Pobednički pohod vandalske zemlje

VEOMA rano sam počeo da ukazujem da su isporuke oružja iz Saudijske Arabije i Katara dovele do radikalizovanja ustanka u Siriji. Mirni demonstranti u Tunisu i Egiptu, koji su težili demokratiji, uživali su sve moje simpatije. San Sirijaca koji su mirno demonstrirali okončan je, međutim, kad je deo njih dobio i upotrebio oružje. Od tog trenutka rukovođenje ustankom preuzeo je drugi tip ljudi. Mirni demonstranti su potisnuti u stranu i povukli su se.

NAORUŽANE pobunjeničke jedinice radikalizovale su se brzinom od koje zastaje dah. Francuski filozof Andre Gliksman svojevremeno je za “Špigl” rekao: “Teroristički metodi su zatrovali ciljeve gotovo svih savremenih oslobodilačkih pokreta, od Alžira do Vijetnama. Ako sredstva postanu užasna, ona uništavaju i najbolje ciljeve.” U prvi plan se sve više guraju terorističke organizacije. Najpre je to bila Al kaidi bliska Džabhat al Nusra, a zatim po svojim različitim imenima IDI, IDIL, IDIS, ID poznata Islamska država, koja je prvobitno potekla iz Iraka.

MOJE stalno ukazivanje na nezaustavljivo jačanje terorističkih organizacija u Nemačkoj su odbacivali kao teoriju zavere. Navodno sam hteo da diskreditujem umerene pobunjenike. Ali čak su mi i vođe Slobodne sirijske armije (FSA), koju Zapad smatra umerenom, ispričale da njihovi borci u jatima prelaze ekstremistima. Zato što Džabhat al Nusra i IDIL bolje plaćaju i hrabrije se bore, bez straha od smrti. Zapad je odbijao da ovaj razvoj događaja primi k znanju. Kad sam američku vladu u maju 2013. obavestio da je Asad spreman za razmenu informacija o terorističkim organizacijama u Siriji, koja bi se odvijala na uzajamnoj osnovi, SAD su to odbile. “S tim tipom ne razgovaramo”, glasio je njihov detinjast odgovor, mada za tu razmenu informacija čak nisu bili ni potrebni razgovori sa sirijskom vladom. Dramatična greška. Hrišćani, šiiti, Jezidi, čitav svet, za to su morali da plate visoku, krvavu cenu. Pobednički pohod Islamske države potpuno je iznenadio SAD, koje nisu htele da se obaveste o terorizmu u Siriji.

KADA je u junu 2014. u pretežno sunitskom Mosulu manje od četiri stotine boraca ID nateralo u beg dvadeset hiljada iračkih šiitskih vojnika i hiljade policajaca, odlučio sam da posetim Mosul. Dvomilionski grad sam poznavao sa svojih prethodnih putovanja i nisam sebi mogao da objasnim takav uspeh boraca Islamske države u sukobu s moderno naoružanom i opremljenom iračkom armijom. Pozvao sam svoje prijatelje, sunite iz Mosula, i pitao ih mogu li da me ubace u grad koji je osvojila ID. “Nema šanse”, odgovorili su mi. Bili su upravo pobegli iz Mosula i nisu se usuđivali da se vrate.

POZVAO sam i pripadnike umerenog Sunitskog otpora, koji se uspešno borio najpre protiv Bušovih snaga, a zatim i protiv Malikijeve šiitske vlade u Iraku. I oni su, međutim, odbili da me odvedu u Mosul. Strah od ID bio je suviše veliki, mada je Sunitski otpor tvrdio da u Mosulu ima dvadeset hiljada boraca pod oružjem. Ali tvrdili su i da ti ljudi, sa svojim kalašnjikovima, nemaju nikakvih izgleda protiv modernog oružja ID, zaplenjenog od iračkih divizija koje su pobegle. Situaciju je bilo prilično teško sagledati.

KAKO bih rasvetlio ovaj mrak, sa svojim sinom Frederikom odleteo sam u Erbil, glavni grad autonomnog regiona Kurdistana u Iraku. Grad se nalazi devedeset kilometara istočno od Mosula. Ali ni u Erbilu, gde smo se sastali s uticajnim Kurdima, odbeglim građanima Mosula i pripadnicima Sunitskog otpora, niko nije bio spreman da nas krišom ubaci u novo uporište ID. Stoga smo odlučili da najpre posetimo dva izbeglička logora, pa da se zatim odvezemo u Gver, kroz koji prolazi front između kurdskih pešmergi (gerilaca) i ID. Gver se nalazi šezdeset kilometara jugozapadno od Erbila. Bio je 20. avgust 2014. Temperatura je iznosila oko četrdeset tri stepena Celzijusa, a vazduh bio prijatno suv.

U PRVOM logoru koji smo posetili zatekli smo oko tri hiljade ljudi smeštenih u šatorima UNHCR-a. Sunite, šiite, Jezide. Nedostaje im svega. Ali niko se ne žali, mada jedu samo jednom dnevno. Videli smo jarke za odvod otpadnih voda koje su sami iskopali, žene koje peru odeću, decu koja se igraju. Svi su pokušavali da se u toj situaciji što bolje snađu. Svako je imao nekog posla. Život ide dalje bez obzira na to koliko težak bio. Ovi ljudi su sve ostavili za sobom, sve su napustili. Neki od njih doživeli su užasne stvari. Ko zna kad će se i da li će se ikad vratiti kući. Većina ih je pobegla iz Mosula, koji je zauzela ID. Dok se to ne promeni, ostaće ovde.

VEĆ smo hteli da pođemo, kad sam ugledao decu koja igraju fudbal praznom plastičnom flašom. Fudbal na ulici na kraju sveta, pomislio sam. Nekoliko sekundi kasnije našao sam se među njima, pokušavajući da se domognem flaše ne bih li je šutnuo nekoliko metara dalje. Ili pokušao da driblujem. Sve više dece se uključivalo u igru. Konačno se s njima igra i neko od odraslih. I to još stranac!

FREDERIK je grupici dečaka koji su ga radoznalo okružili ispričao da smo došli iz Nemačke. “O! Almanja! Vorld čempion, svetski prvak!” Frederik i dečaci su “bacili kosku”. A onda je Frederik video da jedan od dečaka nosi fudbalski dres Italije. Frederik mu je kroz smeh rekao da bi sad trebalo da obuče nemački dres jer italijanski više nije “fora”. Frederik, međutim, zna da ovdašnja deca imaju sasvim drugačije brige.

POSLE petnaest minuta ovakve igre bio sam potpuno mokar od znoja. Ali ipak mi je prijalo. Krenuli smo. Dok smo u automobilu razgovarali o ovom uličnom fudbalu, primetio sam da sam za vreme igre u logoru ostavio i zaboravio svoj ranac s novcem i pasošem. Odmah smo krenuli nazad.

IZNENADA se, međutim, podigla jaka peščana oluja. Postajala je sve gušća, tako da se na kraju više nije video ni prst pred okom. Ka našem automobilu letelo je sve i svašta. Kamenje, grumenje zemlje, konzerve, granje, pesak, đubre! Minutima je udaralo i šuštalo. Zalepili smo se uz sedišta i rukama zaklonili lica. Predmeti su toliko jako udarali o prozore da smo se bojali da će stakla pući. Počeo je da pada i grad, ali to se pri svoj onoj buci jedva čulo. Nadali smo se samo da nas neće udariti još i neko vozilo koje dolazi iz suprotnog pravca!

A onda je sve iznenada prestalo. Vidik se ponovo razbistrio, samo je kiša još neprestano lila. Prednje prozorsko staklo nam je naprslo. Oprezno smo se odvezli nazad. Frederik je po onom pljusku izašao iz kola i otrčao u logor. Ranac je i dalje ležao tamo gde sam ga zaboravio. Kraj improvizovanog fudbalskog terena. Sve je još uvek bilo u njemu. Imao sam sreće. I igrao sam fudbal s dobrom decom. Frederik je bio mokar do gole kože. Dao sam mu svoju jaknu.