Nafta važnija od surovog varvarstva

TERORISTIČKA organizacija Džabhat al Nusra, pod vođstvom Sirijca Abu Muhameda al Džulanija, do 2013. izrasla je u najjaču pobunjeničku grupu u Siriji. Postala je toliko moćna da se Al Bagdadi smatrao prinuđenim da javno izjavi da Džabhad al Nusra nije ništa drugo do IDI (Islamska država Iraka) u Siriji. Dosledno tome, pozvao je Džulanija da mu se javno zakune na vernost. Ovaj je to, međutim, odbio i radije se na vernost zakleo vođi Al kaide Ajmanu al Zavahiriju. Džulani je hteo da bude filijala centrale, a ne filijala filijale.

Al Zavahiri je zbog toga od Al Bagdadija zatražio da dopusti da Al nusra i IDI budu odvojeni, "kao i dosad", kako bi svaka od ovih organizacija mogla da se usredsredi na svoje područje. Al Bagdadi je to odlučno odbio, izjavljujući da će Al nusra ubuduće predstavljati deo IDI. Pošto Zavahiri i Džulani nisu popuštali, Al Bagdadi je zvanično raskinuo sa Al kaidom i proglasio Džulanija za otpadnika. Više od polovine boraca Nusre posle toga je napustilo Džulanija, prešlo kod Al Bagdadija i zaklelo mu se na vernost.

GRAD Raka i severoistok Sirije dospeli su pod Al Bagdadijevu kontrolu. On je IDI preimenovao u IDIL (Islamska država Iraka i Al Šama - Levanta). Kasnije se IDIL nazvao samo - ID Islamska država. Kod tog naziva nema više geografskih ograničenja. Na kraju krajeva, pretenzije ID su globalne. Kad je Abu Bakr al Bagdadi proglasio Kalifat Islamske države, u njoj je živelo već preko šest miliona ljudi.

REZULTAT svega što se desili na Bliskom istoku je da Zapad ponovo vodi rat na tom području. Da li je to već dvadeseti ili trideseti rat u ovom naftom bogatom regionu? Ovog puta vodi se protiv ID, takozvane Islamske države, od čije demonstrativne brutalnosti svet hvata jeza. Da li je Zapadu zaista pre svega cilj da spreči srednjovekovno varvarstvo? Ili pak interveniše zato što je ID u međuvremenu u Iraku počela da ugrožava njegove interese vezane za naftu? Borcima ID je, naime, pošlo za rukom da pod svoju kontrolu stave "strateški naftovod" koji naftu iz Iraka sprovodi u Tursku, i da time unište žilu kucavicu iračke naftne industrije.

SAD su oduvek bile spremne da vode ratove radi nesmetane eksploatacije i transporta nafte. Sve dok su borci ID ubijali i sekli glave samo u Siriji, daleko od mnogo većih iračkih naftnih polja, SAD su ih ostavljale na miru. Čak su ih indirektno i podržavale, preko savezničkih država u Persijskom zalivu. Slično kao i druge velike sirijske terorističke organizacije, Džabhat al Nusru, Islamski front, ili Ahrar al Šam. Zato što su se borili protiv Asada. Tog saveznika Irana, koji je nakon rata u Iraku 2003. i pada njegovog protivnika Sadama Huseina, postao suviše moćan za SAD. Do čega je Zapadu u ovom novom ratu u Iraku zaista stalo?

USPON Zapada, koji je započeo pre pet stotina godina, nikad nije počivao na čovekoljublju. Nikada nije počivao na civilizatorskim idejama za ostatak sveta, već na doslednom sleđenju sopstvenih privrednih interesa. I na nemilosrdnosti njegovih vojski. Zapadni šefovi država, međutim, uglavnom ističu u prvi plan plemenite motive kako bi obezbedili podršku svojih podanika, ili birača. Pripadnike drugih kultura najpre su ubijali u ime hrišćanstva, a zatim u ime ljudskih prava i demokratije. Ali zapravo se uvek radilo samo o novcu, moći i slavi. Sve do danas.

AMERIKANAC Samjuel Hantington slaže se s mnogim istoričarima kad konstatuje: "Zapad nije osvojio svet zahvaljujući svojim nadmoćnim vrednostima, već svojoj nadmoći u primeni sile. Zapadnjaci često zaboravljaju ovu činjenicu, ali oni koji nisu zapadnjaci nikad je ne zaboravljaju." Nasilnost Zapada probila je sve granice. Prevazišla je čak i ono što danas podrazumevamo pod zverskim terorizmom Islamske države. Luj de Bodikur, francuski književnik, kolonista, opisao je jedno od bezbroj francuskih varvarstava u Alžiru: "Ovde vojnik iz zabave ženi odseca grudi, a tamo drugi hvata dete za noge i razbija mu glavu o zid." Viktor Igo izveštava o vojnicima koji su jedni drugima dobacivali decu da bi ih dočekali na vrhove bajoneta. Za par usoljenih ljudskih ušiju plaćalo se sto sua.

ODSEČENE glave donosile su mnogo više. Alžirskim borcima za slobodu glave su odsecane sve do kraja rata u Alžiru, 1962. Odrubljene glave su zatim i javno izlagane. Baš kao danas u Islamskoj državi.

Ni Iračanima pod britanskom kolonijalnom vlašću nije bilo bolje. Vinston Čerčil ih je 1920, zbog njihovog ustanka protiv britanske krune, optužio za "nezahvalnost". Tom prilikom je upotrebio hemijsko oružje, kako je ponosno primetio "s izvanrednim moralnim dejstvom".

U Libiji su plemenske vođe trpane u avione i bacane s velike visine.

Italijanska kolonijalna vojska držala je libijske devojke kao seksualne robinje. Stotine hiljada civila zatvarane su u koncentracione logore u pustinji, u kojima je polovina njih žalosno skončala.

SADISTIČKE grozote se ni do danas nisu promenile. Samo što im nikada nismo poklanjali pažnju, ili smo potiskivali ono što znamo o njima. Muslimanski svet ih nije zaboravio. U američkom zatvoru Bagramu, kod Kabula, u kom su sprovođena mučenja, postupalo se, kako tvrdi jedan visoki američki vojni zapovednik, varvarskije nego u Gvantanamu. Borbeni psi su silovali (!) zarobljene talibane dok sve ne priznaju. Objavio sam svedočenja jednog američkog stručnjaka za bezbednost o ovim zbivanjima. Niko zbog toga nije bio ogorčen. Šta bi se desilo da su psi silovali američke vojnike?

Sa sličnom brutalnošću postupali su i zapadni "borci za ljudska prava" posle 2003. u Iraku. Mlada Iračanka Manal je, u zatvoru na bagdadskom aerodromu, bila prinuđena da gleda kako američki vojnik siluje mladog iračkog borca pokreta otpora. Sto puta je, kao krik, slala u svet ovu priču o svom poniženju, i zbog toga je izvedena pred sud. Niko se nije zainteresovao za to. Devojka koja je na taj način doživela duševni slom nije bila Amerikanka.

U GVANTANAMU su, prema najnovijim izveštajima, zatvorenike seksualno zlostavljale američke čuvarke. Ponekad i po dve istovremeno. Kada se u SAD za ovo seksualno zlostavljanje doznalo, čuvarke su samo opomenute. Zlostavljanje i seksualna zloupotreba zarobljenih Arapa za Zapad, izgleda, ne predstavljaju nikakav zločin. Nemački časopis "Špigl" je o tome iscrpno izvestio, ali taj skandal izgleda nikoga ne zanima.

ZAPADNI filozof Žan-Pol Sartr je tvrdio da se Zapad prema Arapima uvek ponašao kao prema ljudima niže rase, "na stupnju razvijenijih majmuna". Oni su za Zapad uvek bili "stanovnici" Arabije, ali nikad i njeni pravi "vlasnici". Čak i veliki francuski političar i publicista Aleksis de Tokvil postavlja pitanje: "Kad pogledamo zbivanja u svetu, ne stiče li se utisak da je Evropljanin za druge rase ono što je čovek za životinje. On ih potčinjava da mu služe, a ako više ne može da ih podjarmi, uništava ih."

STVARNOST I LjUDSKA PRAVA

Kada su Mahatmu Gandija upitali šta misli o zapadnoj civilizaciji, čuveni Indijac je odgovorio: "Mislim da bi to bila dobra ideja." Stvarnost zapadne vladavine u Indiji, koju je imao prilike da doživi, Gandi je smatrao "satanskom". Kad sam 1975. - piše Jirgen Todenhefer - kao mlad poslanik u nemačkom parlamentu, indijskoj premijerki Indiri Gandi nepozvan održao predavanje o značaju ljudskih prava za zapadnu politiku, ona me je zapanjeno upitala: "Zar vi u to stvarno verujete?"