Zatim smo sat i po vodili najzanimljiviji, potpuno politički razgovor. Ubedio sam ga da ultimatum (Engleske) nije lažan i pre nego što sam otišao u krevet, imao sam zadovoljstvo da saznam da se Petrograd predao." (Dizraeli)

Rusija je popuštala pred otvorenim ili prikrivenom pritiskom ostatka "Evrope". Ali da bi Srbija iz ovog stekla neku korist za svoje pogranične zahteve, trebala joj je čvrsta podrška grofa Andrašija. Da bi ovo osigurao, Ristić je u Berlinu 8. jula zaključio sa Andrašijem konvenciju kojom su regulisana pitanja izgradnje železnice kroz Srbiju, zaključenje trgovinskog sporazuma, kao i regulisanja Đerdapa.

SRPSKO pitanje je prvi put pomenuto na plenarnoj sednici Kongresa 26. juna 1878, kada su turski predstavnici predložili po Srbiju nepovoljna načela za određivanje srpsko-turskih granica. Međutim, poražene Turke je malo ko slušao. Dva dana kasnije, 28. juna, posle tačke o Bosni i Hercegovini, koja je uz uzaludno opiranje Turske predata Austrougarskoj pod okupaciju, počela je rasprava o Srbiji. Srbiji je "priznata nezavisnost", ali uz uslov da uvede verske slobode i ravnopravnost svih religija (u konkretnom slučaju to se odnosilo na Jevreje). Pitanje srpskih granica, međutim, nije raspravljano, nego je upućeno na prethodno razmatranje dvema posebnim komisijama za vojna i strateška pitanja, kao i za granična pitanja. U raspravi na komisijama, na francuski, nemački i italijanski predlog usvojeno je da srpsko-turska granica bude utvrđena po načelu prirodnih granica. Najžešća rasprava se vodila oko Vranja. Englezi su žestoko pomagali Turke, kako bi oni dobili strateški važnu Grdeličku klisuru (severno od Vranja). Francuzi su stali na stranu Srbije, pa su Englezi i Turci bili nadglasani. Zatim je komisija vodila žučnu debatu oko jugoistočne granice Srbije (sa Bugarskom), gde su protivnici srpskih zahteva bili Rusi, tražeći Pirot i Trn za Bugarsku. Ristić je obišao sve delegacije i upoznao ih sa spremnošću Srbije da se u tim okruzima organizuju plebisciti. Rusi, međutim, nisu prihvatili plebiscit. Na komisijama je, kao kompromis, dogovoreno da Pirot pripadne Srbiji a Trn Bugarskoj. Međutim, na plenarnoj sednici (8. jula, pet dana pred zaključenje kongresa), gde se odluke nisu donosile glasanjem nego konsenzusom, Rusi su ponovo zatražili Pirot za Bugarsku, a Englezi Vranje za Tursku. Austrougarska (Andraši) je ostala čvrsto na strani Srbije. Bizmark je, razljućen, besneo: "Zar mir sveta da zavisi od srpskih granica!" Bizmark je uzviknuo da više neće da čuje reč Grdelica, a kamoli da joj potčinjava "mir Evrope". Oba pitanja su onda vraćena komisijama na konačno odlučivanje - glasanjem, u kom je Srbija i u pogledu Pirota (protiv Rusije) i u pogledu Vranja (protiv Britanije i Turske) zadobila podršku većine.

BERLINSKI kongres je završen 13. jula 1878. godine. Velika Britanija i Austrougarska su trijumfovale. "sanstefanska Bugarska" je ostala samo san na papiru. Umesto nje, formirana je severno od planine Balkan, mnogo manja, vazalna Kneževina Bugarska, dok je južno od Balkana stvorena Istočna Rumelija. Makedonija je ostala potpuno pod Turskom, dok je Bosna i Hercegovina, iako i dalje formalno sultanova provincija, bila okupirana od strane Austrougarske. Dizraeli se vratio u London s proglasom: "Obezbedili smo mir i sačuvali čast!" Rusija se osećala poraženom za mirovnim stolom i pored teško stečene pobede nad Turcima. Kongres je posejao klice nepoverenja Rusije prema Nemačkoj, kao i neprijateljstva prema Austrougarskoj. U svojoj pronicljivoj oceni Berlinskog kongresa, Ristić je napisao: "Do sada je bilo u svetu više kongresa. O svakom se zna da je zastupao neko načelo, a znalo se i kakvo načelo. Tako je jedan rukovodio načelom legitimnosti, drugi načelom osvajanja itd. Nu, kakvo je načelo ovaj Berlinski kongres zastupao, teško bi se znalo izraziti, van ako bi se reklo, da se težilo i radilo, da se veliki zadovolje, a mali da se istisnu iz položaja, koji bi bili od važnosti i mogli da smetaju velikima."