Brozova kraljevska raskoš

TOKOM putovanja, u salonima "Galeba" i na svečanim prijemima kod lidera Afrike koja se s mukom oslobađala kolonijalizma, Broz se prema Ćosiću ponašao naglašeno srdačno i prisno. Stigli su da razgovaraju čak i o književnosti; predsednik je stavio piscu izvesne blage primedbe na delove romana "Deobe", ali to nije pokvarilo raspoloženje (senka je došla sa druge strane). U pismu koje smo maja 2014. pronašli u zapretanim ladicama Arhiva Jugoslavije, Ćosić piše Titu i ove reči:

"Put u Afriku je izuzetan događaj u mom životu. Po intenzitetu i bogatstvu doživljavanja i saznanja, u meni se poređuje samo sa ratnim danima. Za moj idući život i rad ta iskustva su izuzetno značajna i neponovljiva. Vreme provedeno sa Vama smatram najdragocenijim trenucima svoga života. Vaša iskrenost, Vaše poverenje, Vaša briga da što više saznam i vidim, Vaša dobrota prema meni, moja su trajna uzbuđenja; reči zahvalnosti nemam da ih iskažu".

U NASTAVKU se nalazi i ova rečenica: "Izuzetan inspirativan značaj Vašim primedbama na Deobe. Ako nekada imate vremena da mislite i o tome, bio bih srećan da Vas čujem".

Ovo pismo svedoči da je Dobrica Ćosić, neko vreme po silasku s "Galeba", stišavao i prikrivao svoje neraspoloženje onim što je tokom duge plovidbe čuo i video. U njegovim dnevničkim beleškama postoji pauza od skoro godine dana; od 27. aprila 1961. - kad se, vozom iz Pule, vratio u Beograd - do 10. marta 1962, Ćosić je nastojao da svoja raspoloženja prevede u romaneskno, a ne u dnevničko pletivo. Procenio je da bi bilo isuviše opasno da beleži, a posebno da obelodanjuje, svoje utiske o "galebskim svađama i omrazama", o dotle nezamislivoj, kraljevskoj raskoši, o šampanjcu i jagodama, o plodovima mora, o licemernom govoru o štednji dok se radnička klasa i seljaci pozivaju da stežu kaiš.

ĆOSIĆEVE sumnje u Tita, u rukovodstvo koje ga okružuje i u boljševički socijalizam počele su da se umnožavaju od 1962, a kulminirale su Brionskim plenumom i odstranjivanjem Rankovića 1966. godine. Pisca su počeli da uhode i prisluškuju, na njemu su se oprobavali i pravili karijere režimski novinari i aparatčici, uskraćivane su mu nagrade čitalaca i kritike, guran je na marginu javnog života; i tu je svaka njegova reč bila stavljana pod lupu. Beogradske vlasti pravili su mu velike smetnje kad je poželeo da se iz centra grada preseli u kuću na Dedinju, kupljenu od honorara za izabrana dela objavljena kod izdavača u Rijeci. Navodno, ako bi se u blizinu Broza doselio tako opasan nacionalista i disident, bezbednost Predsednika mogla bi biti ugrožena...

PROLEĆA 1966, dok je Ćosić završavao roman "Bajka", u Srbiji su rasle napetosti zbog "slučaja Ranković". Na sastancima CKSK Srbije pisac je govorio kako ne veruje da je nekad omiljeni "drug Marko" špijunirao i kontrolisao Tita, i jasno aludirao na antisrpske tendencije koje mogu da dovedu do raskola u zemlji i otvaranja procesa koji bi bili kobni po Jugoslaviju. Ćosićeva strahovanja delili su pisac Antonije Isaković, inž. Mileta Ješić iz Užica i novinar Dragan Marković, potonji glavni urednik NIN-a i pisac scenarija serije "Otpisani". Ostali najviši partijski rukovodioci iz Srbije, iako šokirani, tradicionalnom "boljševičkom partijnošću" prihvatili su "liniju partije" i iskazali odanost Titu. Tokom juna 1966. u najvišim partijskim telima Srbije i Jugoslavije razmatrano je stanje u Službi državne bezbednosti (SDB) na osnovu izveštaja komisije koju je formirao Tito. Šesti plenum CK SK Srbije, održan od 14. do 16. juna, zaključio je da Aleksandra Rankovića, kao najodgovornijeg za zloupotrebe u SDB, treba isključiti iz Partije.

Na VIDOVDAN iste godine - pre plenuma CK SKJ održanog na Brionima, na kome je, na osnovu fabrikovanog izveštaja, Ranković odstranjen iz vlasti - Dobrica Ćosić upućuje opširno pismo Titu u kome pokušava da zaštiti prijatelja i saborca. Navodimo nekoliko karakterističnih pasusa:

"Dragi druže Tito,

Ako u ovom času ne bih rekao to što osećam, izneverio bih svoju komunističku savest.

Ako Vama lično ne bih izgovorio ovih nekoliko rečenica, smatrao bih da sam Vas izdao i da u mom životu niste ono što jeste.

Kad ne bih verovao da znate koliko Vas poštujem i cenim, ne bih imao ni prava, ni razloga, ni hrabrosti da Vam pišem ovo pismo...

Vama je dobro poznato da je Aleksandar Ranković, posle Vas, najautoritativnija moralna i politička ličnost jugoslovenske revolucije, da posle Vas uživa najveće poštovanje i ljubav radničke klase i naroda. Svi ostali značajni i zaslužni ljudi stoje daleko iza njega. Ako to i nije istorijska pravda, onda je to najmanje krivica naroda i boraca naše Revolucije. Što se posebno Srbije tiče, ona Rankovića vidi sa Vama i uvek pored Vas. U osećanjima ljubavi i poštovanja srpskog naroda, posle Vas, Rankoviću niko nije ravan. I bilo šta da se dogodi u političkoj sudbini jednom ili drugom, biće pogođena obojica. Proporcije su nemerljive i nisu odlučujuće u moralnim i psihološkim određenjima savremenika. Bez Vas, Aleksandar Ranković ne znači mnogo, ali ćete i Vi bez njega biti slabiji.

Verujem da ne izražavam samo svoje mišljenje, ako Vas molim da u ovim mučnim iskušenjima budete veliki kao što ste uvek bili, i učinite sve da se postojeće ideološke i političke razlike među vama ne pretvore u raskol, koji u vanredno složenim i teškim prilikama u kojima se nalazi naša zemlja može imati tragične i neizbrisive posledice po jugoslovenski socijalizam i jedinstvo naših naroda..."

Ćosić ovim pismom nije uspeo da zaštiti Rankovića, a sebe je dodatno izložio omrazi srpskih lidera, koji su na Brionima složno učestvovali u tipično komunističkom puču izvedenom korišćenjem klasičnih staljinističkih metoda.

Na Brionima, 1. jula 1966, sve se završilo za jedan dan. Već po podne radio je počeo da emituje govore i materijale sa plenuma. Dobrica Ćosić zapisao je u svoj dnevnik:

"Tito je ponovo odigrao lako, vrlo lako, svoju partiju političke taktike... On je, nesumnjivo, i u svom makijavelizmu i u staljinizmu političkog morala nešto svoje ostavio i doprineo mu. Teško njemu na ovoj pobedi. Istorija će mu se svirepo osvetiti".

PROCES MORALNOG I POLITIČKOG RASKOLA

U PISMU Josipu Brozu, upućenom na Vidovdan 1966. Ćosić, takođe, kaže: "Spreman na sve posledice, ja Vas uveravam: političkim padom i krahom Aleksandra Rankovića započinje u Srbiji proces moralne, političke, nacionalne dezintegracije i raskol koji će naša generacija teško moći moralno da podnese i prevaziđe. Posle ovakvog pada i kraha Aleksandra Rankovića, bojim se da ni Tito više neće biti Tito, ni SKJ ono što svet veruje da jeste u avangardnoj renesansi socijalizma i prevazilaženja svega što čini staljinističku epohu..."