Izlazak iz zemlje gde vlada šerijat

DEVETI DAN, Nedelja, 14. decembar 2014.

Kad smo se probudili, bilo je već prošlo osam. Trebalo je da krenemo u šest ujutro. Ali vozač se još nije pojavio. Jedan sat kasnije Abu Lot nam donosi kafu, pasulj i humus, a mi postajemo još nestrpljiviji. Kad ćemo konačno moći da krenemo?

Više puta pitam Abu Lota postoji li mogućnost da se britanski novinar Džon Kantli oslobodi. Abu Lot obećava da će o tome još jednom porazgovarati s nadležnima. Zatim me podseća na razloge zbog kojih je ID pristala na moj dolazak. Kaže da su me pozvali jer su hteli da pokažu da se Islamska država nije država samo po imenu, već da je zaista prava država. Da se tu odvija sasvim normalan život. Da se povređeni i bolesni dobro leče. Da se država brine o siromašnima. Da se na sudu može dobiti pravda. “Ljudi se osećaju bezbednim kod nas. Mada nas neki ne vole, vole sigurnost koju pružamo. Prosto smo hteli da vam pokažemo kako mi živimo. Da sa šerijatom može da se živi i da šerijat funkcioniše.”

“A gde to, za ime Božje, u Kuranu piše da smeju da se seku glave nedužnim ljudima?”, pitam ga.

U MEĐUVREMENU je već dva po podne. Još uvek sedimo u svom stanu, u blizini džamije Al Firdaus. Abu Lot odlazi da se obavesti šta se događa. Posle pet minuta vraća se i Abu Katada. Kaže da krećemo. Vraća Frederiku njegov snimljeni materijal: prilikom konačne provere izbrisano je deset od osam stotina fotografija. Kažu nam da je to zato da se ne bi ugrozila bezbednost snimljenih osoba i njihovih porodica. Pored toga, Frederik mora da izbriše i jedno pitanje i odgovor na temu “umerenih muslimana” iz intervjua sa Abu Katadom. Frederik oseća olakšanje i slaže se. Sve važne fotografije i filmovi preživeli su cenzuru.

UZBUĐEN se vraća Abu Lot. Razgovarao je sa svojim pretpostavljenim. Kaže mi da mogu da zamolim britanskog premijera Dejvida Kamerona da iznese ponudu. Džon Kantli bi mogao da bude oslobođen veoma brzo. ID je spremna za pregovore. Očekuju realnu, poštenu ponudu, a ne nešto nemoguće.

Abu Lot me odvodi u stranu. Kaže da je rukovodstvu ID zamislivo da Džon Kantli bude razmenjen za Afiju Sidiki. To bi moglo da se obavi i bez zvaničnog učešća britanske vlade. Kaže da to predstavlja gest kojim ID hoće da pokaže svoju dobru volju.

OPRAŠTAMO SE. Abu Lot i Abu Katada nam pružaju ruku. “Čuvajte se!”, kaže Abu Lot. Naš zakukuljeni vozač je ponovo tu. Odvešće nas do turske granice. Kad smo četiri sata kasnije stigli u blizinu turske granice, već je bio mrak. Na drumu ispred centra za regrutaciju stoji neki čovek, mrgodni borac ID od prvog dana. Vozač nam kaže da moramo da izađemo iz kola i ponesemo prtljag. Za nekoliko minuta će stići automobil koji će nas odvesti u Tursku. On se okreće i ulazi u vozilo. Uzima naše mobilne telefone i predaje ih onom snažnom borcu ID. Posle dva minuta pojavljuje se automobil. Naš borac ID kratko razgovara s vozačem. Rezultat: ne možemo dalje preko granice, ima previše turskih vojnika. Verovatno sutra, rano ujutro.

DESETI DAN, Ponedeljak, 15. decembar 2014.

Od pola deset ujutro sedimo i čekamo. Za jelo i piće, nažalost, još uvek nema ničega. Čak ni čaša vode. Turski vojnici su navodno i dalje na granici. Niko ne sme da prođe. Otprilike na svakih dvadeset minuta, međutim, neki minibus dovodi nove, mlade borce s druge strane granice. Upisuju ih, fotografišu i pretresaju. Među pridošlicama su mladi Afrikanci, Rusi, mnogo Turaka i jedan Nemac.

ZA OKO nam je zapao krupan, mišićav mladić iz Trinidada i Tobaga. Na sebi ima pažljivo opeglane bež pantalone, raznobojnu, kariranu, sveže opeglanu košulju i “rej ban” naočari za sunce. Pre samo nekoliko nedelja u svojoj domovini je položio državni ispit za pravnika i dobio je posao u sudu. A sad je ovde. Zbog čega? “Suviše promiskuiteta, svako sa svakim. To ne može da bude smisao života.” Smatra da su zapadne vrednosti šuplje, obesmišljene. Šta namerava da radi sad, u ID? “Radiću ono što se od mene zahteva. Ako treba da se borim, boriću se. Ako treba da radim kao pravnik, radiću i to.”

Sve smo nestrpljiviji. Kad nas u tri po podne još uvek ne puštaju da odemo, odlazim u dvorište i počinjem da pregovaram s krijumčarima. Mora da ipak postoji način da nas prevedu preko granice. Većina krijumčara se, međutim, to ne usuđuje. Zbog vojnika. Pitam glavnog krijumčara koliko novca hoće. “Koliko plaćate?”, pita nas. “Petsto evra”, odgovaram. Smeje se. “Dobra cena. Izvešću vas besplatno! Vi ste naš gost.”

VRAĆAJU nam naše mobilne telefone. Ulazimo u mali, rasklimatani kamion s prikolicom. Novinarske legitimacije i pasoši su nam pri ruci. Krećemo.

Na naše razočaranje, prešli smo samo nekoliko stotina metara kroz polje puno rupa. Zatim skrećemo desno i zaustavljamo se između dva maslinova stabla. Odatle vidimo turski stražarski toranj, s koga graničari mogu i da pripucaju. Trojica krijumčara iza jednog drveta pokazuju nam pravac: treba odmah da ustanemo i da potrčimo. Srce nam uzbuđeno lupa.

BRZO otvaramo vrata, uzimamo svoje kofere i rance i trčimo. Nije baš lako trčati s koferom preko uzoranog polja. Desno od nas je nekakva trska. “Ako zapucaju, odmah bežite desno, u trsku, i nastavite da trčite”, viče jedan od krijumčara. Do ograde na granici ostalo nam je još oko tri stotine metara. Krijumčar koji trči napred podiže ogradu od bodljikave žice: “Jala, jala! Napred!” Frediju se desna ruka zakačila za bodljikavu žicu; oslobađa se ostavljajući jaknu za sobom. Samo da odemo odavde! U daljini vidimo beli kombi kojim smo došli. Brže! Niko neće da ga na poslednjim metrima pograničnog prostora ustrele turski graničari. Još pedeset metara. Vrata kombija su širom otvorena. Uskačemo unutra. Vozač daje gas pre nego što su se vrata potpuno zatvorila.

USPELI smo! Ostali smo bez daha, potpuno smo mokri od znoja, a meni srce lupa kao ludo. Kao da mi je s pleća spao teret težak nekoliko tona. Preživeli smo čitavu ovu ludost.

Posle dva minuta smemo da raspakujemo svoje mobilne telefone. Odmah zovem kući. Natalija je besna i viče. Zašto se nismo javljali! A onda počinje da plače i čujemo je kako jeca. Fransoaz, Valerija i Malkolmova majka takođe počinju neobuzdano da plaču čim su nam čule glas. Više od nedelju dana nisu imale nikakvih vesti o nama. Sada je ponovo sve u redu. “Izašli smo! Dobro smo!”