Srbija dobila ličnu kartu

SAMO dve nedelje posle formiranja vlade Vojislava Koštunice, koju su manjinski podržavali socijalisti, na Kosovu i Metohiji izbile su "spontane" demonstracije koje su se 17. marta 2004. pretvorile u pogrom nad Srbima. U jezivom piru koji je trajao tri dana, poginulo je 28 naših sunarodnika, a uništeno na desetine crkava i manastira.

Ispražnjena su brojna srpska sela i naselja, proterano je oko četiri hiljade Srba, što je bila "terenska" priprema za finalni čin albanskog separatizma.

Tog proleća, Milorad Ulemek Legija, prvooptuženi za ubistvo premijera Zorana Đinđića, koji se 14 meseci krio po beogradskim "štekovima", predao se u noći između 1. i 2. maja policiji u Beogradu.

U kontekstu tih događaja, prepakivala se politička scena pred nova odmeravanja. Prva međustranačka bitka i novi unutrašnjepolitički izazov posle ustoličenja Koštuničine vlade bili su predsednički izbori u Srbiji.

POSLE serije neuspelih izbora u prošlom mandatu, nova vlast je ukinula potreban cenzus od 50 odsto izašlih birača na birališta, pa su tako stvoreni uslovi za konačan izbor šefa države. Početkom aprila, predsednik parlamenta Predrag Marković zakazao je predsedničku trku za 13. jun 2004.

Kandidovalo se više od deset osoba, a glavni favoriti su bili Tomislav Nikolić - zamenik lidera radikala, i Boris Tadić - novi lider Demokratske stranke.

Paradoks je da vladajuća koalicija (DSS, G17 plus, koalicija SPO - Nova Srbija) nije imala previše šansi za pobedu, a istakla je funkcionera DSS Dragana Maršićanina za kandidata. Socijalisti, koji su na neki način postali deo vlasti, kandidovali su Ivicu Dačića.

Od egzotičinih "likova" i iznenađenja u trku su ušli i Jelisaveta Karađorđević, novinar Milovan Drecun i Mirko Jović, nekadašnji lider SNO.

Shodno očekivanjima, u drugi krug su se plasirali Nikolić i Tadić. Iako je kandidat radikala vodio posle prvog kruga, predsednik DS je izabran za trećeg predsednika Srbije (Nikolić je osvojio 1.434.068 ili 45,4 odsto glasova, a Tadić 1.681.528 ili 53,24 procenata).

U MEĐUVREMENU, pored kosovske drame koja se zaplitala, počela je da se trese krhka savezna građevina.

U Beogradu je 7. aprila 2005. pod okriljem visokog predstavnika EU Havijera Solane, potpisan sporazum o izmeni Ustavne povelje Srbije i Crne Gore. To je bio uvod u razdruženje vekovne braće.

A na jesen 2005. godine, Savet bezbednosti odobrava pregovore o statusu Kosova koje vodi bivši predsednik Finske Marti Ahtisari.

Dok su ga rivali optuživali za "kočenje" puta ka EU, Koštunica je sa svojom vladom dobio od Evropske komisije pozitivnu ocenu za Studiju izvodljivosti pregovora o sklapanju SSP sa EU.

Haški optuženici su listom, pod državnom organizacijom, odlazili u Hag, što je formalno predstavljano kao njihova "dobrovoljna predaja". Ipak, Tribunal nije bio zadovoljan. Tražili su od Beograda Ratka Mladića koji je bio u bekstvu.

Istorija je ponovo počela da se "ubrzava".

KRITIČAN je opet bio mart. Ovoga puta, 11. dana tog meseca, u ćeliji u Sheveningenu, u svojoj 64. godini, preminuo je Slobodan Milošević. Sahranjen je 18. marta pod lipom u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.

Supruga Mirjana Marković, sin Marko i ćerka Marija nisu prisustvovali sahrani, kao ni budući lider socijalista Ivica Dačić, koji je 3. decembra 2006. u drugom krugu partijskih izbora pobedio protivkandidata Milorada Vučelića i ustoličio se na čelu socijalista. To je tumačeno kao politički diskontinuitet od Miloševićevog vođenja stranke iako se Ivica svog "političkog oca" nikada nije odrekao.

Zbog prekida evropskih integracija, na jesen te godine, funkcioneri G 17 plus Miroljub Labus i Mlađan Dinkić podnose ostavku i sa svojim saborcima napuštaju Vladu i koaliciju sa Koštunicom. Razlog je bio - prekidanje pregovora sa EU usled neispunjavanja svih haških obaveza.

IPAK, DSS je i dalje imao većinu u republičkom parlamentu. Glavna misija Koštunice tada bila je da posle referendumskog osamostaljivanja Crne Gore (21. maja 2006) postigne široki politički dogovor sa svim relevantnim snagama u Srbiji kako bi se usvojio novi ustav.

Narodna skupština Republike Srbije na posebnoj sednici kojoj je prisustvovao kompletan državni vrh, jednoglasno je 30. septembra usvojila predlog novog najvišeg državnog akta.

Taj dokument, koji je već u preambuli zacementirao stav da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, dobija i punu podršku građana na referendumu održanom 28. i 29. oktobra. Za Ustav je glasalo 53,04 odsto od ukupnog broja upisanih birača. Srbija je dobila svoju "ličnu kartu" - grb sa krunom i ocilima, zastavu trobojku i himnu "Bože pravde". Bar na trenutak, vlast i opozicija su obustavile paljbu.

Prvi put na glasanje, a drugog dana referenduma, izašao je i srpski patrijarh Pavle. Ustav je proglašen 8. novembra na Mitrvovdan.

Od tog čina, sve je bilo spremno za nove parlamentarne izbore koje je predsednik Srbije Boris Tadić raspisao za 21. januar 2007.

POČELA je kampanja u kojoj su njegove demokrate nagoveštavale povratak u vlast. Njihov slogan bio je "Zato što život ne može da čeka". Radikali su pronosili parolu "Da već danas bude bolje", a DSS poklič - "Živela Srbija"!

Na birališta je izašlo 4.033.586 od ukupno 6.653.851 građanina (ili 60.6 odsto).

Ponovo su pobedili radikali koje su, dok je Šešelj bio u Sheveningenu, predvodili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Osvojili su 1.153.453 glasova (28,6 posto) ili 81 mandat.

Tadićeve demokrate su dobile 915.854 glasova (22,7 odsto) ili 64 mandata, a trećeplasirani je bio DSS sa 667.615 glasova (16,55 odsto).

U parlament su ušli i G 17 plus sa 19 mandata, SPS sa 16 mandata i koalicija partija okupljenih oko LDP, sa 15 mandata.

Na ovim izborima SPO je nastupio samostalno sa sloganom "Vredi se boriti", ali nije uspeo da se izbori za cenzus od 5 odsto i ostao je izvan parlamenta (zadobio je samo 134.147 glasova ili 3,3 odsto).

ZAHVALjUJUĆI pravilu "pozitivne diskriminacije" i ukidanja cenzusa za stranke nacionalnih manjina u Skupštinu su ušli i Savez vojvođanskih Mađara (3), koalicija Lista za Sadžak - Sulejman Ugljanin (1), kandidati dve romske partije (po jedan) i jedan kandidat koalicije albanskih partija.

Iako su radikali bili prvoplasirani, ponovo nisu mogli da formiraju Vladu. Jer, u teške i neizvesne pregovore za sastavljanje nove vlasti odmah su zakoračili Tadić i Koštunica. Njihovo pomirenje bilo je na pomolu.

Praktično, iako tek treći na izborima, lider DSS je imao sve karte na talonu. Sa demokratskim, ali i nacionalnim potencijalom, mogao je da bira hoće li da sklopi koaliciju sa radikalima i demokratama.

Do obrazovanja republičke vlade došlo je posle dugih i do kraja neizvesnih pregovora. Koštunica je ostao premijer, a Tadićeve demokrate su imale većinu ministara.

Takav odnos snaga, usled krupnih državnih izazova, nije mogao dugo da opstane.