Šešelj na Slobinom kanabetu

SLOM velike države, rat, sankcije, hiperinflacija, plata od desetak maraka, klanica na frontu i crne marame u zemlji, uslovi su u kojima se odigravala žestoka međupartijska tuča u Srbiji te 1992. godine.

Nakon raspada SFRJ, proglašena je 27. aprila SR Jugoslavija, koju su činile Srbija i Crna Gora. Na oba nivoa - saveznom i republičkom - režim Slobodana Miloševića suvereno je vladao.

POSLE debakla na prvim višestranačkim izborima 1990.opozicija se okrenula ulici - počevši od velikih demonstracija 9. marta, mitinzi i protesti bili su glavna delatnost pristalica SPO Vuka Draškovića, ali i Demokratske stranke, kojoj je posle odlaska Koste Čavoškog pretio novi raspad.

Vojislav Koštunica, sa grupom funkcionera koja je zastupala tvrđe nacionalne stavove, napušta Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića i formira Demokratsku stranku Srbije. DSS ulazi u koaliciju sa SPO i prave DEPOS.

Dok se građanska i prozapadna opozicija, za koju je pesnik Ljubomir Simović tada rekao da ima "olovne noge", tukla između sebe, rastao je Vojislav Šešelj.

NAKON pobede nad Borislavom Pekićem u Rakovici na dopunskim izborima za upražnjeno mesto u parlamentu, lider Srpske radikalne stranke dobio je i kao poslanik politička krila.

Ekscentričnim stilom skandal-majstora, sočnim uvredama i gotovo vulgarnim nastupom natopljenim međunacionalnom mržnjom, podilazio je naciji isfrustriranoj ratom koji je buktao. Sva politika mogla mu se sažeti u refren o zapadnoj granici Srbije koju je sam zacrtao na liniji - Karlovac, Karlobag, Ogulin, Virovitica.

Iako je Miloševićevu suprugu Mirjanu Marković nazivao "crvenom vešticom", Šešelj kao da se u potaji pripremao za "omiljenog Slobinog opozicionara", što će uskoro i postati.

GROZOMORNE vesti sa ratišta gurnule su potpuno u treći plan dalju demokratizaciju Srbije. Opozicija je bojkotovala savezne izbore (radikali su učestvovali) i neprekidno zahtevala vanredne parlamentarne izbore u Srbiji po novim pravilima.

Drašković je punio trgove još od obeležavanja prve godišnjice 9. marta. Demokratska stranka je tvrdila da je skupila više od 800.000 potpisa za smenu Miloševića. Studenti su pokrenuli velike proteste. Ulična bitka kulminirala je na velikom Vidovdanskom saboru 28. juna, ispred Skupštine Jugoslavije.

- Odstupi, Slobodane - grmeo je "kralj trgova" Drašković pred gotovo hipnotisanim demonstrantima, koji su mu uzvraćali:

- Svi! Svi! Svi!

ODGOVOR vladajućih partija Srbije i Crne Gore bio je miran i, bar privremeno, politički vešt. Dobrici Ćosiću pridodat je novi savezni premijer, energični i bučni biznismen iz Amerike Milan Panić.

Njegovim dolaskom u julu 1992. Savezna vlada (u koju su ušli i funkcioneri DS) počinje da vodi mnogo samostalniju politiku u odnosu na Miloševića, koji je svakog dana sve više gubio strpljenje.

Sukob Panića i Miloševića kulminirao je već u avgustu. Nije se moglo dalje. Ipak, nazirao se jedini izlaz iz ćorsokaka:

- Do kraja godine biće održani izbori na svim nivoima - kao da je spustio loptu Dobrica Ćosić.

Vlada je odmah za 25. avgust zakazala okrugli sto sa opozicijom kako bi se promenio izborni zakon. Ispunjen je zahtev opozicije da se sa direktnog većinskog pređe na proporcionalni sistem (sa devet izbornih jedinica).

Međutim, Miloševićev tvrd stav je bio da je nemoguće održati vanredne parlamentarne izbore bez promene Ustava. Trik je bio da opet na talasu referendumske promene Ustava i novog podizanja glasačke mašinerije razbije potom opoziciju i na izborima.

Sve se zakomplikavalo, kad referendum na kome je morala ustavne izmene da potvrdi većina upisanih birača, 11. oktobra nije uspeo (izašlo 46 odsto, a "za" je zaokružilo 44 procenta). Odmah je aktiviran i "plan B" pa je dvotrećinska većina, u republičkom parlamentu, ipak usvojila ustavne promene koje su omogućile izbornu trku.

MILOŠEVIĆ je 3. novembra zakazao i predsedničke i parlamentarne izbore u Srbiji za 20. decembar.

Opozicija je za predsedničke izbore isturila Panića, koga su podržavali i brojni intelektualci, na čelu sa Matijom Bećkovićem. Posle zakonskog osporavanja njegove kandidature, jer u Srbiji nije imao prebivalište više od godinu dana, američki bogataš je ipak izašao na crtu Miloševiću.

Kampanja je bila žestoka. Zapadni krugovi su otvoreno podražavali Miloševićeve rivale, a u medijski rat sa državnim informativnim glasilima uključili su se takozvani nezavisni mediji, koji su već dobijali i pomoć iz inostranstva.

U obraćanju biračima dominiralo je nacionalno pitanje koje je zasenilo ekonomske teme iako je veliki deo stanovništva bio na rubu egzistencije. Istraživanja su pokazala da su nacionalne teme činile 43 odsto svih poruka SRS, 22 odsto poruka socijalista i 17 odsto poruka DEPOS. Ekonomsko-socijalne teme činile su 12 odsto izbornih poruka SRS, 10 odsto DEPOS i osam odsto SPS. Iz toga se mogao nazreti i rezultat...

SOCIJALISTI su lansirali slogan "Tako treba", Drašković je uzvikivao "Sa nama nema sankcija", demokratama je na plakatama pisalo "Vratiti osmeh Srbiji" i "Možemo, hoćemo bolje", dok su radikali poentirali sa čuvenom krilaticom "Gde su srpske zemlje, tu su srpski radikali"....

Pumpao se u delu javnosti i građana ambijent kao da je Miloševiću ugrožen opstanak na vlasti. Sve dok 20. decembra posle 20 časova uveče nisu prevrnute kutije.

Milošević je odneo pobedu i na parlamentarnim i na predsedničkim izborima, iako mu se rezultat značajno okrunio. Izgubio je oko milion glasova za svega godinu dana. Čini se, na račun radikala.

Izlaznost je bila 69,72 procenta. Od 2.320.587 birača iz 1990, SPS je spao na 1.359.086 glasova (28,7 procenata). Sa 194 mandata u parlamentu, srozali su se na 101 mesto u klupama najvišeg doma.

EKSPLODIRALI su Šešeljevi radikali sa 73 mandata (1.066.765 glasova ili 22,5 odsto). Ambiciozni DEPOS dobio je tek 791.831 glasova (16,8) ili 50 mandata, dok je Mićunovićev DS osvojio samo šest poslaničkih mesta.

Kao nezavisan kandidat u parlament je ušao i komandant paravojnih formacija Željko Ražnjatović Arkan.

Socijalisti više nisu mogli da vladaju sami. Nastupila je era u kojoj je Milošević posle izbora morao još nekog iz opozicije da primi na svoje kanabe. Prvi na redu bio je, kako se i očekivalo, Vojislav Šešelj.

Srpski radikali nisu ušli u novu vladu, ali su je podržali. Sklopile su se kockice vlasti. Premijer je postao Nikola Šainović, a za predsednika skupštine izabran je Zoran Lilić. Opozicija je bila ne samo posvađana već i poražena.

U Zapadnoj Evropi i SAD verovalo se da bar Panić može da poljulja Miloševića na predsedničkom nadmetanju. Nije bilo tako. Aktuelni šef države pobedio je ubedljivo, u prvom krugu.

Srbija je ušla u još jedan krug velikih nacionalnih lomova i političkih turbulencija.

Nije ze nazirao epilog...