Herojsko doba srpskih konzula

U SRBIJI, jedni su kongres smatrali uspehom za Srbiju, drugi teškim porazom za srpski "nacion". Ristić je pisao vladi: "U krugovima kongreskim i u krugovima druge diplomatije vlada uverenje da je Srbija prošla bolje od sviju ovih državica (mislio je na balkanske države). To je ubeđenje s kojim i ja odavde polazim." Ipak, srpsko pitanje, koje je pominjao Ristić u svom "memoaru" kongresu, nije bilo rešeno. Istoričar, političar i savremenik kongresa Stojan Novaković je gorko zabeležio: "Berlinski ugovor, za koji smo mi tolike žrtve podneli, nama nije bio prijateljski. U njemu je srpskom narodu, koji je 1876. godine digao zastavu svog narodnog oslobođenja i ujedinjenja, izrečena strašna kazna; srpski narod je raspolućen; Srbija i Crna Gora odvojene su."

I RISTIĆ i Novaković su bili donekle u pravu. Berlinski kongres je za Srbiju očigledno imao i pozitivne i negativne posledice. Srbija je postala nezavisna, međunarodno priznata država s priznatim i proširenim granicama i povećanim stanovništvom. U tom smislu, 1878. godina predstavlja istorijski datum u novijoj istoriji srpskog naroda - slično 1804. S druge strane, Berlinski kongres je doneo nove nepoznanice i opasnosti. Kako kaže istoričar profesor Mihajlo Vojvodić, s Berlinskim kongresom postalo je očigledno da su na Balkanu nestali ideali međusobnog jedinstva kod tamošnjih naroda i da su zamenjeni šovinizmom i međusobnim trvenjem.

NA BALKANU je stvorena nova država - Bugarska - sa aspiracijama koje su se u Makedoniji sukobljavale sa srpskim. U pitanju granica prema Bugarskoj Berlinski ugovor je bio povoljniji po Srbiju nego Sanstefanski ugovor. S druge strane, u pitanju Bosne i Hercegovine i Novopazarskog sandžaka, bio je nepovoljniji. "Mi smo spaseni od Velike Bugarske, ali zato smo imali Austriju u Bosni." (S. Jovanović) Austrougarska se fizički "ukleštila" između Srbije i Crne Gore i pokazala da postaje glavna suparnica Rusije za dominaciju nad Balkanom. "S formalnim priznanjem nezavisnosti, naša borba za nezavisnost nije bila završena - i posle borbe protiv Turske nas je čekala borba protiv Austrije." (S. Jovanović)

NARODNA skupština Kneževine Srbije je aklamacijom primila proglas kralja Milana da je Srbija postala nezavisna država. Uz zvonjenje zvona sa svih crkava i uz pucanj 101 topa s Kalemegdana - 10. avgusta 1878. godine objavljeno je narodu Srbije da je dobijena državna nezavisnost. Posebnim ukazom proglašen je 2. jul (20. jun) danom uspostavljanja "nezavisnosti i uvećanja Srbije", dok je vladar stekao epitet "Visočanstvo" (umesto dotadašnjeg "Svetlosti"). Karađorđev ustanak je tako posle više od sedam decenija uporne borbe najzad dobio, kako bi rekao Vuk, svoj "pravi svršetak".

KRAJEM XIX veka pažnja srpske diplomatije je u prvom redu bila usmerena na područje koje se u to vreme popularno nazivalo Stara Srbija i koje je obuhvatalo pogranične oblasti Otomanske carevine sa Srbijom: Sandžak, Kosovo i Makedoniju. U novootvorenim konzulatima u Skoplju, Prištini, Bitolju, Solunu srpski konzuli su ulagali napore da prošire uticaj srpske države i da pomognu jačanju narodne svesti i prosvećivanja. U uslovima slabljenja turske države, dezorganizacije uprave i lokalnog bezvlašća, srpski narod, izložen nasilju, posebno na Kosmetu, bio je u sve težoj situaciji. Pojava srpskih konzula i konzulata u Staroj Srbiji donosila je tračak nove nade. "Za razliku od drugih diplomata... srpski konzuli i njihovo osoblje morali su biti sve", napisao je M. Čemerkić, "političari, diplomati, školski i crkveni ljudi, ekonomisti i finansijeri, i kad je trebalo, revolucionari, kuriri i prenosioci oružja s granice, pa i po samom terenu." Zadatak srpskih konzula je manje bila diplomatija u klasičnom smislu, a više organizovanje i delovanje "na terenu", među narodom.

DEJSTVO konzula po Staroj Srbiji predstavljao je herojsko doba srpske diplomatije, kako je to jednom rekao Milan Rakić. Velika većina srpskih konzula, poput Branislava Nušića ili Rakića, bila je krajnje posvećena i predana zadatku borbe za "narodnu stvar". Nikola Popović iz Gračanice ostavio je ovakvo sećanja na prve konzule u Prištini: "Oni behu takvi da se nije moglo odvojiti ko od njih beše veći patriota. Narod su voleli srcem i dušom. Savetovali nas, podučavali, i pred vlašću smelo štitili. U moralnom pogledu pak služili su za primer i ugled. Narod ih je obožavao i svoje oči upirao u njih kao u jarko sunce. To je nas potlačeno roblje krepilo i održavalo. Preko njih smo stvarali ideal prema Majci Srbiji."

NA KOSOVU i u Makedoniji radio je duže naš poznati pisac Branislav Nušić. Rođen u cincarskoj trgovačkoj porodici kao Alkibijad Nuša, Nušić je u osamnaestoj godini "posrbio" ime. Gimnaziju je završio u Smederevu, a Pravni fakultet u Beogradu. Po odluci kralja Milana postavljen 1889. za diplomatskog pisara u "PP odeljenju" Ministarstva inostranih dela. Uskoro je premešten u srpski konzulat u Bitolju, gradu u kome se i oženio. Narednih desetak godina Nušić je proveo po srpskim konzulatima u Makedoniji i Kosovu. Već 1890. godine odlazi u tek otvoreni konzulat u Prištinu, gde je nekoliko meseci pod teškim okolnostima menjao odsutnog Luku Marinkovića, prvog srpskog konzula u Prištini. Nušić je u konzulatu prvo bio "delovođa", a kasnije vicekonzul (od 1893. do 1897).

DEVEDESETIH godina XIX veka Priština je bila "očajna kao mesto za stanovanje, pa čak i kad je neko konzul Srbije" (J. Jovanović). "Blatnjava, sa tesnim i krivudavim sokacima, gde su se ređale kuće od ćerpiča, na izgled sklone padu. Ni najmanji konfor." (J. Čemerkić) "Priština, prostrana, velika ali sumorna. Visoko se nad njom uzdiže veliki broj minareta; kroz nju i po njoj razlivaju se potoci." (B. Nušić)

ŽIVOT u Prištini za diplomate bio je težak i opasan. O uslovima rada Branislav Nušić je jednom ovako izvestio svoje ministarstvo: "Ne izostajem ja još i danas ni iz jednog spiska o ljudima koje treba u Prištini ubiti. Za tri i po godine kako upravljam ovim konzulatom, ja sam već sedam puta osuđen na smrt na njihovim skupovima..." Da pretnje po konzula u Prištini nisu bile prazna priča, pokazalo se kada je konzul Luka Marinković, s kojim je Nušić radio, bio ubijen juna 1890. godine pred ulazom u svoj konzulat. Turske vlasti, koje su dale netačna objašnjenja da je ubistvo izvršeno iz osvete, pronašle su ubicu, koji je prvo osuđen na smrt, ali mu je kasnije kazna preinačena na 15 godina zatvora. Na zahtev srpskih vlasti, sultan je odredio materijalnu nadoknadu porodici Marinkovića. Ipak, i pored stalne opasnosti, konzulat u Prištini nije zatvaran sve do početka Balkanskih ratova (1912).

KONZULATI SU BILI VERA I NADA U SPASENjE

OTVARANjE prvog srpskog konzulata 1889. godine dočekano je s radošću među Srbima starosediocima. "O koliko to beše radostan dan za Srbe na Kosovu", napisao je hroničar života na Kosovu Janićije Popović. "Ali utoliko se i mržnja Turaka povećavala prema svemu srpskom. Oni čak smatrahu da je sramno da jedan đaurin i sa šapkom na glavi bude među njima." Konzulat je za Srbe s Kosova predstavljao "veru, nadu i spasenje" (J. Popović) iako su bili svesni da im konzuli često ne mogu ozbiljnije pomoći pred sporim i apatičnim vlastima i nasuprot agresivnim Albancima.