Borba za granice nove države

PORED četiri najvažnija člana delegacije koji su jedini imali pravo da sudeluju na plenarnim sednicama Mirovne konferencije, šira delegacija SHS brojala je stotinak članova. Određena su i tri takozvana vladina delegata (po jedan Srbin - M. Bošković, Hrvat - J. Smodlaka i Slovenac - O. Ribarž). Uz opunomoćene i vladine delegate, ostale članove delegacije činio je veliki broj stručnjaka zaduženih za pripremu dokumenata i rad u pojedinim komisijama. Oni su, odražavajući raznolikost novostvorene države Južnih Slovena, bili raznovrsnog porekla i profesionalnog i političkog profila: radikali i konzervativaci, vojnici i diplomate, bivši austrougarski poslanici, dalmatinski advokati, crnogorski političari... Među njima nalazila su se poznata imena srpske naučne i političke elite, poput čuvenog geografa Jovana Cvijića, šefa grupe za etnografsko-istorijsku sekciju, profesora prava Slobodana Jovanovića, zaduženog za međunarodno-pravnu sekciju, Jovana M. Žujovića, predsednika Srpske kraljevske akademije, zaduženog za sekciju za štampu, Andrije Radovića, bivšeg predsednika Vlade Crne Gore, generala Petra Pešića, zaduženog za vojnu sekciju, istoričara Stanoja Stanojevića, profesora Pavla Popovića, bivšeg ministra Draškovića, političara Milana Grola i drugih.

Konferencija u Parizu je zvanično otpočela s radom 18. januara 1919. godine. Na Konferenciji su učestvovali predstavnici 27 država - pobednica u ratu i neutralnih država. Na skup, međutim, nisu pozvani ni sovjetska Rusija ni poražena Nemačka niti druge države iz tabora poraženih - Bugarska, Turska, Austrija i Mađarska. Od poraženih se očekivalo da sačekaju dogovore između pobednika i da bez mnogo diskusije potpišu ono što im bude predloženo.

IAKO je Mirovna konferencija počela s radom u plenarnom forumu 27 državnih delegacija i 70 delegata, podeljenih u četiri grupe, ubrzo se pokazalo da se sve važnije odluke donose u uskom komitetu pet velikih sila - pobednica. "Vrhovni savet" Konferencije činili su predsednici i ministri inostranih poslova SAD, Velike Britanije, Francuske, Italije i Japana ("Komitet desetorice"). Imajući u vidu da se japanska delegacija nije posebno zanimala za evropska pitanja, "Komitet desetorice" je u praksi zamenjen "Komitetom četvorice" (predsednik SAD Vilson i predsednici vlada Velike Britanije Lojd Džordž, Francuske Klemanso i Italije Orlando). Međutim, samo tri čoveka - Vilson, Lojd Džordž i Klemanso - koji su se redovno viđali na tajnim neformalnim sastancima - donosili su sve ključne odluke. Ostale države nisu imale pristup njihovim sastancima, osim kada su direktno pozivane da predstave svoje stavove i zahteve pred "desetoricom" ili "četvoricom". Rad oko mnogobrojnih detalja u pregovorima delegiran je brojnim komitetima konferencije kojih je ukupno bilo 52.

DELEGACIJA SHS se teškom mukom izborila da na plenarnim sednicama Konferencije dobije status u drugoj grupi po broju delegata. Međutim, taj rang u praksi značio je malo. Mnogo bitnije je bilo uspostavljanje kontakata sa osobama koje su bile bliske američkom, francuskom ili engleskom šefu delegacije, kao i onima koji su vodili razne ekspertske komisije (poput komisije za granice) i koji su u tom svojstvu predlagali "velikoj trojci" rešenja za pojedina pitanja. "Vrhovni savet rešava u svojim tajnim sednicama sam sva pitanja...", pisao je rezignirani Pašić u Beograd... "Može se reći da delegati malih država ništa ne rešavaju, sem što se, s vremena na vreme, saslušavaju kad su na dnevnom redu pitanja njihovih Država, bez prava da oni donose ikakvu odluku. To je za žaljenje, ali je pravo stanje takvo..." Jedan drugi član srpske delegacije, nezadovoljan odnosom velikih sila prema ostalim učesnicima, nazvao je Mirovnu konferenciju "igrom Velikih i Malih".

NIKOLA Pašić, da se bavio istorijskim komparacijama, mogao je da zaključi da je tretman njegove delegacije ipak bio mnogo bolji u poređenju s položajem njegovih slavnih srpskih prethodnika tokom evropskih kongresa u XIX veku. Sto godina ranije, tokom Bečkog kongresa (1814-1815), Srbija nije ni postojala. Tadašnji predstavnik poraženih srpskih ustanika u Beču, prota Mateja Nenadović, retko je stizao dalje od predvorja bečkih palata gde je ponekad danima svraćao i satima čekao da ga neki vladar ili ministar primi u kratku audijenciju. Tokom Berlinskog kongresa (1878) predsednik srpske vlade Jovan Ristić nije nijednom dobio zvaničan poziv da uđe u glavnu salu i obrati se konferenciji velikih sila. Sve zahteve u ime Srbije podnosio je pisanim putem ili posredno preko delegacija velikih država. Ovaj put, 1919. godine u Parizu, okolnosti za manje države ipak su se popravile: delegacija SHS imala je svoje mesto na plenarnom forumu Konferencije, a starom Pašiću, jednom od političkih veterana Velikog rata, svi su ukazivali posebno poštovanje.

GLAVNI teritorijalni zahtevi za nove granice Kraljevine SHS izneseni su još pre formalnog početka Konferencije i to putem memoranduma i karte koju je general Petar Pešić odneo (9. januara) francuskom načelniku generalštaba maršalu Fošu. Na karti su uneseni jugoslovenski maksimalni ciljevi u odnosu na nerešene granice sa susedima, pri čemu je kombinovano tzv. "strateško načelo" utvrđivanja granice (tj. granica je predlagana na način da to odgovara ciljevima odbrane) s načelom "narodnosti" (granica se utvrđivala prema etničkom sastavu stanovništva).

BILO je prirodno da su članovi jugoslovenske delegacije imali različit interes i znanja kada se radilo o određivanju pojedinih granica. Među njima nije bilo jedinstva kada se radilo o tome koje će načelo za predloge granica delegacija zastupati, tako da su sva sporna pitanja rešavana od strane vlade u Beogradu. "Nalazim da su odluke Delegacije obavezne za sve njene članove. U slučaju da se članovi Delegacije raziđu u mišljenju, nalazim da uvek treba tražiti odluku Kabineta" (tj. Vlade), pisao je predsednik Vlade Protić. Pašić i delegati iz Srbije su dobro poznavali problematiku srpskih krajeva prema istoku (Bugarska), prema jugu (Albanija) i prema severu (Banat, Bačka i Baranja). Dalmatinci Trumbić i Smodlaka "pokrivali" su problematiku buduće jugoslovensko-italijanske granice, dok su slovenački delegati (Žolger i Ribarž) bili eksperti za slovenačka pitanja, odnosno za granicu sa Austrijom.

PUPIN POMAŽE JUGOSLOVENSKOJ DELEGACIJI

Posebnu pomoć jugoslovenska delegacija je dobila od jednog poznatog Srbina iz SAD - profesora Mihajla Pupina, koji je u Pariz došao na Pašićev poziv. Pupin je bio vrlo ugledna ličnost u SAD i lično je poznavao američkog predsednika, kao i vodeće članove njegove delegacije. U nekim od ključnih pitanja oko kojih se pregovaralo (granice u Banatu, Dalmacija, dodela Bleda Sloveniji) Pupinova intervencija kod Amerikanaca i kod samog Vilsona znatno je pomogla delegaciji SHS.