Komunizam pao, Milošević ojačao

POSLE pada Berlinskog zida i istočne gvozdene zavese, bauk višepartizma ušunjao se i u Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, pa tako i u Srbiju.

Izbor Slobodana Miloševića 11. novembra 1989. godine za predsednika Predsedništva Srbije podigao ga je na pijedestal neprikosnovenog lidera države, ali nije sprečio neminovno - jednopartijski komunizam bio je na izdisaju.

Iz kuloara, kafana, univerzitetskih kabineta, zadimljenih sala udruženja književnika, disidentskih, građanskih i nacionalističkih krugova, ideja o obnavljanju predratnih i osnivanju novih stranaka kao zaraza se širila i pela čak do državnih institucija. Komunistička partija svakodnevno je gubila na monopolu.

NA BADNjE veče, 6. januara 1989. godine, monarhisti Mirko Jović i Vuk Drašković osnovali su Srpsku narodu obnovu, prvu srpsku nacionalnu stranku u Jugoslaviji.

Ubrzo dolazi do razlaza između njih dvojice. Razbarušeni pisac Drašković, 10. marta u Domu inženjera i tehničara u Beogradu, na skupu o Kosovu, obznanjuje ujedinjenje s kumom Vojislavom Šešeljem.

U salu je, usred diskusije, uleteo i Mirko Jović, i viknuo:

- Isključuje se komunjara Drašković iz stranke!

Vuk i Šešelj osnovali su SPO četiri dana kasnije. Pošto ih je iz hotela "Mažestik", gde su zakazali konferenciju za novinare, naglavačke izbacio direktor jer su "četnici", odluku su objavili preko megafona na Trgu republike. "Ljubav" je trajala tri meseca. A onda se radikalnija i bučnija Šešeljeva struja otcepila, i od nje je stvoren Srpski četnički pokret (kasnije i Srpska radikalna stranka).

PROHLADNOG 11. decembra 1989. grupa srpskih intelektualaca održala je konferenciju za novinare i najavila obnavljanje rada Demokratske stranke koju su komunisti faktički zabranili 1948, kada su uhapsili gotovo sve ilegalce aktiviste, a među njima i mladog Borislava Pekića.

Upravo je Pekić jedan od 13 intelektualaca koji su četiri decenije kasnije potpisali pismo o namerama obnove DS. Sa njim su bili i dr Kosta Čavoški, Milovan Danojlić, dr Zoran Đinđić, Gojko Đogo, dr Vladimir Gligorov, dr Slobodan Inić, Marko Janković, dr Vojislav Koštunica, dr Dragoljub Mićunović, Miodrag Perišić, dr Radoslav Stojanović i Dušan Vukajlović.

Zvanično su počeli s radom 3. februara 1990, a za prvog predsednika izabran je Mićunović.

MILOŠEVIĆ je osluškivao ta gibanja i pravio taktiku. Pod bujicom koja je ubrzano menjala istočnu Evropu, a suočen sa pritiskom unutrašnjih i stranih faktora, ali više instiktivno nego strateški utemeljeno, pokrenuo je početkom leta 1990. usvajanje Zakona o političkim organizacijama.

Iako su državni funkcioneri i dalje zastupali ideju "bespartizma" umesto višepartizma, Milošević, na talasu promena koje su već zapljusnule Sloveniju i Hrvatsku, pristaje na formiranje višepartijskog političkog sistema i na izbore.

To je klica iz koje će narasti na stotine stranaka u Srbiji u godinama koje slede.

U JULU 1990, Milošević je spojio Savez komunista Srbije sa Socijalističkim savezom radnog naroda (SSRN) i osnovao svoje političko "čedo" - Socijalističku partiju Srbije.

Od SPS, DS i SPO, praktično su izrasle sve kasnije političke partije koje se do dana današnjeg svađaju, mire, udružuju, frakcijaše, razdružuju. Ta tri ideološka puta rodila su na desetine grana i ogranaka - stranaka koje su predvodile i vlast i opoziciju u proteklih četvrt veka.

Ipak, stvaranje partija nije odmah dovelo do izborne trke.

Prva velika bitka između partija otvorena je na temu - da li je potrebno najpre doneti novi ustav Srbije ili održati prve višestranačke izbore, pa tek onda, s novim legitimitetom, usvojiti i najviši pravni akt.

Miloševićeva ideja bila je da prvo, s pozicije glavnokomandujućeg u Predsedništvu, izdejstvuje donošenje ustava koji bi dobio podršku odlazeće jednopartijske skupštine, dok je opozicija smatrala da ustav treba da se donese tek posle izbora i konstituisanja višepartijskog parlamenta, po ugledu na većinu postkomunističkih zemalja.

POLITIČKI potentan i suveren, na vrhuncu moći, Milošević je odlučio da tu dilemu razreši na referendumu koji mu je poslužio i za mobilizaciju svog biračkog tela.

Pošto je pozvan da se javno oglasi, višedecenijski disident i tadašnji poštovalac Miloševićevih političkih poteza, pisac i akademik Dobrica Ćosić odabrao je Slobodanov redosled. Otac nacije je izjavio da je potrebno da se prvo promeni ustav, pa tek onda da se donese odluka o održavanju predsedničkih i parlamentarnih izbora u Srbiji.

Kao prvi protestni miting opozicije protiv Miloševićevog režima i državnih medija smatra se skup održan 13. juna 1990., na kome su učestvovali SPO, DS, Liberalna stranka, Narodna radikalna stranka i Socijaldemokratska partija Jugoslavije.

Zahtevani su prvi slobodni izbori pre donošenja ustava, a geslo opozicionara bilo je - "Srbija traži slobodu".

POSLE mitinga na Trgu republike, organizatori su predali zahteve u pisarnici Skupštine, a onda su stigli ispred Televizije Beograd.

- U tom času je dojurilo nekoliko plavih kola, iz njih su iskočili specijalci i počeli nas nemilosrdno mlatiti. Povređeno je više desetina demonstranata, demonstrantkinja, čak i trinaestogodišnjih demonstrančića. Jednom demokrati slomljena je ključna kost. Ja sam dobio udarac u nogu i u glavu - sećao se Borislav Pekić u njegovim "Pismima iz tuđine" .

Prvo veliko Miloševićevo izjašnjavanje naroda - referendum je održan 1. i 2. jula 1990. To je bila prilika i da se testira moć državnih medija u kreiranju političkih kampanja. Argumenti za izbore pre referenduma mogli su se čuti samo u tragovima, na marginama i uz cinične redakcijske komentare.

Na izjašnjavanje je izašao ogroman broj građana - 5,2 miliona, ili oko 78 odsto od ukupnog biračkog tela Srbije.

Na pitanje da li prihvatate da se prvo donese nov ustav pa onda raspišu prvi višestranački izbori - pozitivno je odgovorilo čak 96,8 odsto glasalih (nevažećih listića bilo je oko jedan odsto, dok je 2,2 odsto - oko 140.000 građana - bilo protiv vladinog predloga).

NOVI ustav Republike Srbije, uprkos burnim ali medijski sakrivenim reakcijama opozicionih stranaka, proglašen je na zajedničkoj sednici sva tri veća Skupštine Srbije 28. septembra 1990. godine.

I na toj prvoj ključnoj dilemi, šta je starije - kokoška ili jaje - ustav ili izbori, odigrala se lakmus - proba za tehnologiju potonje Miloševićeve vladavine.

Iako mu se u godinama koje slede popularnost neprekidno krunila, jasno se moglo videti u kom pravcu će da se razvija odnos SPS prema opozicionim liderima i strankama na novoj pozornici višestranačja.

POSLE donošenja najvišeg pravnog akta, raspisani su prvi višepartijski izbori - parlamentarni i predsednički, za 9. decembar 1990. godine.

To su, istovremeno, bili i poslednji po redu izbori u odnosu na ostale republike tadašnje SFRJ. Pre Srbije, a posle Hrvatske i Slovenije, glasalo se u Makedoniji u oktobru, i Bosni i Hercegovini u novembru. Ta serija izjašnjavanja građana prethodila je krvavom raspadu Jugoslavije.

Nova istorija počela je da se odmotava.

RAT GRAFITIMA OBELEŽIO PRVE IZBORE

U PRVOM višepartijskom predizbornom ratu u Srbiji nije bilo grandioznih bilborda i društvenih mreža, ali su se obilato koristili zidovi i fasade.

Na zidu zgrade u jednom vojvođanskom gradiću, kako je zabeležio reporter "Novosti" Ivan Lovrić, osvanuo je najpre grafit:

- Ovo je Srbija!

Već sledećeg dana, na mestu prebrisanog grafita pojavio se sledeći:

- Ovo je Vojvodina!

A trećeg jutra, umesto "vojvođanske", osvanula je poruka:

- Ovo je pošta!