Zapad inspiriše borbu protiv Asada

AMERIČKO rukovodstvo bilo je izloženo sve jačem vojnom i političkom pritisku zbog narastanja otpora u Iraku. A bilo je i umorno od rata. Oružju masovnog uništenja, zbog kojeg se navodno krenulo u rat, nigde se nije moglo ući u trag. Ali zato je sve više rastao broj poginulih američkih vojnika. Stoga su SAD promenile strategiju. I u Iraku se vrećom novca može postići više nego armijom oklopnih vozila. Velikim, milionskim sumama, isplaćenim sunitskim plemenima iscrpljenim sukobima, SAD su konačno postigle sporazum o vojnom primirju. Osnovani su pokreti kao što su Nacionalni savet buđenja Iraka i Sunitski pokret buđenja i stvorene efikasne sunitske milicije koje su, da bi se razlikovale od stranih boraca IDI (Islamska država Iraka), nazvane "Sinovi Iraka".

MOTIVISANA obećanjem da će kasnije dobiti svoj udeo u moći i blagostanju Iraka, sunitska plemena su sve neomiljeniji IDI isterivala iz njihovih uporišta. Neke manje ćelije IDI pritom su se ipak očuvale, pre svega u Bagdadu, Dijali i u velikim gradovima Anbaru, Faludži i Ramadiju. IDI se, uprkos tome, našao u egzistencijalnoj krizi. Sunitska plemena su na vojnu suzdržanost prisilila i pripadnike "građanskog otpora". Oni su, za razliku od boraca IDI, imali svoja građanska zanimanja kojima su mogli da se vrate.

AMERIČKE borbene snage su se, zauzvrat, povukle u svoja uporišta i tamo ukopale poput krtica. Američki vojnici retko su se mogli videti na iračkim ulicama. Američka predstava o tome da su Iračani bačeni na kolena zahvaljujući Bušovom pojačanju vojnih snaga, takozvanom surdžu, obična je propagandna legenda. U to vreme sam bio kod umerenih boraca pokreta otpora u pokrajini Anbaru, a nešto kasnije i u Bagdadu. SAD su rat u Iraku prosto i upečatljivo izgubile. Uz pomoć dolara koje su poklanjale uspele su makar da spasu obraz i da se prilikom povlačenja krajem 2011. prave kao da je taj rat na kraju, na jedvite jade, ipak dobijen.

NI AMERIČKA, a ni iračka vlada, međutim, nisu održale svoja velika obećanja data sunitima. Suniti, a pre svega članovi nekada vladajuće partije BAAS, praktično su i dalje bili isključeni iz političkog života Iraka. Nakon što je IDI razvlašćen, nisu više dobijali ni novac. Mnogi mladi suniti ponovo su bili nezaposleni. Umesto da budu nagrađeni, suniti su ugnjetavani, a progonili su ih i milicijski odredi smrti. Irački premijer šiit Nuri al Maliki uspostavio je antisunitski režim terora kao osvetu za teške godine pod Sadamom. Zapad je sve to znao. Ali nije ga zanimalo.

NAKON što su šefovi IDI Al Masri i prvi Al Bagdadi u aprilu 2010. ubijeni u američkim napadima iz vazduha, rukovođenje proređenim ćelijama IDI preuzeo je tridesetosmogodišnji doktor islamskih studija Abu Bakr al Bagdadi. Ove ćelije još uvek su se pokoravale Al kaidi.

ZA VREME takozvanog arapskog proleća 2011, IDI su se priključili i osiromašeni bivši komandanti Sadama Huseina. I oni su 2003. isključeni iz iračkih borbenih snaga i nikada im nije ponovo pružena prilika. IDI je time ponovo narastao do razmera malih ali delotvornih borbenih snaga. Al Bagdadi je nastavio Zarkavijev pohod protiv šiita i Malikijeve vlade. Sa istom brutalnošću i istim krutim AKI (Al kaida Iraka) tumačenjem šerijata.

KADA je paralelno s tim na zamahu dobio i oružani otpor Asadu u Siriji, Al Bagdadi je tamo krajem 2011, pod vođstvom Sirijca Abu Muhameda al Džulanija, osnovao terorističku organizaciju Džabhat al Nusra. Ona se tokom narednih meseci sa sve većim uspehom borila protiv sirijskog režima. Njena bliskost sa IDI i Al kaidom u početku je prećutkivana. S dobrim razlogom: Al kaida i iračka IDI među Sirijcima nisu bili omiljeni.

ALAVITSKI jeretik Asad savršeno je odgovarao slici o neprijatelju kakvu su pobunjenici gajili. Sekularni predsednik, alavit, jedan od najbližih saveznika šiitskog Irana i navodno potajno prozapadno, pa čak i proizraelski nastrojen. Većina pobunjenika koje sam u Siriji sreo smatrala je Asada prijateljem Izraela, mada je Izrael više puta bombardovao njegove položaje. Protiv unapred stvorenih predstava o neprijatelju ni u Siriji ništa ne pomaže.

U USTANKE u Siriji bilo je umešano više vlada s Bliskog istoka i sa Zapada koje imaju veliki interes za promenu vlasti u ovoj zemlji. Saudijska Arabija, Katar, SAD, Francuska, Engleska i drugi pokušavali su da ojačaju borbu protiv Asada. To su činili uz pomoć novca, isporuka oružja i rada u javnosti koji je u nekim situacijama podsećao na kampanju dezinformacija uoči rata u Iraku 2003. Kad bih prilikom svojih poseta Siriji uveče čitao zapadne vesti na internetu, često sam pomišljao da zapadni mediji pišu o nekoj sasvim drugoj zemlji, a ne o onoj koju sam upravo intenzivno doživljavao.

Oružje koje je dovelo do toga da se mirne demonstracije pretvore u nemilosrdni građanski rat dopremano je u Tursku brodovima, u ogromnim teretnim kontejnerima, uz prijateljsku saglasnost SAD. Odatle je transportovano u Siriju i dalje deljeno pobunjenicima. Manji krijumčarski putevi vodili su preko Libana, a kasnije i kroz Irak.

Ove isporuke su imale blagoslov oficira CIA, koji su na tajnim mestima utvrđivali kome koje oružje treba da ode. Tako su Amerikanci, navodno, obezbeđivali da oružje ne bude isporučeno direktno Džabhat al Nusri ili drugim ekstremističkim grupama, mada na sirijskoj teritoriji nad time više nisu imali kontrolu. Pritom su znali da će oružje kasnije završiti i kod terorističkih grupa, kao i svako ko je bar donekle poznavao vojnu situaciju u Siriji. (Kad oružje pređe granicu, najmilitantnije grupe pobunjenika uvek su mogle za sebe da proberu ono najbolje.) Grupe koje važe za umerene često su strano oružje naprosto prodavale organizacijama bliskim Al kaidi. U Siriji je procvetala unosna trgovina oružjem.

Isporuke novca, oružja i boraca u velikom stilu su organizovali privatni donatori i organizacije iz Saudijske Arabije i Kuvajta. Najveći deo novca i oružja odlazio je radikalnim islamističkim grupacijama. To je, doduše, prema zakonima tih zemalja bilo zabranjeno, ali ta okolnost gotovo nikoga nije sprečavala.

KO JE JIRGEN TODENHEFER

Jirgen Todenhefer rođen je 1940. Po obrazovanju je doktor pravnih nauka, a od 1972. radio je kao sudija. Osamnaest godina (takođe od 1972) bio je poslanik u nemačkom Bundestagu i član poslaničkog kluba CDU-CSU u nemačkom parlamentu zadužen za pomoć namenjenu razvoju i kontroli naoružanja. Posle toga je dvadeset dve godine radio na čelu jedne velike medijske kuće.

Neprestano obilazi ratna poprišta na Bliskom istoku, pre svega Avganistan, Irak, Siriju i Palestinu. Na osnovu tih putovanja nastale su upečatljive knjige kao što su "Ko plače za Abdulom i Tanajom?", "Endi i Marva", i "Zašto ubijaš, Zaide?". Njegove novije knjige, "Delovi tvoje sreće" (2010) i "Ne treba da ubijaš" (2013), postale su bestseleri. Honorarima od knjiga finansira, između ostalog, sirotište u Avganistanu, bolnicu za decu obolelu od side u Kongu i jedan projekat izraelsko-palestinskog pomirenja. Honorar od prethodne knjige poklonio je za zbrinjavanje teško povređene dece u Siriji, a honorar od ove knjige namenjen je sirijskim i iračkim izbeglicama i deci iz Pojasa Gaze.