Iz tame istorije u središte sveta

Islamska država kao da je tek izronila iz tame istorije, a već je sebi obezbedila mesto u središtu svetske politike. Ona, međutim, već duže vreme postoji. Čedo je rata u Iraku 2003. godine. U avgustu 2007. prvi put sam se sreo s jednim od njenih boraca, u iračkom gradu Ramadiju, oko kog su se vodile borbe.

Dvadesetsedmogodišnji Rami, gotovo stidljivi student istorije, teroristima se priključio jer su mu američki vojnici prilikom pretresa kuće ubili majku. Pred njegovim očima. "A šta biste vi uradili?", ogorčeno me je pitao, videvši da takvu odluku uopšte ne razumem uprkos njegovom bolu.

Rekao mi je da je lako imati plemenite stavove o otporu i terorizmu ako živite u miru i blagostanju. Pitao me je da li sam nekad razmišljao o tome šta se odigrava u čoveku pre nego što sebe digne u vazduh kao atentator-samoubica. Pošto sam ćutao, dodao je: "Prestanite da nas napadate i ponižavate. Gubite se iz naših zemalja. Al kaida će tada nestati sama od sebe."

Uspon Al kaide do jednog od faktora u haotičnoj borbi za moć u Iraku započeo je četiri godine ranije, 2003. Oličen u tridesetsedmogodišnjem jordanskom sunitu Abu Musabu al Zarkaviju.

On je prvobitno planirao da sa svojom Zajednicom monoteizma i džihada svrgne jordansku kraljevsku kuću. Invazija SAD na Irak iznenada mu je, međutim, ponudila sasvim drugačiju mogućnost.

Mogućnost da konačno povede borbu protiv Amerikanaca i džihad protiv šiita, koje je smatrao "otpadnicima", izdajnicima islama. Nakon pada Sadama Huseina, šiiti su preuzeli neograničenu vlast u Iraku, a ranije toliko uticajne sunite brutalnim metodima isključili iz političkog života zemlje.

Već ubrzo posle američke invazije, Zarkavi je započeo da gradi iračke borbene snage. U manjem broju pridružili su im se i arapski borci koji su se zajedno sa Al kaidom preko Sirije prebacili u Irak. Zarkavi je imao na raspolaganju tek nešto više od dve hiljade izuzetno efikasnih boraca.

Od toga hiljadu u pokrajini Anbaru. Ostali su se borili pre svega u pokrajini Dijali i u nekim sunitskim četvrtima Bagdada. Zarkavi je koristio neraspoloženje sunitskog stanovništva. Omiljene žrtve bili su mu irački vojnici i policajci, i to naročito šiiti. U avgustu 2003. njegovi ljudi su, prema američkim podacima, digli u vazduh Imam-Alijevu džamiju u gradu Nadžafu. Sledili su talas za talasom krvavih napada.

Gotovo svaki napad u Iraku američki okupatori su velikodušno pripisivali Zarkaviju. Njegova zvanična uloga znatno je prevazišla njegov stvarni značaj. Sistematski je prećutkivano da pored Al kaide postoji i jedan mnogo moćniji "građanski otpor" američkim okupatorima, sa znatno više boraca.

Ta činjenica bi imala lošu prođu na američkoj domaćoj sceni. Rukovodstvu SAD je nakon pada Sadama Huseina bila potrebna neka upečatljiva slika dijaboličnog neprijatelja kako bi pred biračima moglo da opravda beskrajne borbe u Iraku. Zarkaviju se ova uloga sveprisutnog teroriste izgleda i dopadala.

U svetu je postao poznat po ciničnoj filmskoj inscenaciji odsecanja glava zapadnim taocima. Godine 2004. pojavio se video-snimak s naslovom "Abu Musab al Zarkavi kolje Amerikanca". U njemu je snimljeno odsecanje glave Amerikancu Nikolasu Bergu.

Navodno, kao osveta za "sramna dela" SAD u Abu Graibu. Berg i kasnije žrtve imali su na sebi narandžaste kombinezone, kao zatvorenici iz Abu Graiba. Za razliku od sadašnjih pogubljenja pod Al Bagdadijem, krvavi čin smaknuća prikazan je u celini.

U jesen 2004. Zarkavi je zvanično pristupio Al kaidi. Amerikancima se možda i to dopalo. Njegova grupa je u javnosti dobila naziv Al kaida u Iraku (AKI). Bagdadi je, uzgred budi rečeno, u to vreme sedeo u američkom zatvoru.

Zarkavi je, međutim, nastavio da neobuzdano ubija. Toliko brutalno da se Bin Ladenov zamenik Ajman al Zavahiri konačno pismeno požalio da prilikom Zarkavijevih samoubilačkih napada gine previše civila. I da gine više šiita nego Amerikanaca. Bin Laden i Zavahiri su - za razliku od Zarkavija - težili pomirenju sunita i šiita.

Zarkavi se, međutim, nije mogao zaustaviti. Ni u jednom trenutku. Svuda gde bi se pojavio postajao je predmet spora zbog svoje brutalnosti i zbog strogosti šerijatskog zakona AKI. Šerijat je, doduše, mogao da sprovede samo u malobrojnim mestima. Tamo gde je mogao važila su, međutim, kruta, puritanska pravila. Pušenje, piće i muzika bili su zabranjeni.

(Šerijat kao pravna norma predstavlja skup svih propisa iz oblasti svetovnog i verskog prava na osnovu kojih su uređeni odnosi u islamskoj zajednici. Muhamed nije pravio razliku između verskog i svetovnog zakona.)

Zarkavijevi nemilosrdni metodi umnogome su podsećali na metode vehabija od pre dve stotine godina na Arabijskom poluostrvu. Oni su pak podsećali na haridžije, ubice Prorokovog zeta Alija, od pre hiljadu trista godina.

Razlike između sunita, šiita i haridžita (haridžija) su sledeće: suniti veruju da odluke pravednog kalifa Alije (Alija) nisu opravdale nijedan oblik pobune. Šiiti veruju da je imamat (vođstvo) bilo Alijino pravo, te da vladavina prva tri rašidunska kalifa nije bila valjana.

(Haridžiti insistiraju na tome da svaki musliman može biti vođa muslimanske zajednice, te da ima pravo da digne ustanak protiv svakog vladara koji ne poštuje njihovo tumačenje islama. Njihovi radikalni predstavnici sve druge muslimane smatraju izdajnicima i otpadnicima.)

Svako ko je makar za milimetar odstupao od njihovih uskogrudih verskih predstava bio je izložen nemilosrdnim i krvavim progonima. Uključujući žene, decu i starce. Ekstremisti XX veka i danas sebe nazivaju modernim haridžijama.

U junu 2006. američkim borbenim snagama je pošlo za rukom da ubiju Zarkavija, u dobro isplaniranom vazdušnom napadu kod Bakube, dvema bombama od po 250 kilograma Americi je bio hitno potreban neki uspeh u Iraku.

Borba Al kaide se, međutim, nastavila. Posle spajanja većeg broja manjih grupa otpora, Al kaida u Iraku je u oktobru 2006. proglasila Islamsku državu Iraka (IDI). Novi vođa postao je Egipćanin Abu Ajub al Masri. Prvi duhovni emir postao je Iračanin Abu Abdulah al Rašid al Bagdadi - koga ne treba brkati sa trenutnim "kalifom" Abu Bakrom al Bagdadijem.

Stvarno postojanje i značaj ovog duhovnog emira i do danas su sporni. Broj boraca IDI još uvek se kretao oko dve hiljade. Iz političkih razloga gotovo svi napadi koji su poticali od drugih grupa pokreta otpora predstavljani su, međutim, kao akcije IDI/Al kaide.

ZASTRAŠUJUĆA SAZNANjA

TOKOM leta 2014. Jirgen Todenhefer je više meseci istraživao situaciju na Bliskom istoku. Saznanja do kojih je došao više su nego zastrašujuća i otkrivaju ubilačke namere takozvanog kalifata, koji hoće da uspostavi božju državu u celom svetu i koji zarad ostvarenja tog cilja ne preza ni od masovnih ubistava, čak ni među muslimanima. Nakon potčinjavanja susednih država i proširenja kalifata na Bliskom istoku, naredni korak bio bi pokoravanje Evrope i Zapada.

Po dobijanju pismene garancije kalifa u novembru 2014. Todenhefer je, kao prvi novinar sa Zapada, otputovao u Mosul, središte Islamske države, gde je boravio deset dana. U razgovorima koje je vodio sa vojnicima, dželatima, sudijama, lekarima, običnim narodom, ovaj vrsni poznavalac Kurana i islamske tradicije postavljao je bez ustručavanja veoma nezgodna pitanja, upravo ona koja nas najviše i zanimaju. A odgovori koje je dobio, koliko god nam delovali neshvatljivi i strašni, zapanjujuće su otvoreni i iskreni.

Sutra: Zapad inspiriše borbu protiv Asada