Od nemačke muzike stvarana grubost

VINAVEROVE neposredne brige, međutim, nisu bile spoljna politika ili politički i međunarodni odnosi, nego njegova plata u Nemačkoj, kao i "konkurencija" u poslanstvu. Već po dolasku u Berlin, on se žalio centrali na "ogromnu skupoću Berlina" u kom jedva može da izdržava malu porodicu. U avgustu 1930. šalje molbu za unapređenje "iz 2. grupe II kategorije u 5. grupu I kategorije dopisnika". Očigledno da su vlasti u Beogradu smatrale važnim uticaj na gledanja o Jugoslaviji u Nemačkoj, jer su jedno vreme držale ne jednog nego dva dopisnika Centralnog presbiroa iz Berlina. Vrlo brzo nakon dolaska u poslanstvo s formalnim zvanjem atašea za kulturu Vinaver se sukobio sa atašeom poslanstva koji je bio zadužen za štampu, Omerom Kajmakovićem.

VREMENOM, dva dopisnika su sve više postajali konkurenti, a sve manje su se podnosili. Kajmaković se žalio na pohvale davane Vinaveru: "Ne mogu biti ravnodušan da se u mojoj zemlji otvori mišljenje da sam ja ovde g. Vinaverov apendiks..." S druge strane, Vinaver je duhovito komentarisao: "Valjda vam je takođe poznato da nas dvojicu u Berlinu zovu der kultur - und der unkulturatasche (tj. kulturni i nekulturni ataše) gde je ovaj drugi epitet vlasništvo g. Kajmakovića." U jednom slučaju, došlo je do scene u poslanstvu - međusobnog vređanja i razmene pretnji ("Vi ste bezobrazna svinja!" "Životinjo, pokazaću ja tebi da sam ja jači"), pa su oba atašea poslala žalbe u Beograd. Ipak, iako je Vinaveru u jednom momentu pretio premeštaj, njegova govorljivost, duhovitost i bolje veze na kraju su prevladali kod šefova, pa je Kajmaković 1931. premešten za dopisnika u Minhen, dok je Vinaveru proširen "resor" uz kulturu i na štampu. Uz to je ipak dobio i ukore.

U TAKVIM okolnostima Vinaver je morao i da se pokaže na poslu, pa je uz pomoć poslanika Balugdžića nastojao da upozna što više nemačkih dopisnika i da prati sve ono važno što se odnosilo na kulturu, obrazovanje, informisanje i što je moglo da zadire u interese i u sliku o južnoslovenskoj državi u Nemačkoj. Kako je od 1929. u Jugoslaviji zavedena diktatura, to je sve češće bila predmet napada nemačke demokratske štampe. Vinaver je nastojao da pomoću svojih veza ublaži te kritike. Činjenica da je, između ostalog, bio i član PEN kluba olakašavala mu je posao i pružala mogućnost za nove kontakte. Brojne su bile Vinaverove aktivnosti u tom vremenu, od držanja predavanja o kulturi nemanjićke Raške za vreme proslave Svetog Save u Berlinu (1930) do učešća na proslavi godišnjice osnivanja Jugoslovensko-nemačkog društva u Frankfurtu, od pomoći u formiranju sličnog društva u Berlinu do organizacije posete Jugoslaviji predsednika nemačkog PEN kluba, izveštaja o organizaciji kulturnog odeljenja nemačkog MIP itd.

PISAO je Stanislav Vinaver na razne teme i ništa što bi ga okruživalo ne bi izmaklo njegovim komentarima i ocenama, poput priče o odnosu nemačke muzike i kafane: "Materijalistička nemačka kultura ubijala je čoveka, koji je prodirao u njihove pivare sa Vagnerovom muzikom, gde se jelo sa besom i strašću, u dimu neke beskrajne metafizike... Ja sam tako često osećao u nemačkim kafanama taj zadatak nemačke muzike, filozofije, pesništva: da stvore konačnu definitivnu grubost... i da se tada duh nemački, oslobođen svoga robovanja materiji - vine u lude nedoglede." (Gromobran svemira)

Tih berlinskih godina Nemačka je bila "u vrenju" (Vinaverovi eseji pod naslovom "Nemačka u vrenju" objavljeni su 1939.), a nemački politički duh se vinuo "u lude nedoglede" i u nepredviđenom pravcu.

U SEPTEMBRU 1930. godine u Nemačkoj su usred ekonomske krize održani parlamentarni izbori. Nacionalsocijalistička partija NSDAP, koju je vodio malo poznati Adolf Hitler, na opšte iznenađenje zauzela je drugo mesto. Dok je 1928. NSDAP dobila tek 800.000 ili 2,6% glasova, dve godine kasnije, u jeku velike krize, za nju je glasalo 6,5 miliona ljudi ili 18% glasača. Broj mesta u parlamentu za NSDAP je povećan sa 12 na 107. Vajmarska Republika je brojala svoje poslednje dane. Manjinska vlada koju je formirala 1930. godine Bruningova Centristička stranka vladala je ne putem oslanjanja na parlament nego na osnovu podrške starog predsednika Hindenburga. Umesto parlamentarnih zakona, usvajani su dekreti na osnovu ovlašćenja o vanrednom stanju.

NEMAČKU ekonomsku krizu je pratila i politička kriza. Nijedna partija nije imala jasnu većinu, dok su i nacisti i komunisti, svako sa svoje strane, nastojali da što više destabilizuju parlamentarni sistem. Na predsedničkim izborima 1932. ponovo je izabran osamdesetogodišnji i polusenilni maršal Hindenburg, dok je njegov protivkandidat Adolf Hitler dobio 30% glasova. Hitler više nije bio nikogović koji drži zapaljive govore na čelu grupice ekstremista, nego politička figura s kojom se računa. Dopisnik lista "Politika" Predrag Milojević, koji je, kao i Vinaver, od 1929. boravio u Nemačkoj, ovako je komentarisao Hitlerov govor: "Svaka njegova reč, svaki gest, svaka grimasa na njegovom licu fascinirala je prisutne i izazivala delirijum oduševljenja. To se ne da razumom objasniti. Izgleda da neće biti potrebno toliko dugo čekati dok padne presuda po ovoj istorijskoj parnici. Ta presuda će samo morati da bude ubistvena, ili po Hitlera, ili po njegove danas još tako mnogobrojne protivnike..."

SITNIČARSKA ISTRAŽIVANjA

Pored svih intelektualnih kvaliteta, iz ugla njegovih pretpostavljenih u Beogradu Vinaver nije bio lak saradnik. Ovakva je bila ocena o njemu upućena upravniku Centralnog presbiroa: "Vinaver je stvorio odseku mnogo nepotrebnog posla i nepotrebnu prepisku... Najveći deo njegove korespondencije sa Centralnim presbiroom sastoji se ili u optuživanju svog prethodnika... ili u sitničarskom istraživanju i najmanjih prilika i povoda da na jasna i konkretna naređenja CPB odgovara sarkastičnim primedbama." Ipak, pozitivna strana Vinaverovog delovanja u Berlinu je prevladala i on je nastavio s radom.