Pod istom ideološkom zastavom

BILO da o Titu govori kroz usta svojih literarnih junaka, bilo kao pisac Prerovac ili pod svojim punim imenom i prezimenom, Ćosićev diskurs o nekadašnjem vrhovnom komandantu i potonjem predsedniku bez ograničenja mandata pomaže da se dublje sagleda društveni ambijent u kome je nastala, živela i raspala se socijalistička Jugoslavija. Iako je, u prvim svojim romanima, kroz usta književnih junaka (vojskovođa, vojvoda i običnih boraca), govorio da je Jugoslavija najskuplja zabluda srpskog naroda, pred kraj života bio je blizak stavu da su Jugoslaviju stvarali najbolji ljudi, a razorili je najgori.

Te deonice Ćosićevog romanesknog i memoarskog opusa doprinose tome da se bolje situira i razume svet ideja koje su pisca okupirale do kraja života. Najboljim svojim odlikama, Ćosićeve stranice o Titu, Jugoslaviji, Srbiji i našem istorijskom udesu, zanimljivije su, psihološki produbljenije i uzbudljivije, a možda i stvarnije od hronike koju će dati povesničari.

LEGENDA o Titu stigla je do Dobrice Ćosića dok je kao mladi partizan ratovao po srbijanskim šumama i gorama. Kad je, posle oslobođenja Beograda, krajem oktobra 1944, Ćosić prispeo u prestonicu i primio se novih dužnosti u kulturnom i propagandnom sektoru, mit o Titu pustio je još dublje korenje. Definitivno se učvrstio 27. oktobra iste godine, posle mitinga antifašističke omladine u Beogradu, na kome je, prvi put, Ćosić govorio pred masovnijom publikom. Uzbuđenje zbog govorničkog krštenja prekrila je radost zbog rađanja novog, domaćeg kulta. Za govornicom, u pauzama, na parolama, u kozaračkom kolu - klicalo se samo Titu ("Nema kola da se krene, da se Tito ne spomene"). Takva slava ranije je bila namenjena jedino Staljinu...

JEDNA fotografija koju čuva Muzej istorije Jugoslavije svedoči o Ćosiću u blizini Tita već na sletu fiskulturnika u Beogradu 17. juna 1949. godine; na počasnom mestu na tribinama mladi pisac sedi treći zdesna od Broza, odmah posle Rankovića i Jovana Veselinova; levo od maršala je Đilas. Trag o prvom dužem razgovoru s predsednikom datira iz avgusta 1955, sa Briona. Zajedno s Oskarom Davičom, na ostrvo ga je, iz Rovinja, sa odmora, poveo Mijalko Todorović. Tamo su zatekli i Rankovića. "Pošli smo da prvi put vidimo to čuveno ostrvo. Proveli smo čitav dan na ostrvu šuma i livada, gde jeleni i košute pasu u stadima kao ovce i gde se jugoslovenski rukovodioci odmaraju u uslovima visokog komfora", zapisao je Ćosić u svoj dnevnik.

POSLE razgovora s Titom koji su trajali puna dva sata, Ćosić je zapisao snažne, upečatljive slike:

"Neobična, impresivna ličnost. Snaga, zdravlje, muška lepota, jednostavnost i superiornost. Bio sam začuđen običnošću velikog vođe. Sa zavijenim prstom, pričao je kako ga je majmun ugrizao dok je stranim diplomatama pokazivao svoj vrt... Oduševio nas je svojom jednostavnošću i ubedljivošću, i podstakao da razmišljamo o sopstvenim dužnostima i odgovornostima u društvu danas."

Susreti s Titom nastavljeni su, potom, u glavnom gradu. Ćosić je bio pozivan na ručkove i večere, na prijeme u čast stranih diplomata, na premijere i koncerte. Početkom 1958. godine, Ćosić je prvi put kročio u Titov dvor, u Užičku 15. Učestvovao je u radu komisije koja je pisala Program SKJ, na Titov predlog. Prvoj sednici predsedavao je lično Broz. Ćosićevi tekstovi su uvod, glave o prosveti, nauci i kulturi i završno poglavlje. Redigovao je i glavu o društvenoj ulozi SKJ.

DECEMBRA 1960, u okviru priprema za veliku Titovu turneju brodom "Galeb" po zemljama Afrike, Aleksandar Ranković obavestio je Ćosića da je određen za člana državne delegacije. Obrazloženje je glasilo: "Tito postaje lider nesvrstanog sveta, Zapad i Istok takođe drže do njegovog mišljenja, te je logično da u delegaciji bude i jedan intelektualac, pogotovu pisac od ugleda..."

Na putovanje koje je trajalo 72 dana, pošlo se iz splitske luke. Ćosić kao da se izgubio u talasu ljudi koji ga nose rivom, "ka belom brodu". Deca u belim odelima, sa crvenim maramama, bacaju cveće iz korpi na delegaciju koja treba, pred svetom i nama samima, da učvrsti i proširi lepu sliku o jugoslovenskom socijalizmu i njegovom predvodniku. "S tim jednim čovekom ljudi identifikuju svoju istoriju, svoju nadu, svoj ponos, svoju brigu, svoje lice okrenuto svetu", beleži Ćosić raspoloženje koje nije samo njegovo.

NA ĆOSIĆA, i doktora Isidora Papa, čuvenog profesora koji je Titov lični lekar, pada sitno preostalo cveće, koje ga podseća na konfete.

Čim je "Galeb" isplovio na pučinu, Tito i Jovanka prešli su u salon i, samozadovoljno, pozvali Ćosića da im se pridruži.

Posvete na knjigama "Daleko je sunce" (1952) i "Deobe" (1961)

Veliki prozaista Danilo Kiš ostavio je o tom "komunističkom plovećem dvoru i dvorjanima" satiričnu poemu "Pesnik revolucije na predsedničkom brodu" s vinaverski oštrim i jasnim aluzijama na predsednika i pisca koji je junak ove priče. U prvom delu nezavršene poeme ("Protokol"), objavljene na prvoj strani "Književnih novina", od 1. novembra 1989, nalaze se i ovi otrovni stihovi o izvitoperenosti političkog sistema u kome šef protokola daje savete o ponašanju uglednih zvanica na brodu:

Trista bijelih košulja

(po tri komada za svaki dan)

Ne da ne biste bili gol

neg tak vam nalaže protokol...

Što se tiče konverzacije,

treba da je (uglavnom) laka.

Što više anegdota iz nobe

(može poneka i sa seoske mobe)

kao i sa Drvara i Visa.

Ne zalaziti u mutne vode

nacionalizma.

(Čuvati jedinstvo i brastvo

to je naše najveće bogastvo.)

Ne spominjati nikako

Đilasa, Dedijera, Hebranga.

Držati se naprosto svoga
ranga.

O Staljinu - oprezno.

Trockog pominjat uz smiješak

prezrenja.

O živima se ne izlijetati.

(Sve se u politici iz dana
u dan mijenja.)