Broz nije dao da Dobricu uhapse

RAZGOVOR koji sledi vođen je 3. februara 2014. u večernjim časovima, u stanu Dobrice Ćosića u blizini Palilulske pijace. Reč je o poslednjoj beogradskoj adresi Dobrice Ćosića, o prostranom stanu u koji se preselio iz kuće na Topčiderskom brdu posle smrti supruge Božice (2005). Na centralnom mestu Ćosićeve radne sobe bio je neuobičajeno veliki drveni radni sto, okružen slikama i knjigama naslaganim do plafona. U desnom uglu stola stajala je, u malom, starinskom ramu, slika književnikove majke Radmile (Milke).

Mlađa, veoma ljubazna žena koja sprema stan i pomaže piscu onda kad ćerka Ana ima obaveze u Institutu ili biblioteci, skuvala nam je čaj i ostavila nas da na miru, dok napolju veje mokar sneg ("Pada kao kod Dostojevskog, u njegovim 'Zapisima iz podzemlja', ako se ne varam" - dodaje Ćosić), svedemo neku vrstu bilansa Brozove vladavine iz ugla borca, sledbenika i vernika, a potom otpadnika, možda i grešnika.

Za razliku od nekih ranijih susreta i razgovora, ovoga puta nije se osvrtao oko sebe, ni tražio da isključimo mobilne telefone. Bio je siguran da ga niko ne prati niti prisluškuje.

- TITA pamtim iz njegovih najboljih dana - kaže Ćosić, držeći u ruci papiriće kao mali podsetnik, i poklonivši mi neke od starih, ali dobro snimljenih fotografija. - Ne zaboravite, ja nisam bio samo pisac za radnim stolom, ni kabinetski moljac, već sam često, kao republički i savezni poslanik, boravio na terenu i razgovarao sa običnim ljudima. Verovao sam Titu dugo, ali, bogme, i on meni. Brinuo je o meni i podržavao me od prvog susreta; vodio je računa o mom zdravlju, a brinuo je i o mojoj glavi. Kad sam 1962. bio povređen u saobraćajnoj nesreći, i kad su hteli da mi seku nogu, lično je poslao najbolje lekare i pomogao mi da preživim, da ostanem sa obema nogama. Imao je ideje o tome da ja dođem na čelo srpske države, ili bar partije, onda kad sam bio aktivan član. Ukazivao mi je, povremeno, počasti prema kojima, kao mladi komunista i pisac, nisam bio ravnodušan. Ovde posebno mislim na poziv da zajedno s njim putujem po Africi i oko Afrike, 1961. godine. Tada sam ga dobro upoznao, jer smo svakodnevno, i svake večeri, dugo, nekad i do jutarnjih sati, bili u razgovoru na najrazličitije teme. Ta dva i po meseca učinila su mi se kao godinu dana.

- Od 1966, kad sam mu se prvi put suprotstavio povodom položaja Srba na Kosmetu, i povodom staljinističkog obračuna s Rankovićem, moj život je postao tegoban. Natovarili su mi policiju i Udbu na vrat, otežavali život moje porodice, skoro me lišili osnovnih građanskih prava. Ali Tito nije dao da me uhapse, o čemu je bilo ideja ne samo u policijskim i udbaškim krugovima, već i kod srpskih političara. Kao mlad čovek, bio sam optimista, i zbog tog optimizma bio višestruko i nagrađivan i kažnjavan; u zrelom dobu, bio sam surovo kažnjavan zbog kritike staljinističkih primesa u našem socijalizmu. Možda sam se ja u Tita razočarao pre drugih srpskih komunista, a to se mnogima nije dopalo. Sa ove distance gledano, on je bitno uticao na moj život, ali i na sudbinu mog naraštaja; možda nije preterano kazati da je Broz obeležio i sudbinu srpskog naroda u HH veku. Zato ja o njemu moram da govorim istinito i odgovorno...

PAVLOVIĆ: Ironijom sudbine, vi ste svoju političku karijeru okončali, kao predsednik SRJ, u njegovoj nekadašnjoj kancelariji na Novom Beogradu...

ĆOSIĆ: Nisam se dobro osećao u njegovom prostranom kabinetu u Palati federacije na Novom Beogradu koju danas, koliko vidim, zovu Palata "Srbija"; možda su mogli da toj građevini ostave staro ime, ipak je ona simbol nekadašnje države... Dok sam, kratko i bezuspešno, pokušavao da vladam skraćenom Jugoslavijom iz te zgrade, jedan strani novinar napisao je ovakav naslov: "Balkanski Havel u Brozovom kabinetu".

PAVLOVIĆ: Šta ste, sa "Galeba", i kasnije, poneli kao najvažniju crtu Brozove ličnosti, njegovog karaktera?

ĆOSIĆ: Na tom putovanju je definitivno uobličena strategija delovanja unutar budućeg pokreta nesvrstanosti. To spada u pozitivan učinak galebovanja po morima i okeanima. Ali ja sam tada prvi put video ozbiljne naprsline u jugoslovenskom rukovodstvu. Osim čisto dvorskih, dogodile su se i ozbiljnije svađe između Tita i dela rukovodstva. Tito i Veljko Mićunović imali su, pred svima, burne razgovore, toliko neprijatne da je Mićunović bio primoran da Tita podseti na to kako je i on član Centralnog komiteta, pa se s njim ne može razgovarati kao sa delom posluge. I Lazar Koliševski hteo je da se - mislim, iz Kaira - vrati u Jugoslaviju, nezadovoljan što se, povremeno, na brodu nije znalo ko čini zvaničnu državnu delegaciju, a ko pratnju ili poslugu šefa delegacije. Za mene je do tog putovanja bilo nepoznato na koji sve način Tito uvećava i ulepšava sliku o sebi. Uz mnoge talente, imao je i taj. Mnogo je držao do protokola, do odeće, izgleda, frizure, gestova. Nije išao u glumačke škole, a ponašao se kao iskusna pozorišna ili filmska zvezda. Umeo je da pozira, a i sam se bavio fotografijom, čak je snimao i kamerom. Imao je oštro oko. Vodio je računa o hrani i piću. On je još onda, na "Galebu", uzimao vitaminske dodatke i farbao kosu; umesto obroka, gutao je neke pilule o kojima mi nismo ništa znali, bar je meni to bilo nepoznato. Istina je da je u mladosti uzimao časove plesa, i bio vešt u okretnim igrama. Hvalio se, i to ne bez pokrića, poznavanjem mačevalaštva, učio je klavir i znao da odsvira neke lakše i popularnije melodije...

Nosio je, poput Kaligule, kompleks izuzetnosti. Voleo je da mu se pevaju pesme, da se posipa cvećem. Dešavalo se, kasnije, da je put bio zasipan cvećem i kad je odlazio u lov... A što se pesama u slavu Broza tiče, znate i sami da ih ima na tomove. Zar nije jedan od naših kolega, iz srpskog Udruženja pisaca, napisao stih: "To majka više ne rađa"? Zatim, zar o razmerama fascinacije Titom ne svedoči i molitva za Brozovo zdravlje iz pera jedne monahinje iz manastira u blizini Kragujevca, koju smo pročitali u "Borbi"? U Brozovom hedonizmu kao da je bilo i neke infantilnosti. Dešavalo se da usred ozbiljnog razgovora počne da priča o žirafama na Brionima ili o majmunu koji ga je ugrizao za prst, o njegovom vernom psu koji je uginuo istog dana kad je umro Staljin... Ili da, za vreme jednog ručka s ozbiljnim ljudima, priča o žalu za krokodilima koje je ulovio u Africi, ali su mu, nepažnjom, pali u reku... Fotografisao je životinje, delfine ili morska ostrva na način na koji bi to deca radila....

MOLBA MONAHINjE

Velikom roditelju

naše republike

Nek Vam Gospod zdravlje dade,

to j molitva celog sveta

Nek Vas Gospod Bog poživi

na mnogaja, mnoga ljeta!

Naš je Maršal ponos svima

sa naroda teret skida

Za njega se Bogu moli

Monahinja Stefanida, Kragujevac

(pesma je objavljena u "Borbi" 1981, a potom i u zborniku "Titu, građani Jugoslavije")