Ustav koji je važio jednu noć

POSLE raspada prve izborne koalicije u Srbiji, sledeći izbori, 1888. godine, prema rezltatima ličili su na jednopartijske: u Skupštinu, osim radikala, nije ušao ni jedan jedini poslanik.

Ali, prva radikalska vlada generala Save Grujića pala je posle četiri meseca - nakon sukoba sa kraljem Milanom oko zakona o lokalnoj samoupravi, general podnosi ostavku. U mladim danima Grujić je bio sledbenik Svetozara Markovića i taj zakon bio je "dug" mnogih radikala socijalističkoj mladosti.

Srbija je, za kratko, bila sita "partizanstva" i partijskih borbi. Kralj Milan izdao je deklaraciju koja je počinjala rečima: "Srbijo, nek u tebi umuknu svi glasovi razdora..."

Međutim, sledeći izbori, koji se tad organizuju, bivaju poništeni pre nego su do kraja obavljeni. Komandant izborne parade je bio Nikola Hristić, predsednik liberalne vlade.

PONOVLjENE izbore kontrolišu mešoviti stranački komesari. Donesen je novi Ustav, u čijem stvaranju su učestvovale sve stranke, a Skupština ga je usvojila u celini, "od korica do korica". Gotovo iznenada kralj Milan je abdicirao, a vlast u ime maloletnog Aleksandra obavljalo je Namesništvo: Ristić - Protić - Belimarković. Radikali ponovo dobijaju izbore, sledi još jedna Grujićeva vlada... I 11. februara 1891. Nikola Pašić postaje prvi put predsednik vlade.

Kada je umro general Kosta Protić, dolazi do namesničke krize. Pašić podnosi ostavku zbog sukoba sa Jovanom Ristićem oko izbora Protićevog naslednika. Namesnici su sastav nove vlade poverili liberalu Jovanu Avakumoviću, iako je njegova stranka, nasuprot 117 radikala, imala samo 15 poslanika.

SLEDEĆI izbori raspisuju se za februar 1893. godine. Liberalna stranka, pod vođstvom Avakumovića i Stojana Ribarca, preuzima metode Narodne radikalne stranke, pa su počinju da agituju po narodu. Služe se raznim demagoškim obećanjima, pa čak traže smanjenje plata ministara i savetnika.Ministar unutrašnjih dela Stojan Ribarac pokazao se kao vrlo vešt političar. Glavni udar protiv radikala usmerio je na učitelje.

Uoči izbora, usred zime, premešteno je 774 učitelja s jednog na drugi kraj Srbije. Neki su premeštani i po više puta! Ribarac je procenio kako su učitelji glavna snaga i glavni agitatori Radikalne stranke. Te školske godine nije moglo biti sprovedeno ocenjivanje đaka!

U SKLOPU priprema terena da se na izborima oduzme skupština radikalima, liberali su krenuli - na opštine.

Postojao je zakon po kome su birači mogli u svako doba da izglasaju nepoverenje opštinskoj upravi. I liberali su to koristili. Osim zakonskih, bila su dozvoljena i druga sredstva. Na primer, policija utvrdi neku proneveru ili neku nezakonitost u radu opštine, pa je jednostavno - smeni. Uvede "prinudnu upravu". U opštine u kojima su radikali imali jaka uporišta, vlada je slala čete vojnika. Do Božića,ta radikalsko-liberalna borba oko opština vodila se prituljeno, iako su radikali u svojim novinama vapili: "Braćo, ne dajte opštine!"

SRBIJOM je ponovo krenuo talas bune. Pred opštinama širom zemlje skupljale su se mase ljudi, koji su demonstrirali, vikali i pretili. Tamo gde je policija bila vešta, uspevalo joj je da stiša te male, lokalne pobune. Ali tamo gde su žandarmi bili zbunjeni i uplašeni, stvar se preuveličavala, i u panici, policija je tražila pomoć vojske, čiji dolazak na seljake "ima dobar utisak". Čete vojnika, uz komandu "nož na pušku", marširale su u selima gde su najglasnije bundžije hvatali, vezivali ih i sprovodili u apsane.

Atmosfera je bila "zategnuta kao kišobran", pretnje da će lokalni sukobi, kako bi se danas reklo - eskalirati, visila je u vazduhu.U jednom dragačevskom selu narod je "uhapsio sreskog načelnika, pa je morala doći vojska da ga oslobodi". A 20. februara, u selu Goračiću, prosuta je krv. Radikalskoj upravi je izglasano nepoverenje, ali radikali nisu hteli da predaju dužnost novoj upravi. Oko opštinske sudnice seljaci su se ulogorili s motkama i sekirama, i nisu prepuštali zgradu novoj upravi, koja je morala da bivakuje u obližnjoj kafani.

OKRUŽNI načelnik iz Čačka pokušao je nekako da rasturi taj logor pred opštinom, ali ga je narod oterao psovkama i grdnjama. Sutradan, u Goračiću, pojavile su se dve čete. Narod nije hteo da se raziđe na komandirov poziv, i pala je naredba za upotrebu vatre.

Vojska je pucala na narod! Poginulo je 18 seljaka, sedam je bilo ranjeno, a u apsu je, zbog pobune, zaglavilo 70 domaćina.

Na dan skupštinskih izbora liberali su upotrebili poslednje sredstvo protiv "naleta radikalaca na birališta". U većim radikalskim uporištima, na ulicama se pojavila vojska - gruba demonstracija sile na biralištima bila je poslednja opomena narodu da se uzme u pamet, jer se vlada ne šali. Oružjem će braniti vlast.

Stvar je toliko zamućena - poništavanjem nekih izbora, raznim formalnostima oko zapisnika, policijskim oduzimanjem izbornih akata od izbornog odbora na Rudniku, poništavanjem mandata iz pirotskog okruga zbog čistih formalnosti - da je i danas nemoguće utvrditi kako su liberali imali većinu mandata kad je za njih glasao samo 91.831 birač, a za radikale 130.316!

TADA na političku scenu Srbije stupa sedamnaestogodišnji Aleksandar Obrenović, zvani Sašenjka.

Stidljivog i nesigurnog, opisali su ga kako mucajući prilazi devojkama na dvorskim balovima sa džepovima punih bombona, ali to nesigurno i usamljeno dete biće vrlo hladnokrvan vladar, ćutljiv, lukav i veroloman, koji će svoju sudbinu zapečatiti onog trenutka kad na bal u Konaku bude ušao sa dvorskom damom svoje majke, Dragom Mašin.

Prvog aprila 1893. kralj Aleksandar Obrenović, kome je do punoletstva ostalo još godinu dana, pozvao je ministre i namesnike na večeru i uz poslužena posna jela saopštio da je vojska zauzela grad i da izvole potpisati ostavke, jer on preuzima vlast. Proglasio je sebe za punoletnog i stavio sebi krunu na glavu. Umesto liberalne vlade Jovana Avakumovića, kralj je postavio kabinet svog vaspitača Lazara Dokića, koji je bio radikal.

BISER parlamentarnog života u Srba, u to vreme, nije bilo čak ni to što je jedna vlada, po svom padu (kabinet liberala Jovana Avakumovića) čitava stavljena pred sud, nego nešto čime su Srbi obogatili Riplijevu zbirku neverovatnih stvari - kralj će u ponoć poništiti Ustav, pa će, po starom Ustavu, doneti nekoliko zakona političke prirode, a pred zoru, vratiti na snagu Ustav. Ali, nasilje u politici nije rezervisano samo za kraljeve. Tih godina, jedna pojava je iz epskih deseteraca prešla u politiku - hajduci.

Godine 1897. odigrao se, pred sudom u Čačku, proces šestorici hajduka, a na optuženičkoj klupi, pored te hajdučke družine arambaše Milana Brkića, našlo se 95 jataka, a bio je optužen i Ranko Tajsić, jedan od radikalskih prvaka dragačevskog kraja, dugogodišnji opozicionar, narodni poslanik i bundžija, čovek koji, kad pristupi sudu, na pitanje da li je osuđivan, odgovori:

- Nisam nikad, osim za veleizdaju!

Jer, Srbija je velika tajna!

NEMA LEKA ZA LjUBAV

Kada "crnorukci" budu izmasakrirali Aleksandra i Dragu, na noćnom stočiću, pored kreveta, bio je primerak Stendalove "Ljubavi" sa kraljevom rukom podvučenom rečenicom: "Gotovo je nemoguće naći lek za ljubav." Ali, kad se izuzme ta priča o nesrećno zaljubljenom kralju, njegova vladavina biće jedan od najkomplikovanijih perioda novije političke istorije. Da samo pomenemo formiranja i rušenja vlada - radikalskih, neutralnih, radikalsko-neutralnih, liberalskih, činovničkih...