Početak puta u veliku neizvesnost

KOCKA je bačena. Sad više nema uzmicanja. Sedam meseci svakodnevno sam se borio sa sobom. Da li je moj plan da posetim Islamsku državu odgovoran i ostvarljiv? Gotovo svakodnevno gledao sam nove varvarske grozote Islamske države, ili čitao o njima. Pre odlaska na spavanje često sam imao osećaj kao da mi neko preko grla prevlači tupom stranom noža. Tada bih uglavnom ustao, otišao do prozora dnevne sobe i gledao u noć. Hoćemo li se vratiti? Koliko vredi reč tih terorista? Od iračkih prijatelja u Anbaru doznao sam da je bilo pregovora sa ID. Sa izričitim garancijama za slobodan prolaz. Niko iz delegacije sunitskih plemena nikad se nije vratio kući.

NA DRUGOJ strani terazija bila je moja radoznalost da ustanovim istinu o ID. Ta žudnja za istinom pokretala me je tokom čitavog života. Zahvaljujući razgovorima preko “Skajpa” i garanciji Kalifata, stvorena je situacija u kojoj bi naše uzimanje za taoce ili naša smrt naškodili i ID. Ona je htela da je kao državu ozbiljno shvate.

NAJVIŠE me je pogodilo kad je moj tridesetjednogodišnji sin odlučio da se pridruži tom samoubilačkom poduhvatu. Čitava porodica me je preklinjala da ga ne vodim sa sobom. Ako se meni nešto desi, on bi ostao jedini muškarac u porodici. Bio im je potreban. Pre svega svojoj najmlađoj sestri Nataliji. Ona je prelepa devojka, ali nad njom visi nevidljiv Damoklov mač multiple skleroze od koje boluje.

KAD sam dan pre polaska Frederika još jednom zamolio da ipak ostane s porodicom, odgovorio je: “Znaš da sam protiv tog putovanja. Potpuno. Ako te ubiju, uništićeš sve za šta si se decenijama borio. A borio si se za poštovanje prema muslimanskom svetu. Tvoju smrt će videti kao dokaz koliko si se prevario. To putovanje je ludost.”

“Možda”, rekao sam. “I zbog toga te molim da ostaneš ovde.”

Frederik me je gnevno pogledao: “Neću te tamo pustiti samog. Idemo zajedno. Ako potajno otputuješ, prekinuću ti sve veze preko interneta i ‘Skajpa’. Nećeš moći više ništa i nikoga da nađeš. Pogasiću ti sve kontakte.”

Nisam imao šanse. Frederik nikako nije hteo da se predomisli. Naravno, preduzeo sam mere za slučaj da ID prekrši svoju reč. Poznajem neke uticajne političare i intelektualce u muslimanskom svetu. Obratio sam im se još dosta pre našeg putovanja. Obećali su mi da će, ako ustreba, stupiti u kontakt s vladama koje bi se, zatim, preko svojih kontakata s ID, recimo, preko iračkih plemena, založile za nas. Možda. A čim se nađem u Islamskoj državi, o tome će pismeno biti obavešten i kabinet nemačke kancelarke.

PORED toga, od pojedinih boraca sam doznao da su prilikom opasnih specijalnih akcija često sa sobom nosili neki smrtonosan medikament. Ako bi ih zarobili i ako im je pretilo mučenje, ili mučno pogubljenje, upotrebili bi ga da ne postanu igračka u rukama sadističkih ubica. U jednoj apoteci, u kurdskom gradu Erbilu, tokom leta sam ispod ruke nabavio četiri jedinice jednog leka koji je u prekomernoj dozi smrtonosan. Tablete su bile sasvim neupadljive kraj aspirina i imodijuma (lek protiv proliva i drugih stomačnih tegoba, kod nas poznatiji kao “loperamid”) u mojoj kutiji s lekovima. Protivnik sam samoubistva. Ali tu se ne radi o samoubistvu, već o tome da čovek, ako mu smrt već sigurno predstoji, ima priliku da izbegne mučenje i ponižavajuće javno pogubljenje. Ako bi trebalo da umrem, nisam hteo da scenario moje smrti piše ID.

Na dan polaska za lek sam rekao i Frederiku. Iznenađeno me je pogledao, ali klimnuo je glavom. Skoro da mu je laknulo. Iznenada nismo više bili toliko bespomoćni i prepušteni na milost i na nemilost ćudljivoj dobroj volji ID. Imali smo svoje oružje kojim smo mogli da se odbranimo. Nažalost, ono je bilo smrtonosno.

Abu Katadi smo napisali da ćemo sutradan krenuti na put. I počeli smo da se pakujemo. Pored kutije s lekovima, najvažnije su bile vreće za spavanje.

UTORAK, 2. DECEMBAR 2014.

U sedam sati ujutro budilnik zvoni. Nisam dobro spavao. Ali od sad pa nadalje, sve je samo rutina. Ustajanje, spremanje, još jedna provera svih stvari i prtljaga, i krećemo. Ali ipak je sve drugačije. Nemam osećaj da krećem na put, već da se spremam za tešku operaciju u bolnici. Pod punom anestezijom. U nosu osećam miris dezinfekcionih sredstava. Čudan osećaj pred dug put.

NEŠTO pre deset sati Frederik stiže u moj stan, sa svojim starim školskim drugom Malkolmom (ime je izmenjeno). Na brzinu je odlučio da ipak povede Malkolma, koji mu to već nedeljama traži. On će voditi beleške, Frederik će snimati. Došla je i moja najstarija ćerka Valerija. Donela nam je kopije garancije bezbednosti koju smo dobili od Kalifata. Svako dobija po jednu. Dvaput ih presavijamo i stavljamo u unutrašnje džepove svojih jakni. Taj dokument nam je jedina garancija da ćemo se iz Islamske države vratiti živi! Ako nije u pitanju samo trik da bi nas zarobili.

MOLIM Malkolma da u maloj prodavnici u blizini kupi sveže medenjake. Kao poklon domaćinima. Valerija je donela i gumene medvediće, čokoladne bombone i čokolade “milka”. Frederik uzima kesu sa slatkišima. Pita da li teroristima uopšte sme nešto da se poklanja, ili je to kažnjivo kao podrška terorističkoj organizaciji. Odgovaram da učtiv gest nikad nije prestup. Izbacili smo samo gumene medvediće. Načinjeni su od želatina, a on se uglavnom pravi od svinjskih delova tela. Slede dugi i srdačni zagrljaji. Valerija je veoma hrabra.

NA PUTU do aerodroma, na mobilni telefon me zove predstavnik BKA (Bundeskriminalamt, nemačka policijska služba na nivou savezne države). Nekoliko policijskih službenika bi želelo da me poseti i da mi postavi neka pitanja. Saopštavam sagovorniku da, nažalost, nemam vremena. Zahvaljujem mu i učtivo se pozdravljam. Na aerodromu, na sreću, sve protiče bez problema. U Istanbul putujemo avionom “Turkiš erlajnza”, a nakon kraćeg zadržavanja letimo dalje, u Gazijantep. Niko nas nije sprečio da otputujemo, niti su nam ljudi iz obezbeđenja postavljali ma kakva pitanja. Stanje redovno. Malkolm i Frederik se šale da će nemačka država paziti da ne ometa moje putovanje u ID jer joj je to najlakši način da me se otarasi. I u Turskoj se čini da se niko ne zanima za nas.

NAŠ avion za Istanbul, nažalost, malo kasni. Na let za Gazijantep možemo, dakle, da zaboravimo. Uprkos tome, u Istambulu žurimo do šaltera za odlazne letove. Let je, međutim, svejedno otkazan zbog loših vremenskih prilika u Gazijantepu. Oko ponoći, međutim, ima još jedan zakasneli let za Adanu, koja je od Gazijantepa udaljena samo dva sata vožnje automobilom. U tom slučaju bi se moglo očekivati da u krevetu budemo oko četiri ujutro. Mislim da je to prekasno. Zato odlazimo da prenoćimo u aerodromskom hotelu.

RASPRAVA O OTKUPU

Za ručkom, idućeg dana, Malkolm pokreće pitanje eventualnog zahteva za otkup. Ko bi zapravo platio otkup za njega? Njegova porodica ne bi to sebi mogla da priušti. Pretpostavlja da bih se ja za to pobrinuo. Objašnjavam da ne znam ni odakle bi došao novac za moj eventualni otkup. Kažem mu da još uvek može da se vrati. Malkolm se zamislio. Koleba se. A onda ponovo nalazi malo nade. Možda bi ga otkupila nemačka država. “Samo sanjaj!”, kažem mu. Malkolm ipak neće ni da čuje da se vrati. Kupuje sebi veliki notes, u koji će zapisivati sve što se događa.