Andrić - tihi, meki, prilagodljivi činovnik

MRAK je već postajao gust te večeri 1. juna 1941. godine u trenutku kada su zaškripale kočnice specijalnog voza koji je ušao u beogradsku železničku stanicu. Naokolo su se nazirali obrisi ruševina preostalih od aprilskog bombardovanja. Kroz paru koju je ispuštala još zadihana lokomotiva promaljale su se tamne prilike putnika s punim rukama kofera, porodice s decom, nosači sa zavežljajima. Vagone koji su dovezli deportovane jugoslovenske diplomate odmah su okružili vojnici sa znakom svastike. Pripadnici Gestapoa su već na peronu razdvajali i odvodili neke putnike. Andrić, vođa grupe interniranih jugoslovenskih diplomata, donedavno poslanik u Berlinu, diplomata zemlje koje više nije bilo, i dalje nije mogao da se pomeri iz kupea. Sa spuštanjem mraka kao da mu je teret na grudima i na duši postajao toliko težak da je jedva disao.

"U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj... ali prav, svetao, čist... život koji počinje sa blagoslovom i gubi se u visinama i gasi u svetlosti..." Priseti se Sintre. Požele da je opet tamo, u neobičnoj šumi. Pomisli na onu svetlost i lakoću koju je nekada davno i samo na trenutak osetio, na treptaje jednog prozračnijeg i blistavijeg sveta što uokviruju pojas mora i beskraj neba. "Jedan sekund mira... Iznutra me uboga srećna svest o nepostojanju obasja i umine." Za trenutak mu bi lakše. Ruke mu se pomeriše i noge počeše da slede njegove naredbe.

BIVŠI poslanik Andrić siđe iz voza. Raspitivao se o kolegama koje je odveo Gestapo. Neke od njih više nikada neće videti.

"Nemci i Nemačka! To je najveća muka moga života, slom koji može značiti u čovekovoj sudbini ili prekrtnicu ili smrt... što sam ja lično propatio od Nemaca i zbog Nemaca!", napisaće jednom, mnogo godina kasnije, Andrić, sećajući se dana koji su predstavljali istovremeno vrhunac, najdramatičniji period i kraj njegove diplomatske karijere.

Od februara 1921. godine, kada je upućen u Rim, u poslanstvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Vatikanu, pa do aprila 1941. skoro tačno dve decenije trajaće Andrićeva diplomatska karijera, od položaj do položaja, u skoro stalnom napredovanju. Vicekonzul u Rimu, Bukureštu (1921), Trstu (1922), Gracu (1923), Marselju (1924), Parizu (1928), zatim sekretar poslanstva u Madridu (1928), Briselu (1929), Ženevi (1930), Andrić je na svakom mestu pohvaljivan od svojih šefova i preporučivan. "Marljiv u službi, primeran... retka inteligencija, otmeno vaspitanje, čestit karakter... plemenit i osetljiv čovek... samodisciplinovan, uzdržljiv, distanciran... zatvoren u sebe, suzdržanih reakcija..." - samo su neke od karakteristika koje su šefovi i kolege davali tom mladom diplomati čiji je stil pisanja osvajao, a pronicljivost pred ljudima i događajima plenili.

U MARTU 1933. godine Andrić je iz Ženeve premešten u Ministarstvo inostranih poslova, gde je dobio zvanje savetnika. Dve godine kasnije biva postavljen na jedan od najvažnijih položaja u ministarstvu - za načelnika Političkog odeljenja. Bila je to odluka predsednika Vlade i ministra inostranih poslova Milana Stojadinovića koji je odigrao odlučujuću ulogu u Andrićevom napredovanju. Novembra 1937. na predlog Stojadinovića Andrić je postavljen za njegovog zamenika, tj. pomoćnika ministra inostranih poslova. U svojim memoarima "Ni rat ni pakt" Stojadinović je zapisao: "Andrića sam veoma cenio i polagao na njegovo mišljenje u svim važnijim pitanjima. On je bio Srbin katoličke vere iz Bosne, književnik, pametan i odmeren u mišljenju. Diplomatske note koje bi on po mojim instrukcijama stilizovao, bilo je pravo zadovoljstvo čitati."

SREDINOM tridesetih godina XX veka, nakon dolaska Hitlera, na vlast naglo se menjala evropska politička scena. Jugoslavija je pod upravom kneza Pavla Karađorđevića nastojala da se prilagodi novim uslovima proklamujući neutralnost. "Nemačka aždaja se ustremila na nas", rekao je jednom prilikom Stojadinović svom pomoćniku, "moramo nastojati da je otklonimo od naše zemlje. Neka ide na drugu stranu... Nemci su teški kao prijatelji a opasni kao protivnici..." Andrić je bio diskretni i efikasni izvršilac zamisli jugosloveneskog namesnika kneza Pavla i njegovog ministra inostranih poslova. Jedan bivši kolega je zapisao da se Andrić kao drugi čovek ministarstva pokazao kao "tihi, meki, prilagodljiv činovnik" koga je pasionirala beletristika i kome je "najvažnije bilo da se ne zameri kolegama".

KAKO je jednom Andrić zapisao, "u diplomatskoj službi prilike prisile većinu ljudi da moraju pre ili posle da istupe samostalno i da pokažu kakvi su i šta umeju". On je kao pomoćnik ministra igrao značajnu ulogu u zaključenju "ugovora o večnom prijateljstvu" s Bugarskom (januar 1937) i u pregovorima s Musolinijevom Italijom koji su doveli do zaključenja Beogradskog ugovora o prijateljstvu (mart 1937) kojim je otklonjena za određeni period opasnost od napada Italije. Andrićeva uloga "sive eminencije" Ministarstva inostranih poslova završila se onda kada je pala Stojadinovićeva vlada (februar 1939) i kada je na mesto ministra bio postavljen dotadašnji poslanik u Berlinu - Aleksandar Cincar-Marković. Da bi donekle ublažila nepovoljan utisak na Nemačku zbog smene pronemačkog premijera, nova vlada je njegovog saradnika Andrića postavila za "opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika" u Berlinu.

NOVI poslanik je stupio na dužnost u Berlinu 10. aprila 1939. godine. Poslanstvo je bila jedna od najvećih jugoslovenskih misija. Brojalo je 15 službenika. Već nakon nekoliko dana novi poslanik se našao pred firerom. Teško je zamisliti dva različitija karaktera nego što su bili nemački vođa i beogradski poslanik i pisac. "Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi. Zapazio sam da je Hitler bio možda nešto niži od mene... Da ste me tada zapitali kakve ima oči, ne bih mogao da vam sa sigurnošću da vam kažem: otkrivao sam u njima neku hladnu radoznalost, hladan sjaj čoveka koji više veruje u svoje ideje i predrasude nego u samog sebe."