Nikolić šalje Tadića u drugi film

VLADA Mirka Cvetkovića, formirana posle parlamentarnih izbora 2008, bila je utemeljena na nizu kompromisa među koalicionim partnerima i opterećena dubokim razlikama i nepoverenjem.

Suštinski lider države postao je predsednik Srbije Boris Tadić, a glavna figura u Vladi Ivica Dačić, zamenik premijera i ministar policije. Cvetković je bio u njihovoj senci.

U koaliciji sa DS bili su i G 17 plus, Sandžačka demokratska partija, Draškovićev SPO, Čankov LSV, dok su se u savezu sa socijalistima našli Krkobabićev PUPS i Palmina Jedinstvena Srbija.

Taj vladajući blok imao je u parlamentu tek tesnu većinu od 128 poslanika (od 250), pa se veliki broj zakona mogao usvajati samo uz "političku trgovinu".

Ipak, velika i suštinska politička promena te 2008. godine desila se na strani opozicije.

Do tada najjača opoziciona stranka SRS, koju je iz Haga vodio Vojislav Šešelj, a kojom je u Beogradu kormilario dvojac Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, našla se pred raskolom.

KONKRETAN sukob izbio je kada se početkom septembra na dnevnom redu parlamenta našao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između EU i Srbije. Posle diskusije, vladajuća većina prihvatila je amandman radikala da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Zbog toga je Nikolić, kao šef poslaničke grupe, nameravao da po stranačkom dogovoru podrži SSP.

Do zaokreta je došlo na Predsedničkom kolegijumu SRS 5. septembra, kada je Šešelj telefonski naložio da njihovi poslanici ipak glasaju "protiv". Iste večeri, Nikolić podnosi ostavku na funkcije zamenika predsednika stranke i šefa poslaničke grupe.

Tri dana kasnije, Nikolić formira poslaničku grupu pod nazivom "Napred Srbijo", kojoj je prišlo 17 poslanika radikala, pa ga Centralna otadžbinska uprava SRS 12. septembra jednoglasno izbacuje iz stranke.

GENERALNI sekretar SRS Aleksandar Vučić, 15. septembra podnosi ostavku na sve stranačke funkcije, i nekoliko dana kasnije priključuje se Nikoliću u formiranju Srpske napredne stranke (osnovane 21. oktobra). Članstvo i simpatizeri radikala masovno su podržali novu snagu.

To je bio uvod u tekstonske političke promene u Srbiji.

Srbija je, u međuvremenu, pokrenula borbu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu kako bi dokazala nelegalnost kosovske nezavisnosti.

Rezultat je bio kontraproduktivan - MSP je 22. jula 2010. doneo odluku da deklaracija Prištine o nezavisnosti nije u suprotnosti s međunarodnim pravom.

Spor je prebačen na teren UN, ali ni tamo zvanični Beograd nije doživeo uspeh. EU je ovlašćena da preuzme kosovski konflikt pod svoje okrilje.

S DRUGE strane, Cvetkovićeva vlada nizala je uspehe na evropskom planu. Građanima Srbije 19. decembra 2009. ukinute su vize, a državni vrh tada je doneo odluku i o podnošenju kandidature za članstvo u EU.

Političari su bar na dan bili ujedinjeni - ovoga puta u žalosti, kada je na VMA u Beogradu 15. novembra 2009. preminuo srpski patrijarh Pavle.

Naprednjaci su sve više rasli. Na vanrednim lokalnim izborima u Zemunu, Kosjeriću i na Voždovcu, 7. juna 2009, najviše glasova osvojila je Nikolićeva stranka i tako nagovestila velike promene.

Pojavile su se u međuvremenu i ozbiljne pukotine u vlasti.

MLAĐAN Dinkić, ministar ekonomije i lider Ujedinjenih regiona Srbije (nastali od G 17 plus i lokalnih stranaka), u jesen 2010. krenuo je sa oštrim kritikama na račun rada Vlade. Prozivao je DS da je Vlada preglomazna i troma i da treba izvršiti radikalnu seču i rekonstrukciju.

Kad je izgubio strpljenje, premijer Cvetković je u martu 2011. pokrenuo postupak za Dinkićevo razrešenje, a uporedo je sprovedena i rekonstrukcija Vlade. Lider URS je smenjen, ali su njegovi funkcioneri ostali u Nemanjinoj 11.

Vlada nastavlja da funkcioniše suočavajući se s velikim izazovima u 2011, poput odlaganja dodeljivanja statusa kandidata, krize na severu Kosova i svetske ekonomske krize.

U takvim okolnostima, i u očekivanju raspisivanja izbora u redovnom roku, pojačava se pritisak na unutrašnjoj političkoj sceni i praktično od jeseni stranke neformalno počinju kampanju.

PARLAMENTARNI izbori su, uprkos zahtevima opozicije za njihovo prevremeno održavanje, raspisani tek 13. marta 2012, a zakazani su za Đurđevdan (6. maj), zajedno sa lokalnim i pokrajinskim izborima.

Bio je to početak kraja vladavine DS.

Upravo su predsednički izbori bili i presudni. U drugi krug su se plasirali Boris Tadić (25,31 procenat) i Tomislav Nikolić (25,05 odsto).

A onda, 20. maja, došlo je do preokreta. Nikolić, koga je podržao i Vojislav Koštunica, pobedio je u drugom krugu predsedničkih izbora osvojivši 49,54 odsto glasova. Tako su naprednjaci dobili vetar u leđa za formiranje nove vlade.

NAJVIŠE glasova na majskim izborima osvojila je naprednjačka koalicija "Pokrenimo Srbiju", sa Nikolićem na čelu - 73 mandata (24,94 odsto). Iza nje sledi koalicija "Izbor za bolji život" (Borislav Tadić) - 67 mandata (22 odsto).

Najveći uspeh ostvaro je savez "SPS, PUPS i JS - Ivica Dačić", koji je bezmalo udvostručio procenat osvojenih glasova i osvojio 44 mandata. Slede DSS sa 21 mandatom, koalicija "Preokret" (Čedomir Jovanović) dobila je 19 mandata, a URS 16. Ispod cenzusa ostali su radikali i "Dveri".

Iako se očekivalo da će Dačić ponovo da napravi vladu sa Tadićem, usledio je novi veleobrt. Socijalisti su postigli dogovor sa SNS po kome je Dačić postao premijer, a Vučić prvi potpredsednik Vlade.

Borisu Tadiću je samo preostalo da poruči:

- Vidimo se u nekom drugom filmu...

MLADIĆ UHAPŠEN U LAZAREVU

OBEĆANjE koje je Tadić dao prilikom posete Srebrenici jula 2010. - da će se kao predsednik založiti da bude uhapšen general Ratko Mladić - ostvarilo se nepunu godinu kasnije. Najtraženiji haški optuženik uhapšen je 26. maja, u selu Lazarevu kod Zrenjanina, gde se kod rođaka skrivao pod imenom Milorad Komadić.

Tadić je na vanrednoj konferenciji za novinare saopštio da je "skinuta ljaga sa Srbije i pripadnika srpskog naroda gde god da žive" i da su hapšenjem Mladića našoj zemlji "otvorena vrata" ka Evropskoj uniji.