Zanosi i prkosi atašea Vinavera

DVADESETIH godina prošlog veka počela je, kako je to zapisao Miloš Crnjanski, "moda postavljanja kulturnih atašeja po poslanstvima" Kraljevine SHS. Vlasti nove države pratile su duh vremena i razumele da moderna diplomatija podrazumeva ne samo odnose između vlada i ministarstava ili susrete na visokom nivou nego i mere kojima će se uticati na širu javnost. U to vreme najefikasniji instrument uticaja na javno mnjenje postali su štampa i radio. Uskoro je formiran i tzv. Centralni presbiro pri Vladi Kraljevine SHS (1929), čiji su zadaci bili vrlo široki i obuhvatali su praćenje rada štampe, skupljanje podataka političkog, ekonomskog i kulturnog karaktera, uticaj na rad stranih informativnih glasila i slično. Ukratko, Presbiro se bavio propagandnim i obaveštajnim delatnostima u zemlji i u inostranstvu.

JEDAN od prvih atašea za štampu u poslanstvima SHS bio je znameniti Stanislav Vinaver, po profesiji, između ostalog, novinar, pisac, esejista, prevodilac, ali isto tako boem, erudita, kozer, polemičar, muzički komentator, matematičar, filozof - i još mnogo toga. "Čudni su putevi gospodnji, ali meni su moji nedokučiviji. I meni samom", napisao je Vinaver misleći verovatno i na svoju kratkotrajnu diplomatsku karijeru koju je proveo u jednom od najdramatičnijih perioda evropske, posebno nemačke istorije.

U NAŠOJ delegaciji u Društvu naroda u Ženevi, Vinaver je 1927. postavljen za atašea, da bi dve godine kasnije, 1929, bio premešten u poslanstvo u Berlin u svojstvu atašea za kulturna pitanja. Bez obzira na sve njegove kvalitete, bistrinu i duh, verovatno je bilo teško naći prirodu koja je manje odgovarala uobičajenim uštogljenim pravilima diplomatske profesije, zasnovane na strpljivom radu unutar administrativne "mašine" i na načelima discipline, saradnje, poštovanja hijerarhije i birokratskog reda. Vinaver je bio sušta suprotnost svemu tome. Po karakteru bundžija, polemičar, haotičan, razbarušen, uvek sa sto misli i hiljadu ideja, oko sebe je stvarao vašar kreativnosti i vrtlog od haosa. Godine 1926. Vinaver je "uspeo" da zbog muzičke kritike bude osuđen na novčanu kaznu i tri dana zatvora jer je, prema proceni suda, uvredio dirigenta i kompozitora Stevana Hristića za kog je napisao da "diriguje kao saobraćajni pozornik". "Ja volim polemike", napisao je jednom Vinaver, "ali sa mnom se ne diskutuje, mene napadaju i negiraju."

PISAC B. Ćosić je ostavio uspomenu na Vinavera i njegov stan u vreme kada je radio i živeo u Ženevi u uslovima koji su više podsećali na život slobodnog umetnika nego diplomate. "Kada sam... prekoračio preko praga njegovog ženevskog stana u sobi me je čekao veliki amerikanski pisaći sto pretrpan novinama, knjigama, hartijama, čašama... kao da je ostao na onom mestu gde su ga nosači slučajno spustili, iste one stolice, police, isti onaj haos novina, knjiga, korektura... Sa zamršenom kosom, sa svojim malo zavijenim nosom, snažan inače, Vinaver je u tom haosu svoje sobe, poluodeven, ličio na fauna... Vinaver u razdrljenoj pižami, bosih nogu u papučama. Tek u tom času pomislio sam da ipak mora biti neke mistične veze između čoveka i okvira u kome taj čovek živi."

"Čudna, neuhvatljiva ličnost", napisano je za Vinavera, "nemiran, znatiželjan, gibak duh". Takav će se pokazati i u radu kao dopisnik Centralnog presbiroa iz Berlina (1929-1934).

GODINA 1929, kada je Stanislav Vinaver stigao iz Ženeve u poslanstvo u Berlin, bila je puna značajnih zbivanja, kako u Nemačkoj, tako i u Kraljevini SHS. Početkom godine kralj Aleksandar Karađorđević proglasio je diktaturu. Sredinom iste godine zemlja je promenila ime i postala Kraljevina Jugoslavija. Tadašnja (sve manje Vajmarska a uskoro nacistička) Nemačka, čiji je ministar spoljnih poslova bio znameniti državnik Gustav Štrezeman, pristupila je međunarodnom Kelog-Brijanovom paktu, kojim su države članice (među kojima i Jugoslavija) svečano odbacile rat kao instrument međunarodne politike, protivan međunarodnom pravu.

Jangova komisija je iznova regulisala način plaćanja nemačkih reparacija za odgovornost iz Prvog svetskog rata. Nakon prihvatanja Jangovog plana, savezničke trupe su napustile rursku oblast koja je bila demilitarizovana. Francuski ministar Brijan svečano je u Društvu naroda predložio formiranje Evropske federalne unije. Krajem godine iznenada je umro ministar Štrezeman. Pad akcija na berzi u Njujorku oktobra 1929. najavio je veliku svetsku ekonomsku krizu, čiji će se efekti pokazati posebno teški po Nemačku. Već 1932. šest miliona Nemaca bilo je nezaposleno. U ogorčenim sukobima ekstremnih nacionalista i komunista krv se lila po ulicama nemačkih gradova. Nastupalo je dramatično vreme.

U KRALjEVSKOM poslanstvu u Berlinu Vinavera je "lepo dočekao" poslanik Živojin Balugdžić, živopisna ličnost, nekadašnji novinar, komita, sekretar kralja Petra Karađorđevića iako po opredeljenju republikanac. Zadatak atašea je, govorio je Balugdžić, da "upozna mnogo Nemaca, diplomata, novinara, profesora, pisaca, umetnika... treba da prati šta o nama pišu, šta se o nama predaje po školama. Treba da smešta propagandu, po nemačkim redakcijama i časopisima." Vinaverov prethodnik u poslanstvu u Berlinu (1928-1929) bio je Miloš Crnjanski koji će o svojim uspomenama iz tog perioda napisati "Knjigu o Nemačkoj" (objavljena 1931) u koju je uključen i esej "Iris Berlina". "Čini se da će i posle ovih prvih deset godina mira, svaka nova godina značiti za Nemačku po jednu dobijenu bitku...

Politički i ekonomski odnosi evropski će opet kriti u sebi klice budućih sukoba, što će se, ako se to ne onemogući, rešavati opet ratom", pisao je 1928. godine, pomalo proročanski, Crnjanski.

"Nemačka se oporavlja i biće opet velika sila", govorio je poslanik Balugdžić. Kada je u pitanju politika Beograda prema Nemačkoj, "Balug je tvrdio da nje i nema. Ona je u rukama kralja Aleksandra. Uloga poslanstva je mala. Na Balkanu, kaže, spoljna politika je uvek, lovište kraljeva. On je samo pismonoša", objašnjavao je duhovito Crnjanski skromne ambicije šefa poslanstva SHS u Berlinu.