Srpska grobnica na Sremskom frontu

U RAZGOVORU koji je autor ovog feljtona vodio početkom februara 2014. godine, na poslednjoj beogradskoj adresi velikog pisca, u blizini Palilulske pijace, Ćosić je govorio o Brozovom hedonizmu u kome kao da je bilo i neke infantilnosti... "Fotografisao je životinje, delfine ili morska ostrva na način na koji bi to deca radila..."

PAVLOVIĆ: Od sličnih gestova, kao što znate, nisu imuni ni drugi veliki ljudi, ne samo u politici, već i u umetnosti, pa i pisci... I vi ste u svoj dnevnik, štampan kasnije kao "Lična istorija jednog doba", uneli fragment o Titovom psu Luksu, čak ste ga uneli i u Indeks imena na kraju knjige, odmah iznad Luleta (Antonija) Isakovića...

ĆOSIĆ: To je istina. Istorija je, povremeno, fabulirala moj život, ali sam i ja, kao pisac, pozajmljivao od istorije. Dok sam, svojevremeno, čitao dnevnik Tomasa Mana, iznenadio sam se pasusima u kojima taj veliki pisac neke detalje - kao što je telefonski razgovor sa ćerkom, pijenje čaja sa ženom ili doručak u krevetu - smatra za zbivanja od opšteg interesa, pa ih potanko zapisuje... Ja sam nastojao da se u svojim dnevnicima sačuvam od samoljublja i preterane taštine.

PAVLOVIĆ: Kako ocenjujete Brozovu političku darovitost, i učinak njegove duge vladavine?

ĆOSIĆ: U najkraćem, Broz je imao brojne političke talente. U nekim stvarima on je bio naprosto genijalan. Ali preveliki nagon za vlašću, i vladalačke tehnike kojima se služio, doneli su mu veliku štetu, pa je upropastio i ono što je dobro uradio. U osnovi, njegova priroda bila je despotska i demagoška. Neobičan tip staljiniste - i tiranin, i vlastoljubac, i hedonista, i demagog. Lažima je uvećavao vlast, služio se intrigama u obračunima s ljudima - posebno s ljudima iz Srbije. Cezarizam i grandomanija ozbiljno su načeli njegovo delo i bacili senku na dobre poteze koje je povlačio... Bio je vešt taktičar. Sve pobede, ratne i posleratne, pripisivao je sebi, a poraze ostavljao drugima. Najbližim saradnicima Tito bi prepuštao da donose ili potpisuju samo neprijatne odluke. Poznat je slučaj o kome mi je govorio Koča Popović, iz 1966. godine, kad je - posle Rankovićeve smene - Koča neko vreme bio potpredsednik države. Jedna od prvih odluka koju je Tito bio poslao Koči na potpis bila je - odbijanje molbi za pomilovanje osuđenika na smrt. Sebi odlikovanja i pomilovanja, a Koči, kao prvi potpis, potvrdu smrtne kazne! Tada je Koča počeo, nemajući druge, borbu za ukidanje mesta potpredsednika Republike, čime je učinio vidljivijim postepeno distanciranje od Tita... Ovakvo Titovo ponašanje plod je njegovog iskustva iz Kominterne. Ne zaboravite, za Moskvu je on uvek bio samo - Valter. Ali, uz druge, koji su mu slugeranjstvom, lažima i nesposobnošću pomagali, sam je najzaslužniji za poraz svoga dela.

PAVLOVIĆ: Šta biste mu, bez velikih rezervi, pripisali u uspeh?

ĆOSIĆ: U pozitivne učinke bez ikakve rezerve upisujem mu borbu protiv fašizma i organizovanje antifašističkog fronta kod nas, za koji mnogi ugledni istoričari, ne samo naši, tvrde da je bio najveći u Evropi. Kad je reč o NOB, zameram mu vođenje borbi na Sremskom frontu, u kojima je izginuo cvet srpske mladeži. Ne može mu se sporiti epohalan značaj otpora Staljinu 1948. godine; protivljenje Rezoluciji Informbiroa imalo je uticaj i na svetske tokove istorije... Na drugoj strani, opet u vezi s otporom Staljinu, zameram mu pravljenje logora na Golom otoku... To je bio grubi atak na slobodu čoveka i naroda. Želeo sam da napišem roman o Kominformu i posledicama, ali nisam stigao... Tito je rukovodio industrijalizacijom zemlje koja je, dotle, isprobala sve tipove društvenog uređenja, i modernizacijom jugoslovenskog prostora; i pored nekih grešaka u tim procesima, nesporno je da se kod nas svake godine, pod Titom, živelo sve bolje. I živelo se u miru. U veoma pozitivne učinke spada i politika nesvrstavanja kao važnog činioca pacifikacije planete u vreme oštrog sučeljavanja vojnih blokova. To je svet priznao, i tek će priznavati... I danas bi Srbiji, kao maloj zemlji s delikatnim geografskim položajem, valjalo da bude naglašeno neutralna... Mada se i tu, na spoljnopolitičkom planu, videlo nešto od Titove grandomanije, kojom se prikrivala njegova tiranska priroda na unutrašnjem planu... Ta se grandomanija prepoznavala i u Titovoj smrti, na njegovoj sahrani...

PAVLOVIĆ: Zar veći deo sveta nije podržavao Broza, čak i time što je došao na njegovu sahranu?

ĆOSIĆ: Veći deo čovečanstva javno ga je podržavao, i u životu i u smrti. Ali, to nije ni prvi ni poslednji put da svet podržava tiranina...

Ćosić je svakodnevno vodio dnevnik, nekad i na kolenima

PAVLOVIĆ: Zapisali ste, svojevremeno, kako Broz ima fenomenalno pamćenje...

ĆOSIĆ: Tačno je, i trajalo je sve do njegove poslednje životne faze, kad su ga odvojili od Jovanke, a i sam je, zbog godina, bio zapao u stanje fizičke i mentalne klonulosti... U prvim posleratnim godinama, dok smo se sretali sa preživelim saborcima, Broz je neverovatno precizno opisivao ratna događanja u kojima su zajedno učestvovali, pamtio je imena ljudi, živih i mrtvih boraca, zatim imena sela i reka. U to sam se uverio i onda kad smo se, zajedno, u Kruševcu - ili je to bilo na Jastrepcu? - sreli sa preživelim ratnicima Rasinskog partizanskog odreda... A na "Galebu", jedne tople večeri, šokirao nas je detaljima iz Prvog svetskog rata. Tito se sećao imena ljudi i sela kod Omska gde su ih razbili, a njega teško ranili, neki Česi intervencionisti...