Versajski mir potpisan na Vidovdan

JUGOSLOVENSKI zahtevi na Konferenciji su argumentovani brojnim memorandumima i dokumentima o etničkim prilikama jugoslovenskih zemalja, o geografskim, ekonomskim, istorijskim i drugim okolnostima na osnovu kojih su predlagana određena rešenja. "Činili smo mnoge predstavke i podnosili mnoge note", izveštavao je Pašić, "uopšte, može se reći da su note i predstavke... vrlo slabo prihvaćane i iskorištavane." S druge strane, dodavao je sa optimizmom Pašić: "Ipak moramo priznati da imamo dosta prijatelja koji nas... tačno obaveštavaju i time nam pomažu... za rešenje koje bi bilo u našem interesu." Srpska delegacija je u većini slučajeva mogla na računa na podršku Francuske, kao i na dobru volju predstavnika SAD. Velika Britanija je bila malo zainteresovana za balkanska pitanja i uglavnom neutralna u sporovima oko granica.

IAKO je u toku cele Konferencije delegacija SHS samo tri puta pozvana da direktno iznese svoje stavove i zahteve pred Vrhovni savet Konferencije (o pitanju granice s Rumunijom u Banatu, o ukupnim teritorijalnim zahtevima države SHS u celini i o pitanju Rijeke) većina ciljeva jugoslovenske delegacije je postignuta. Pojedine državne granice su, međutim, dogovorene tek nakon završetka Konferencije u Parizu.

PAŠIĆ je posebno insistirao da se pomere granice na istoku, prema Bugarskoj, s kojom je Srbija u više navrata ratovala i koja je htela sa Austrougarskom da podeli Srbiju. Bugarska je "zaslužila svojim izdajničkim držanjem i svirepostima koje je počinila da bude smrtno kažnjena", rekao je Pašić predsedniku Vilsonu. "Ali mi smo, rukovodeći se obzirima ne osvetničkim, tražili samo ispravku granice." Nova granica je donela proširenje SHS za 2.566 km2 u oblasti Strumice, Bosilegrada i Caribroda (Dimitrovgrada).

MNOGO teže je bilo rešeno pitanje granice s Rumunijom koja je na osnovu Bukureštanskog tajnog ugovora sa saveznicima tražila ceo Banat za sebe (sve do Tise i Dunava, tj. do Pančeva). Delegacija SHS je predložila da u Banatu bude organizovan plebiscit, što je Rumunija odbila. Komisija za razgraničenje Konferencije predložila je da se Banat podeli, s tim što je SHS dobila gradove Kikindu, Bečkerek (Zrenjanin), Vršac i Belu Crkvu, a Rumunija Temišvar i veći deo Banata.

U ODNOSU na pobeđenu Mađarsku zahtevi delegacije SHS nisu u potpunosti ispunjeni: nije dobila oblasti oko Mohača, niti koridor sa Čehoslovačkom. Ipak, SHS je dobila Međumurje, kao i oblasti preko Mure i Drave i deo Baranje.

ZVANIČNA granica prema Albaniji nije više godina bila utvrđena zbog italijanske okupacije Albanije. Nakon povlačenja Italijana 1920. priznata je predratna granica između Albanije i Srbije, koja je utvrđena nakon Balkanskih ratova na Londonskoj konferenciji 1913. godine.

VEOMA velike rasprave su vođene oko razgraničenja sa Austrijom. Jugoslovenska strana je tražila celu Celovačku kotlinu. U jednom momentu vlada u Beogradu je pokušala da nametne vojno rešenje, ali je pod pritiskom velikih sila bila prisiljena da povuče vojsku iz Koruške. Nakon održanog plebiscita, sporne teritorije oko Celovca pripale su Austriji. SHS je ipak dobila Maribor i "jesenički trougao".

NAJVEĆI i najdugotrajniji spor oko granice vođen je sa Italijom. Italijanska delegacija je na bazi "Londonskog ugovora" tvrdoglavo tražila veći deo Dalmacije, kao i Rijeku. Međutim, predsednik SAD Vilson, pod uticajem Mihajla Pupina i drugih, oštro se usprotivio da Italija dobije teritorije na kojima nisu živeli Italijani. Konačni dogovor SHS i Italije postignut je tek 1920. godine, pri čemu je Italija dobila Istru, grad Zadar sa okolinom i neka jadranska ostrva. Grad Rijeka proglašen je slobodnom državom, ali je nešto kasnije priključen Italiji.

TAČNO pet godina od atentata u Sarajevu, 28. juna 1919, u "Sali ogledala" dvorca u Versaju kod Pariza, potpisan je Versajski mirovni ugovor kojim je zaključen mir između sila pobednica i Nemačke. U ime Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ugovor su potpisali bivši predsednik vlade Srbije Nikola Pašić, ministar Ante Trumbić i poslanik Milenko Vesnić. Kada se sedobradi Pašić pojavio u sali, mnogi od prisutnih državnika i diplomata prisetili su se onog sudbonosnog 25. jula pet godina ranije kada je Pašić u ime srpske vlade otišao u poslanstvo Austrougarske u Beogradu da lično uruči odgovor srpske vlade koji je Beču poslužio kao formalni izgovor za početak rata. Nikola Pašić je tako bio živi simbol otpočinjanja i završetka Velikog rata.

NAKON Versajskog mirovnog ugovora sukcesivno su zaključeni i ugovori o miru sa ostalim poraženim zemljama i drugim državama kojima su definitivno regulisane i granice SHS s pojedinim susedima:

- 10. septembra 1919. potpisan je mirovni ugovor u Sen Žermenu sa Austrijom

- 27. novembra 1919. potpisan je mirovni ugovor u Neiju s Bugarskom

- 4. juna 1920. potpisan je mirovni ugovor u Trijanonu s Mađarskom

- Pitanje granica Kraljevine SHS sa Italijom regulisano je Ugovorom u Rapalu (potpisan 12. 11. 1920), uz izmene koje su zaključene Ugovorom u Rimu (27. 1. 1924).

MEĐUNARODNA situacija SHS nakon Konferencije u Parizu bitno se promenila u odnosu na međunarodni položaj predratne Srbije. SHS je za najvećeg protivnika u susedstvu dobila agresivnu Italiju koja je težila da celi prostor oko Jadrana potpadne direktno ili indirektno pod njenu kontrolu. Osim Italije, SHS je nakon Velikog rata morala da računa i sa skoro stalnim neprijateljstvom tzv. revizionističkih država - Mađarske i Bugarske - koje su posleratne ugovore oko granica doživele kao istorijsku nepravdu. Sukobi sa ovim državama doveli su i do ubistva kralja Aleksandra u Marselju. Oni će trajati praktično tokom celog perioda do Drugog svetskog rata, kada su iste te države učestvovale u nacističkom napadu na Kraljevinu Jugoslaviju i u podeli njene teritorije.

PAŠIĆ PREDVIĐAO RAZVOJ DOGAĐAJA

Poznati istoričar Balkana L. Stavrijanos okarakterisao je ponašanje Nikole Pašića na Mirovnoj konferenciji u Parizu na sledeći način: "Sedobrad, ozbiljan i ćutljiv, Pašić je odudarao od svojih blagoglagoljivih i plahih sunarodnika... Po političkoj oštroumnosti i sposobnosti da predvidi razvoj događaja i prilagodi mu svoju politiku, on je pripadao onoj vrsti lukavih političara koji su kadri da raznim obilaznim putevima i manevrisanjem sprovedu svoje zamisli."